Prava

Ne odstupati. Prava zajamčena UstavomUstav-527

Pravo na rad je zagarantovano Ustavom Srbije i to u delu koji se odnosi na ljudska prava i slobode, čl. 60 Ustava. Ustav jamči pravo na rad u skladu sa zakonom. Dalje se utvrđuje da svako ima pravo na slobodan izbor rada te da su svakom dostupna sva radna mesta pod jednakim uslovima. Istom odredbom utvrđeno je pravo svakog na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, zatim na ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plačeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Posebno se naglašava: NIKO SE TIH PRAVA NE MOŽE ODREĆI.

Ženama, omladini i invalidima omogućuje se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Ovom odredbom Ustava zagarantovana su opšta ljudska i radna prava. Smatramo da bi bilo dobro da svaki zaposleni pročita više puta ovu odredbu ne samo radi upoznavanja sa pravima, nego i radi ličnog osnaživanja. Posebno ukazujemo daje Ustavom utvrđeno da se niko ne može odreći ovih svojih prava (prava na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, prava na bezbedne i zdrave uslove rada, prava na potrebnu zaštitu na radu, prava na ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, prava na godišnji odmor, prava na pravičnu naknadu za rad, prava na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa).

Za zaposlene je ovo bitno da znaju i iz sledećih razloga: zaključivanje bilo kakvog sporazuma ili davanje izjava koje bi sadržale odricanje od ovih prava ne bi proizvodilo nikakva pravna dejstva. Ovakav sporazum ili izjava bi bili ništavi, odnosno, nevažeći.

U ovom odeljku je potrebno ukazati i na odredbe čl. 61 Ustava Republike Srbije koje se odnose na pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. To pravo može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti.

Većina zaposlenih uglavnom nije upoznata o svom pravu na peticiju, koje doduše ne spada u konkretna prava iz rada nego ulazi u korpus sveobuhvatnih ljudskih prava garantovanih Ustavom. U čl. 56 Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da sam ili sa drugima upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organima autonomne pokrajine i organima lokalne samouprave, te da od njih traži i dobija odgovore. Posebno naglašavamo da se ovom odredbom utvrđuje i da niko ne može da trpi štetne posledice zbog upućivanja peticija i predloga, niti može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.

Smatramo da je važno istaći postojanje ne samo ovog, već i svih ostalih prava. Nekorišćenjem svojih prava dovodimo sebe i društvo u situaciju da smo sve više nemoćni jer smo sve manje obavešteni, manje znamo, zaboravljamo na svoja prava pa ih i ne koristimo te ih na kraju, bez borbe i gubimo. Time gubimo i mogućnost da kontrolišemo rad državnih organa (republičkih, pokrajinskih i lokalnih) a indirektno gubimo i kontrolu nad radom poslodavca. Činjenica je da izostanak kontrole zaposlenih i građana nad državnim organima i poslodavcima utiče na porast nezakonitosti rada i kod poslodavaca i u državnim organima.

Ukazujemo i na čl. 26 Ustava, na zabranu dela koje je sve učestalije na globalnom planu kao i u našoj zemlji. Ovim članom je izričito utvrđena zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada. Izričito je zabranjen svaki obliktrgovine ljudima i prinudni rad (osim ako je reč o radu ili službi lica na izdržavanju zatvorske kazne, ako je njihov rad zasno­van na principu dobrovoljnosti, uz novčanu naknadu, ako je u pitanju rad ili služba lica na vojnoj službi, te rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa propisanim merama za te prilike). Ustav utvrđuje da se prinudnim radom smatra, između ostalog, ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju.

Zaista smatramo opravdanim navođenje ovih odredbi jer u situaciji enormne neza­poslenosti u zemlji, kada smo po stopi nezaposlenosti na prvom mestu u Evropi, otvara se mogućnost za ekonomsko iskorišćavanje zaposlenih. Već postoje slučajevi građevinskih rad­nika koji su se javili za rad u drugim državama (Azerbejdžan, npr.) gde su bili u položaju žrtava trgovine ljudima, bez naknade za rad, bez dokumenata i slično.

Vrsta ekonomskog iskorišćavanja je i zapošljavanje ljudi na kratak period od nekoliko meseci, bez isplaćivanja zarade a zatim i zatvaranje firme nakon isteka ovog roka i otvaranje druge firme. Time poslodavac uskraćuje zaposlenima svaku mogućnost da naplate svoje zarade. Zaposleni, koji su očajni jer nemaju posla i nade, dovedeni su u situaciju da prihvataju posao na nekoliko meseci bez zarade, bez ograničenja radnog vremena, bez zaštitnih sred­stava, bez pauza za odmor u toku rada, bez godišnjeg odmora i uz potpisavanje izjava da se odriču skoro svih svojih prava iz rada.

U praksi su sve češći slučajevi da zaposleni po nekoliko meseci rade kod poslodavca bez ikakve naknade zarade. Poslodavac ovo opravdava teškom situacijom u društvu, visokim nametima i ukazuje zaposlenom da će, u slučaju isplate zarade, biti prinuđen da zatvori preduzeće ili da otpusti zaposlenog. Zaposleni u strah da će izgubiti posao a u nadi da će se bilo šta “kad-tad promeniti” prihvata ovakvu situaciju.

Navodimo i jedan drastičan primer.

ne trudnnaReč je o ženi koja se nalazila na porodiljskom odsustvu. U slučaju odlaska zapos­lene na porodiljsko poslodavac je dužan da počne isplatu porodiljske naknade i nastavi sa redovnim mesečnim isplatama. Inače, sredstva za te namene obezbeđuje država a Fond za zdravstveno osiguranje poslodavcu refundira mesečne naknade. Dakle, poslodavac nema nikakav trošak za isplatu porodiljskih naknada, osim što sa zakašnjenjem od meseca dana od države dobija povraćaj sredstava koja je isplatio porodilji. U konkretnom slučaju poslodavac je oštetio porodilju na sledeći način: ženi koja je bila na porodiljskom odsustvu je isplatio naknadu i to je evidentirao knjigovodstveno i finansijski. Žena je potpisala prijem isplaćene naknade. Poslodavac je zatim podneo zahtevza refundaciju isplaćene naknade Fondu. Nakon toga je od žene tražio da mu vrati novac, uz obrazloženje da je “preduzeće u ekonomskim problemima” i obećao da će joj novac vratiti čim njemu Fond refundira sredstva. Pri tom je prikrio činjenicu da je od Fonda dobio sredstva. Žena je prihvatila razloge poslodavca, vratila mu novac ali bez ikakvog pisanog traga, bez bilo kakve potvrde daje vratila novac. Strah od gubitka posla je bio jači…Fond je svakog meseca na račun preduzeća refundirao novac na ime porodiljskog ali ga je poslodavac zadržavao za sebe i žena je ostala bez porodiljske naknade. Za više meseci nikada nije primila naknadu a na samom početku tog procesa, unapred je potpisala daje primila novac.Tom prevarom, poslodavac nije povredio samo njeno pravo iz radnog odnosa, povređeno je i pravo njenog deteta.

dalje ne odstupati. Prava garantovana zakonima

Prema čl. 12 Zakona o radu zaposleni ima pravo na: odgovarajuću zaradu, bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti. Imaju pravo i na materijalo obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti. Zaposleni ima pravo i na druge oblike zaštite u skladu sa zakonom ili opštim aktom kod poslodavca. Ovaj član posebno utvrđuje pravo na posebnu zaštitu žena za vreme trudnoće i porođaja, kao i posebnu zaštitu zapos­lenih radi nege deteta u skladu sa zakonom. Takođe, istim članom se utvrđuje posebna zaštita mlađih od 18 godina života i zaposlenih invalida.

Svako od ovih prava je regulisano detaljnije drugim odredbama zakona ili drugim, posebnim zakonima.

Posebnim zakonima su regulisana prava na bezbednost i zaštitu života i zdravlja, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na zaštitu ličnog integriteta i druga prava navedena u ovom članu.

U slučaju da poslodavac uskraćuje zaposlenom neko od prava iz radnog odnosa suprotno odredbama Zakona o radu, može biti kažnjen novčanom kaznom (čl. 274 st.1 tač.14 Zakona o radu). Zaposleni nisu dovoljno upoznati sa zakonskim obavezujućim normama za kažnjavanja poslodavca zbog kršenja radnih prava čime i sami ugrožavaju svoja prava.

Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu u skladu sa vremenom provedenim na radu i obavljenim radom a obračunutu u skladu sa zakonskim propisima i opštim aktom poslodavca. Neisplaćivanjem zarade poslodavac ugrožava životnu egzistenciju zaposlenog. Treba znati da je ovo pravo zaštićeno ne samo mogućnošću da se podnese tužba radi isplate zarade, nego i kroz kaznene odredbe Zakona o radu. Poslodavac koji ne isplati zaradu ili mini­malnu zaradu ili naknadu zarade biće prekršajno kažnjen (čl. 273 st.1 tač. 4,5,8, zatim čl. 274 st.1 tač.11).

Tako je bar predviđeno ovim odredbama. Predviđeno je i da će poslodavac biti kažnjen čak i ako zaposlenom ne dostavi obračun zarade i to uz svaku isplatu zarade i na­knade zarade, pa čak i za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade (čl. 274 st. 1 tač. 12 Zakona o radu).

Za kontrolu sprovođenja ovih odredbi zakona zadužena je Inspekcija rada koja nepravilnosti može uočiti ili prilikom uobičajene kontrole u preduzeću ili pak po prijavi zaposlenih i nakon toga preduzeti zakonske mere protiv poslodavca.

Zaposleni i sami mogu podneti prijavu protiv poslodavaca koji ne isplaćuju zarade.

U odeljku 2 (2.1.) smo ukazali na relativno novu pojavu prikupljanja informacija o zaposlenom. Smatramo da se o zaposlenom mogu prikupljati samo informacije koje su navedene u Zakonu o evidencijama u oblasti rada. Sve ostale se mogu tražiti samo uz izričitu saglasnost zaposlenog.

Naš je stav i da učestala psihološka testiranja zaposlenih takođe predstavljaju jednu od negativnih pojava. Ne sporimo da postoje zanimanja gde je potrebna određena psihološka sposobnost i stabilnost ali to sigurno nisu službenička i zanimanja predavača a upravo zaposleni iz ovih grupa zanimanja su najčešće testirani i to često. Razlika u odnosu na pribavljanje informacija o zaposlenima bez njihovog znanja i od drugih osoba je u tome što u ovom slučaju zaposleni prihvataju da budu testirani. (Verovatno opet iz straha od otkaza).

Ne odustajati. Koristite svoja prava

slepa_pravdaZaposleni može da se obrati za zaštitu povređenih prava sudu, arbitraži ili nadležnoj inspekciji rada. Podnošenje zahteva za zaštitu prava iz radnog odnosa Inspekciji rada je najbrži način rešavanja problema, ali ne i najdelotvorniji. Inspekcijaradaima ovlašćenja da naloži poslodavcu da odmah ispravi učinjene povrede pa i da izvrši isplatu zarada. Takođe, inspekcija treba da podnese prekršajne prijave protiv poslodavca za učinjene povrede prava iz radnog odnosa.

Sigurno je da bi brzo reagovanje inspekcije rada dovelo do brže, sigurnije i jeftinije zaštite prava zaposlenih. Zaposleni ne bi morali da podnose tužbe sudu, plaćaju sudske takse i pravne usluge i time još više siromaše, nego bi na brz i efikasan način ostvarili svoja prava.

Na žalost, inspekcije rada nisu ažurne u svojim nalozima poslodavcima niti u disciplinovanju poslodavaca u smislu poštovanja zakona.

No, ovo ne treba da bude razlog da zaposleni odustaju od mogućnosti da podnose zahteve inspekciji rada, kao i prijave i inicijative za podnošenje prekršajnih prijava. To treba da učine obavezno pisanim putem i to predajom zahteva ili prijave u dva primerka i da insistiraju da dobiju broj pod kojim je zahtev odnosno prijava zavedena.

Ukoliko nakon desetak dana zaposleni ne dobije nikakvo obaveštenje, zaključak, rešenje, odluku ili bilo kakav pisani dokument od inspekcije, preporučujemo ponovno obraćanje inspekciji rada. U tom zahtevu treba tražiti da inspekcija dostavi informaciju šta je uradila po prijavi zaposlenog.

Ako ni nakon drugog obraćanja zaposleni ne dobije informaciju, predlažemo ponovno obraćanje inspekciji ali ovoga puta na osnovu Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Zahtev treba uputiti na posebnom formularu (videti u poglavlju III) i u slučaju da ni posle 30 dana nema odgovora treba uputiti dopis Povereniku za informacije od javnog značaja.

Sigurno je da ovaj put iziskuje napor, ali to je put koji je zakonit i koji kasnije omogućava pokretanje i drugih postupaka.

Zaposleni imaju strah od prijavljivanja inspekciji rada. Plaše se da će u slučaju prijavljivanja snositi posledice kod poslodavca i to pre svega da će dobiti otkaz. To je i razlog zašto se retko podnose prijave inspekciji, osim u slučajevima kada je zaposleni već dobio otkaz ili kada mu predstoji otkaz. A tada je uglavnom kasno.

Osnovna zagarantovana prava iz radnog odnosa regulisana su:

– USTAVOM REPUBLIKE SRBIJE (Službeni glasnik Republike Srbije br. 98/2006)

– ZAKONOM O RADU REPUBLIKE SRBUE (Službeni glasnik Srbije br. 24/2005,61/2005 i 54/2009)

– ZAKONOM O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJU NA RADU (Službeni glasnik Republike Srbije br. 101/2005)

– ZAKONOM O ZAPOŠLJAVANJU I OSIGURANJU ZA SLUČAJ NEZAPOSLENOSTI (Službeni glasnik RS br. 36/2009 i br. 88/2010)

– ZAKONOM O EVIDENCIJAMA U OBLASTI RADA (“SI. list SRJ”, br. 46/96 i “SI. glasnik RS”, br. 101 /05- dr. zakon i 36/2009 – dr. zakon)

– ZAKONOM O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI (Službeni glasnik RS br. 97/2008 i br. 104/2009)

– ZAKONOM O SLOBODNOM PRISTUPU INFORMACIJAMA OD JAVNOG ZNAČAJA (Službeni glasnik Republike Srbije br. 120/2004,54/2007,104/2009,36/2010)

PUTOKAZ  ZA  RADNA  PRAVA – Vodič za komunikaciju sa poslodavcima i institucijama