Zarada i doprinosi

Zakonom je utvrđeno pravo zaposlenog na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, s tim da se zaposlenima garantuje jednaka zrada za isti rad ili rad iste vrednosti koji se ostvaruje kod poslodavca. Zarada se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovonom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, kao i zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu se sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, a određuje se na osnovu uslova rada utvrđenih pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji kod poslodavca. Zakonom je utvrđeno pravo zaposlenog na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme a ova minimalna zarada (koja u stvari predstavlja zaštitnu kategoriju) se utvrđuje odlukom Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije.

novacZaposlenima su zakonska prava koja se odnose na zaradu, minimalnu zaradu i uvećanu zaradu uglavnom poznata.

Problemi sa zaradama

Problem nastaje prilikom neisplaćene zarade, neuplaćivanja doprinosa i poreza koji se plaćaju iz zarade, isplaćivanjem minimalne zarade u slučajevima kada za to nisu ispunjeni uslovi.

Godinama smo svedoci da su zaposleni spremni da dugo tolerišu nezakonitu isplatu minimalne zarade. Spremni su i da mesecima ne primaju zaradu kao i da im poslodavac ne uplaćuje doprinose koji se plaćaju iz zarade. Razumljivo je ovakvo postupanje zaposlenih.

U strahu da ne ostanu bez posla, da ne iritiraju poslodavca i da ne postanu deo armije nezaposlenih koji nema nikakve prihode ali uvek uz nadu da će im “jednom” poslodavac sve isplatiti, ovakvu situaciju trpe ponekad i po godinu-dve.

Upečatljiv primer smo dobili od jednog poslodavca koji zaposlenima nije isplaćivao zarade više od 10 meseci, pravdajući se “teškom ekonomskom situacijom.” Poslodavac nije uplaćivao ni doprinose zaposlenima. Nakon deset meseci vlasnik preduzeća je zaposlenima objasnio “tešku situaciju” i rekao da mora da zatvori preduzeće, te da će otvoriti novo a zaposlenima predložio da pređu u novo preduzeće u kojem će im biti isplaćene sve zarade koje im duguje. Zaposleni su prihvatili objašnjenje i svi su počeli da rade u novoosnovanom preduzeću. U isto vreme, staro preduzeće je gomilalo gubitke te je otvoren stečaj nad njim. Kako nije bilo imovine te kako zaposleni nisu podnosili stečajne prijave (što zbog nemogućnosti da plate sudsku taksu na prijavu, što zbog obećanja poslodavca), stečaj je otvoren i – zatvoren. Preduzeće je prestalo da postoji. U novom preduzeću zaposleni su radili više meseci ali i dalje nisu dobijali zarade. Starog poslodavca nisu više mogli tužiti jer je prestao da postoji, a novi ih je iskorišćavao isto kao i prethodni.

Da li su u ovom primeru zaposleni objektivno imali ili ne mogućnosti da nešto preduzmu – teško je proceniti. Izvesno je da su imali određene zakonske mogućnosti kako bi zaštiti svoja prava ali to nisu iskoristili.

Kako postupati?

Zaposleni mogu da podnesu tužbu sudu protiv poslodavca radi isplate zarada koju su ostvarili. Njihov put pred sudom je dugačak. Izvesno je daje njihov zahtev osnovan.

Ali pre donošenja presude na osnovu koje mogu realizovati potraživanje prinudnim putem, zaposleni moraju da podnesu tužbu sa svim dokazima. Zatim ih očekuje da plate sudsku taksu. Teško da mogu biti oslobođeni plaćanja sudske takse. Dakle, dovedeni u situaciju da nemaju zaradu i da im je ugrožena egzistencija i to bez svoje volje, moraju da plate sudsku taksu na tužbu i presudu. Ako su još angažovali i advokata onda moraju da plate i troškove advokatu. Sudski spor traje dugo.

U najboljem slučaju – zaposleni će dočekati pravosnažnu presudu i realizovati potraživanja. Osim ako poslodavac u međuvremenu nije završio u stečaju. Tada zaposleni sa pravosnažnom presudom pokreće i prinudni postupak – i ponovo mora da plati sudsku taksu na prinudno izvršenje. Postoji mogućnost da zaposleni ostvare prava i na brži i jeftiniji način. I to u postupku arbitraže pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova.

Naglašavamo da se shodno Zakonu o rešavanju radnih sporova mirnim putem ne mogu rešavati sve vrste radnih sporova.

Agencija je nadležna u individualnim sporovima samo za isplatu minimalne zarade, naknade troškova ishrane na radu, naknade troškova prevoza, regresa i jubilarnih nagrada, kao i otkaza ugovora o radu.

Treća mogućnost je da se pokrene postupak pred nadležnom inspekcijom rada.

Doprinosi – odgovornost države

Neuplaćivanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje predstavlja rak ranu sistema. Poslodavci ne uplaćuju doprinose ili ih uplaćuju delimično, ponekad čak i u dogovoru sa zaposlenima. (Zaposlenom se na ruke isplati određeni iznos zarade, s tim da zaposleni ne poteže pitanje doprinosa. Zaposlenima trenutno odgovara da prime veći novčani iznos jer im to daje veću potrošačku moć, ali dugoročno je štetno i po njih i po društvo u celini.) Međutim, najveća odgovornost je na državnim organima koji nisu radili i ne rade svoj posao iako imaju zakonsku obavezu da kontolišu da li poslodavci uplaćuju doprinose.

Pravo na sudsku zaštitu za neuplaćene doprinose se može ostvariti samo ukoliko je zahtev za njihovu isplatu istovremeno povezan sa isplatom neisplaćene zarade. Ukoliko se zahtev odnosi samo na isplatu, odnosno uplatu doprinosa, nije moguće pokrenuti sudski spor. U ovom slučaju se pokreće postupak pred nadležnom filijalom Poreske uprave.

Poreskoj upravi se podnosi zahtev za uplatu doprinosa uz naznaku za koji period se ovo potražuje, kod kog poslodavca je zaposleni radio, koji je lični broj podnosioca zahteva. Potrebno je u prilogu dostaviti kopiju radne knjižice te ispis podataka o osiguraniku koji se pribavlja u nadležnoj filijali Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Naravno, ostaje otvoreno pitanje rada na sivo. Zaposlenima kojima se preko računa isplaćuje minimalna zarada a na ruke razlika do pune zarade, biće uplaćeni samo doprinosi za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje koji su obračunati na minimalnu zaradu. Stav “nije važno, neću ni živeti od penzije, ionako je mala, bitno mi je da sada živim” nije samo štetan po zaposlenog nego je štetan po društvu i po moral. On pokazuje u velikoj meri nedostatak solidarnosti među zaposlenima ali i njihov odnos prema sadašnjim penzionerima. Tu je i problem sa državom, stoglavom aždajom i njenim nebrojenim nametima poslodavcima koji to ne mogu finasijski da podnesu pa su zbog opstanka svojih firmi na tržištu prinuđeni na poslovanje u sivoj zoni.penz

Prava iz domena zarada i doprinosa regulisana su:

– USTAVOM REPUBLIKE SRBIJE (Službeni glasnik Republike Srbije br. 98/2006)

– ZAKONOM O RADU REPUBLIKE SRBIJE (Službeni glasnik Srbije br. 24/2005,61/2005 i 54/2009)

PUTOKAZ  ZA  RADNA  PRAVA – Vodič za komunikaciju sa poslodavcima i institucijama