18.11.2013.ucesnici2-

Javna debata “Ko štiti prava radnika”

Omladinski centar CK13, Novi Sad, (14.11.2013.)

 

Izveštaj “S.T.R.I.K.E.”

Zakon o štrajku – činjenice i dokumenta

Druga ovogodišnja debata udruženja “S.T.R.I.K.E.” radnom zakonodavstvu, pravima radnika i sindikalizmu počela je predstavljanjem brošure “Zakon o štrajku – činjenice.” Okvirni sadržaj brošure prati okolnosti pod kojima je nastao predlog Zakona o štrajku, način na koji je predstavljen na javnoj raspravi, primedbe koje su učesnici izneli i konačno obrazloženje nadležnog ministarstva o prihvaćenim i odbijenim predlozima. “U izveštaju ministarstva koji je citiran u ovoj brošuri nedvosmisleno se navodi da najčešće primedbe  nisu prihvaćene što se odnosi na nekoliko vrlo spornih rešenja u pravcu ozbiljnog narušavanja Ustavom zagarantovanog prava na štrajk”, rekla je urednica brošure Jovanka Zlatković. Dodala je da brošura sadrži integralnu verziju predloga Zakona o štrajku Vlade Srbije u kojem su obeleženi oni članovi na koje su tokom javne rasprave izrečene primedbe. S druge strane, objavljen je i predlog Zakona o štrajku grupe “S.T.R.I.K.E” (predstavljen u junu 2013.) a koji je u međuvremenu izmenjen i dopunjen najvećim brojem predloga izrečenih tokom javne rasprave. Sa te strane predlog predstavlja rešenje koje ne ugrožava i ne smanjuje prava radnika na štrajk za razliku od predloga Vlade Srbije. Pored ovoga, brošura sadrži i predlog mogućeg polazišta za buduću strategiju u sferi radnog prava i zalaganje za to da država prvo definiše strategiju i jasno se odredi kakav sistem želi u Srbiji a da tek onda pristupi konkretnim izmenama propisa. U brošuri se na osnovu činjenica i dokumenta a na primeru predloga Zakona o štrajku jasno uočava haotičnost i    nekompetentnost glavnih aktera u sferi rada, (proces kreiranja predloga,  način sprovođenja javne rasprave, uloga sindikata. .. itd ) kao i odsustvo vizije kako u sindikalnom pokretu tako i u vlasti zbog čega zaposleni već trpe posledice.

 

Ima li radnika u Srbiji?

U debati su učestvovali Milenko Srećković (Pokret za slobodu, Beograd) i Branislav Markuš (udruženje Ravnopravnost, Zrenjanin). Zbog iznenadnih i neodložnih obaveza učešće u debati je uz izvinjenje otkazala pravnica Snežana Lakićević.

Moderator Željko Popović zamolio je oba sagovornika da na opštem planu pokušaju da odgovore na pitanje o tome šta je i ko je danas radnik u Srbiji?

Ilustrujući poziciju radnika u Srbiji Branislav Markuš je naveo niz primera radnika/ zaposlenih koji su proteklih godina bili izloženi progonima i pretnjama zbog toga što su se borili za radnička prava. Među njima je i član grupe Ravnopravnost Robert Fai koji je u dva navrata tokom prošle godine napadnut. Prvi put je sprejom išarana (označena) kuća aktiviste Ravnopravnosti a nakon dva mesaca Robertu je kroz prozor ubačen ogroman kamen od kojeg je zamalo stradao. Neki od boraca za radnička prava bili su na meti snajperista i zbog takvih i sličnih pretnji po život, napustilu su Srbiju i emigrirali, naveo je Markuš.

Milenko Srećković je borbu za radnička prava u Srbiji uporedio sa borbom za pravo na vodu u – pustinji, s obzirom na ukupan društveni i ekonomski milje: haos u privredi, sve jasnije uvođenje principa kapitalizma, pogubna zakonska rešenja… U tom kontekstu naveo je da aktuelni predlog Zakona o radu predstavlja “legalizaciju (dosadašnje) kriminalne prakse” i naglasio  da “dok se ne izađe iz pustinje nije moguća ni borba za pravo na vodu”, implicirajući da bez promene sistema (izlaska iz pustinje) nije moguća ni efikasna borba za prava radnika. “Problem je sistem. Ako ga ne promenimo može biti malo bolje ili – mnogo gore”, rekao je Srećković. Njegov je stav da treba poći od interesa najsiromašnijih a sadašnje mere Vlade Srbije ocenio je da su isključivo u interesu kapitala. “Zato treba tome da se protivimo”, naveo je Srećković a i osvrnuo se na socijlane nemire. “Imamo vrlo ozbiljne socijalne nemire i to treba podržati”. Naglasio je i da politika socijalnog dijaloga ne daje rezultate kao i da su “sindikati interesne grupe a ne sindikati.”ucesnici solo-

 

Apsurd da u Srbiji (koja je pre 20 godina bila sastavni deo države samoupravnog socijalizma) ne postoji radnička participacija (inače, praksa u EU) a samo jedan primer radničkog akcionarstva (zrenjaninska Jugoremedija) za koji se radnici/akcionari bore čitavu proteklu deceniju, otvara pitanje da li je uopšte moguć koncept radničkog akcionarstva? Pitanje je prvenstveno bilo upućeno Branisalvu Markušu kao učesniku i svedoku borbe radnika i akcionara Jugoremedije.

“Deset godina je Jugoremedija u borbi i od tada se malo šta izmenilo. Kroz model  radnika akcionara pokušali smo da se borimo protiv modela:  jedan vlasnik – sva prava. Rezultati su se pokazali. Kada smo uspeli da povratimo fabriku, (nakon privatizacije)  radnici/akcionari su izabrali rukovodstvo, vratili dug ali problemi nisu prestali. Jednostavno u Srbiji ne dozvoljavaju akcionarstvo”, zaključio je Markuš .

Na primeru Jugoremedije Milenko Srećković vidi problem privatizacije u Srbiji i to same po sebi a ne prvenstveno toga kakav je model privatizacije. “Umesto stranim kompanijama (koje dolaze u Srbiju zbog jeftine radne snage) novac je trebalo dati firmama koje su opljačkane tokom privatizacije i to kao – odštetu”, navodi Srećković i dodaje: “Tražimo ukidanje Agencije za privatizaciju jer je na toj agenciji odgovornost kao i na čitavom konceptu.” On takođe smatra da se trenutno nastavlja sa istim konceptom ali u još većem intenzitetu (” čak ni Dinkić nije bio toliko ekstreman”) te da je u pitanju jedino preraspodela moći. S druge strane,  pokrenuta je inicijativa za formiranje Radničke partije. Srećković je pojasnio da se radi o lokalnoj inicijativi (određenih radničkih grupa), da je takođe formulisan zahtev za decentralizacijom ekonomije (“izbacivanje posrednika u odnosu: proizvođač- potrošač”) ali da se u tome nije daleko odmaklo. Njegova je ocena da su razlozi tome različiti interesi i nepostojanje kolektivne nade. “Danas postoje samo pojedinačne nade, nema kolektivnih i to je veliki problem”, rekao je Srećković i naveo da su razlozi radničkih protesta najčešće neisplaćene plate i doprinosi (problem staža) i ništa dalje od toga. “Da li je to stvar nepostojanja svesti?”, zapitao je na kraju Srećković.

debata2

 

Debata

Na poziv medijatora posetiocima da se  uključe u debatu, ekonomista iz Švedske, po vokaciji levičar (kako se predstavio) zapitao je: “šta sprečava radnike kod nas (u Srbiji) da budu organizovani kao npr. u Francuskoj? Nedostatak svesti?”

“Zašto radnici ne mogu efikasno da štrajkuju?”

Navodeći da je nedavno bio u Priboju kako bi podržao radnike u štrajku koji su barikadama blokirali prugu, Branislav Markuš je kao razlog za neefikasnost štrajkova u Srbiji – naveo odsustvo solidarnosti. “Niko ih od sindnikata nije podržao” naveo je Markuš i dodao da je drugi veliki problem – medijska blokada i manipulacija. “Frapantno je i da te radnike nisu podržali ni građani”, rekao je Markuš i ocenio da je to “šizofreno”.  “Mi se međusobno ne poznajemo, ne znamo za iskustva drugih, ne znamo da se organizujemo, nema solidarnosti i to su naši najveći problemi”, zaključio je Markuš. Ekonimstu iz Švedske (koji po sopstvenim rečima dugo živi van Srbije) je zanimalo i kako se dogodilo da su sindikati u tako lošem stanju i da li u sindikatima uopšte postoji svest da se treba boriti protiv sistema?

Markuš je ocenio da će “ovo trajati sve dok u Srbiji ne bude formirana jedna ozbiljna politička inicijativa leve orijentacije”.

Nadovezujući se na pitanje opšteg stanja u Srbiji, Milenko Srećković problem ogromnog broja nezaposlenih vidi kao posledicu propale (opljačkane) privrede a smanjenje kupovne moći stanovništa kao posledicu mera štednje Vlade Srbije.

Kako do saradnje?

U debati su izneti i stavovi u vezi sa nedavnim formiranjem Srpskog sindikalnog fronta – SSF (koji čine 5 sindikalnih centrala među kojima nije ni jedan od reprezentativnih sindikata). Markuš je ocenio da najzad treba shvatiti kako “bez povezivanja i saradnje ništa nije moguće uraditi.” On je dodao da je ta činjenica većini poznata ali da ne postoji ideja kako menjati sindikate što je samo prvi i osnvni korak ka formiranju bilo kakvog ozbiljnog sindikal nog pokreta.

Milenko Srećković je ukazao na “čudnu predistoriju” pojedinih članica Srpskog sindikalnog fronta izrazivši sumnju u sindikate koji podržavaju predizborne kampanje spornih političkih partija.  Ocenio je i da dva reprezentativna sindikata deluju i ponašaju se kao “nevladine organizacije koje se otimaju za projekte” i izrazio nadanje da će članstvo sindikata “SSSS i UGS “Nezavisnost” najzad uspeti da smeni Čanka i Orbovića”.  Ipak, on smatra da se “treba fokusirati na SSSS, (bez obzira na korumpiranost rukovodstva) i stalno vršti na njih pritisak da se reformišu i demokratizuju”. Ukoliko to ne bude dalo rezultate treba se samooragnizovati sa lokalnom nivou, smatra Srećković. S druge strane, on smatra da za UGS “Nezavisnost” – nema nade.ucesnici1411-

Boško Petrov (saradnik za informisanje u gradskom odboru SSSV) smatra da su najveći problem mediji, navodeći da “naša saopštenja vrlo retko objavi bilo koji medij” te da zbog toga što “mediji ne mogu da izađu iz mraka” poruke sindikata ne dopiru do zaposlenih.

U vezi sa mnogućim šansama da se organizuje bilo kakav ozbiljniji protest, Milenko Srećković je primetio da se “ozbiljni protesti ne dešavaju u siromašnim zemljama gde se ljudi svakodnevno bore za puko preživljavanje”.

Željka Jorgić Đokić, pravnica Saveza samostalnih sindikata Vojvodine, (SSSV) napomenuvši da iznosi svoje lično mišljenje, prvo se  složila se svim stavovima učesnika u debati uključujući, kako je rekla, i kritike na račun sindikata. Po njenom mišljenju, dva velika problema sindikata su nedostatak mladih ljudi, pogotovu u najvišim sindikalnim organima kao i nedostatak sindikalnog obrazovanja kako funkcionera tako i članova. U tom kontekstu, ona se založila sa promene unutar sindikata “a ne za rušenje” i  pozvala sve sindikalne centrale da počnu sa promenama. Ponudivši i odgovor na temu debate (ko štiti prava radnika) Jokić Đokić je zaključila: “radnik nema nikoga iza sebe”.

 

Predlog Zakona o radu treba pocepati

U nastavku se osvrnula na predlog Zakona o radu (ZoR). Prvo je ukazala na to da  se  predlog zakona “ponovo krije  od javnosti kao što je to bilo i sa predlogom Zakona o štrajku”. Njena ocena predloga ZoR-a  je u velikoj meri dramatična: “Dobili smo predlog koji je gori od svih naših predviđanja”, navela je Željka Jorgić Đokić. Kao ilustraciju te ocene ona je iznela da se  “90% sadržaja predloga ZoR-a odnosi na ukidanje radničkih prava” i zaključila: “to se ne može popraviti, to se mora – pocepati i iznova napraviti nov predlog.” Za razliku od problema u vezi sa ovim predlogom zakona o kojima se u javnosti najčešće govori ( npr. uvođenje fleksibilnog radnog vremena) Jorgić Đokić smatra da su u odnosu na to, mnogo veći problemi u vezi sa radnim vremenom i zaradama o čemu se  u javnosti uopšte ne govori. U nameri da ne opterećuje debatu citiranjem spornih predloga iz predloga ZoR-a, Jorgić Đokić je na slikovit način ukazala kako će se predložena rešenja odraziti na zaposlene: ” Pravila su takva da nećete znati kada i koliko radite a sve će biti – zakonito.” Pored toga uvodi se i “standardni radni učinak” koji daje pravo poslodavcu da po svom nahođenju ocenjuje “radni učinak” zaposlenih što će direktno uticati na iznos zarada zaposlenih. Jogić Đokić je upozorila i da u predlogu nema “nikakvih zaštitnih normi” te da se “vrlo loše stvari spremaju”. Ukratko, “ozakonjuje se sve što je do sada bilo zabranjeno”, zaključila je Željka Jorgić Đokić i pozvala predstavnike nevladinih organizacija na saradnju i ponudila pomoć u tumačenju prvanih normi svima kojima to bude potrebno.debata1411-

Andrea Jovanović (Radna grupa RAD)  se nadovezala na poziv za saradnji nevladinih orgnaizacija i sindikata navodeći da je u Hrvatskoj takva praksa uspostavljena i da je pokazala dobre rezultate što kod nas još nije slučaj. Osvrnula se i na problem sa medijima uz konstataciju da “strukturno te teme (sindikalne i sl.)  nisu zanimljive medijima” te da se zato treba okrenuti formiranju medija za međusobnu razmenu informacija. Takođe, smatra Andera, bitno je naći modele za saradnju nevladinih organizacija i sindikata a prvenstveno treba naći način kako da se ljudima “približe problemi koje donosi predlog Zakona o radu.”

Branislav Markuš smatra da će se upravo na stavovima prema predlogu Zakona o radu prilično jasno videti ko će i s kim moći da ostvari saradnju.  “Ko god se buni protiv ZoR-a – naš je saborac”, rekao je Markuš. Milekno Srećković smatra “da se mora stopirati (ZoR) i pokazati da postoji i druga strana”.

Navodeći da je analiza predloga ZoR-a koji je iznela Željka Jorgić Đokić za nju vrlo jasna poziv na akciju,  Jovanka Zlatković (S.T.R.I.K.E.) je predložila da se u okviru grupe organizacija koje su u zajedničkoj kampanji od polovine juna (od pojave predloga Zakona o štrajku) hitno razmotre aktivnosti koje bi mogle biti preduzete zajedno sa drugim organizacijama i sindikatima na širenju informacije o suštini predloga ZoR-a.