06.07.2013.

Nacrt Zakona o štrajku

JAVNA RASPRAVA POČELA FIJASKOMjr_2

Nakon što je 12. jula na sajtu Ministarstva  rada, zapošljavanja i socijalne politike objavljen nacrt Zakona o štrajku,  u Novom Sadu je održana i prva prezentacija nacrta a u sklopu javne rasprave koja traje do 2.  avgusta.  Za tih pola meseca planirano je da se održe još dve rasprave, u Nišu i Beogradu.

Kratak rok određen za javnu raspravu i to u jeku godišnjih odmora kao i nedovoljan broj prezentacija bila je jedna od kritika upućena Zoranu Martinoviću, državnom sekretaru i ostalim članovima radne grupe koji su 15.jula u Novom Sadu, u organizaciji  Saveza samostalnih sindikata Vojvodine  (SSSV) predstavili nacrt zakona i učestvovali u raspravi. Skupu je prisustvovalo oko 70 učesnika, većinom sindikalaca  kao i nekolicina predstavnika poslodavačkih udruženja. Neagtivne reakcije  i poslodavaca i sindikalista na nacrt zakona opšti je i preovlađujući utisak sa javne rasprave.

 

TAJNA RADNE GRUPE

Otvarajući skup, Goran Milić predsednik SSSV izrazio je nadu da će “svi, bez ustezanja reći svoje primedbe kako bi došli bar do malo boljeg nacrta ovog zakona” . I zaista su sindikalci tokom diskusije bez ustezanja “otvorili paljbu” po nacrtu a nisu se ustezali ni od kritika na račun radne grupe, na čelu sa državnim sekretarom.  Da li će to pomoći da se “dođe do malo boljeg nacrta” nije izvesno sudeći po komentarima i stavovima članova radne grupe izrečenim tokom diskusije. Bez obzira što se državni sekretar u više navrata deklerativno založio za osnovne demokratske principe i ciljeve javne rasprave teško  je očekivati da će predlagač uvažiti i onu najrazumniju i argumentovanu primedbu.javna_r_ 1

 

No, pre nego je otvorena diskusija,  Zoran Martinović (državni sekretar) kao predsednik radne grupe predstavio je ostale (prisutne) članove: dvojicu predstavnika reprezentativnih sindikata, (Zoran i Dragoslav ), zatim Goran Marković (Inspektorat za rad) i dve službenice u Ministarstvu, Ivana Savićević i Snežana Bogdanović . Objašnjavajući  hronologiju nastanka nacrta Martinović je naveo da  su, među ostalima, u izradi faktički učestvovali  i ” profesori radnog prava” pojasnivši da je nacrt nastao na osnovu predloga od pre 5 godina na kojem su tada radili  “profesori radnog prava”. Čini se da je  Martinović morao formalno da “potegne” daleke i  prilično labave  veze sa stručnjacima za radno pravo od pre 5 godina kako bi “osnažio kredibilitet” radne grupe, posebno u kontkestu činjenice  da je krajem prošle godine izjavio kako su članovi radne grupe i “profesori fakulteta i sudije”. Međutim, izgleda da su “profesori fakulteta i sudije” s kraja prošle godine  u međuvremenu “isparili”  iz radne grupe (ako su uopšte i bili u njoj?) pa je radana grupa ostala “kratka”osobe koje mogu obezbediti kredibilitet.  Zato se Martinović oslonio na dalju prošlost nacrta zakona i “profesore radnog prava”  (koje nije imenovao) kao i na njihov rad od  pre 5 godina. Jedino je ostalo nejasno da li je Martinovićeva radna radna grupa u svoj radni staž na nacrtu zakona ubrojala i minuli rad “profesora radnog prava” s obzirom da je u više navrata istaknuto kako se na nacrtu radilo – 5 godina.

 

 

EKSPERTI ZA OGRANIČAVANJE PRAVA NA ŠTRAJK

Nakon što je Martinović uložio napor da “utvrdi kredibilitet” radne grupe Ivana Savićević je predstavila nacrt zakona . Potom je otvorena diskusija i “paljbu” su započeli prosvetari i njihovi sindikalni predstavnici.  Zdravko Kovač (generalni sekretar Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine)  izrazio je zgražavanje nad činjenicom da su članovi radne grupe postigli konsenzus o načinu rešavanja minimuma procesa rada putem kolektivnih ugovora “iako dobro znate koliko je teško potpisati kolektivni ugovor.”  Bio je zgrožen i time što u nacrtu zakona nisu taksativno navedene delatnosti od posebnog interesa podsećajući  državnog sekretara na Konvencije MOR-a (Međunarodne organizacije rada) “Vi ste obavezni da poštujete Konvencije MOR-a a vi to zaobilazite jer ste kroz zaobilaženje našli način da svima ograničite pravo na štrajk, odnosno da faktički zabranite pravo na štrajk” – rekao je Kovač.

 

Većina ostalih učesnika iz redova sindikalaca takođe je vrlo oštro kritikovala izostavljanje taksativnog navođenja delatnosti od posebnog interesa uz predlog da se te delatnosti unesu u zakon i to prema nomenklaturi MOR-a. Članovi radne grupe nisu dali odgovarajuće objašnjenje zbog čega su zapravo odlučili da veliki broj pitanja koja se odnose na štrajk  razbacaju po raznim zakonima čime se i poslodavcima i zaposlenima  značajno otežava jasan uvid u zakonsku regulativu a time doprinosi mogućim nesporazumima, različitim tumačenjima i opštoj konfuziji koja u konačnici rezultira propustima u organizovanju štrajka, kažnjavanju radnika i otkazima.

“Nisam siguran u dobre namere vlasti imajuću u vidu i nedavno uveden  “lex specialis” za prosvetare, poseban zakon kojim se ograničava pravo na štrajk”, komentarisao je Zdravko Kovač .

 

“Ne mogu da verujem da su ovi sindikati (SSSS i UGS “Nezavisnost, članovi radne grupe) na to pristali”, nadovezao se na Kovača još jedan sindikalac u prosveti.

 

Pravnica Saveza samostalnih sindikata Vojvodine (SSSV) Željka Jorgić Đokić je, kritikujući u nacrtu zakona veoma široku i uopštenu definiciju delatnosti od opšteg interesa navela da je za SSSV taj “predlog “nedopustiv!” Naglasila je da sve delatnosti od opšteg interesa moraju biti utvrđene Zakonom o štrajku i da se ne sme dozvoliti da se drugim zakonima taj krug proširuje. Predloženo je da se brišu svi članovi koji regulišu to pitanje i da se preciziraju delatnosti od opšteg interesa.

 

SOCIJALNI DIJALOG  – NOVA MANTRA

Na primedbe je replicirao državni sekretar: “Ovo (nacrt) jeste rezultat visokog stepena saglasnosti” i dodao da bi se izmenema nacrta u vezi sa ukidanjem opšte definicije i taksativnog navođenja delatnosti od posebnog interesa “derogirali postojeći zakoni  kao i da se mora voditi računa o pravnom ambijentu” . Šta god sve to značilo  tako sročeno. A jedna od članica  radne grupe je rekla da “mi mislimo da je bolje da se oblasti definišu posebnim zakonima”.

 

Sindikalisti nisu pokazali preterano razumevanje ni za glavni argument radne grupe, postizanje socijalnog dijaloga tokom rada na nacrtu, što su članovi radne grupe više puta istakli navodeći da to predstavlja  ostvarenje cilja.

 

“Nije radna grupa za izradu nacrta zakona mesto za socijalni dijalog već je mesto za to Socijalno ekonomski savet” – odgovorili su sindikalci. Uzgred, taj savet je mesecima u blokadi i uopšte ne funkcioniše.

Ili: “Ne glorifikujte socijalni dijalog.Da to postoji do štrajkova ne bi ni dolazilo.”j_r_3

 

POJMOVI, KAKO TO TEŠKO ZVUČI

Čini se da u radnoj grupi postoji i nesporazum oko pojmova, odnosno, konfuzija u vezi sa određenim pojmovima, npr. “ograničeno” i “zabranjeno.” Tako, u nacrtu, u odeljku IV, podnaslov

glasi ZABRANA ŠTRAJKA. Iako je jedan od osnovnih zadataka radne grupe bio da nacrt bude usaglašen sa važećim Ustavom (2006.) želimo da verujemo da je do propusta došlo prilikom prepisivanja (copy-paste) nekog od prethodnih predloga pa je najverovatnije to razlog što je u nacrtu zaostao naslov ZABRANA ŠTRAJKA. Zabrana međutim nije u skladu sa važećim Ustavom, (čl. 61) koji glasi: “Zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom Pravo na štrajk može biti ograničeno samo Zakonom shodno prirodi ili vrsti delatnosti.”

 

Dakle, radna grupa  nikome NE MOŽE (potpuno) USKRATITI  pravo na štrajk i to pravo se jedino MOŽE OGRANIČITI. Ako čitamo Ustav. U nacrtu, međutim, (čl. 13)  pravo na štrajk je (potpuno)USKRAĆENO  profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, pripadnicima Bezbednosno- informativne agencije, državnim službenicima na položaju, u zdravstvenim službama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć i u kontroli letenja. Uskraćeno je jer u nacrtu, član 13 piše: “Štrajk nije dozvoljen profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, pripadnicima Bezbednosno- informativne agencije, državnim službenicima na položaju, u zdravstvenim službama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć,  u kontroli letenja i kad je to utvrđeno zakonom.”

Opaska članice radne grupe Ivane Savićević  da se može pojaviti “potreba i u nekim od delatnosti od opšteg interesa da se štrajk zabrani” ukazala je da nije u pitanju bio propust prilikom prepisivanja već da je reč ili o nameri ili o konfuziji u vezi sa pojmovima. Da li možda članovi radne grupe ne prave razliku između pojmova ogranićiti i (potpuno) uskratiti?

 

Na neki način, na to ukazuje izjava državnog sekretara Zorana Martinovića data medijima pre početka javne rasprave u Novom Sadu. Na pitanje novinara da li je nacrt usklađen sa važećim Ustavom imajući u vidu da još uvek važeći Zakon o štrajku nije usklađen sa važećim Ustavom već shodno vremenu kada je donet, sa Ustavom davno nepostojeće države (SRJ) i koji je dopuštao zabranu štrajka, Martinović je odgovorio da je “sve usklađeno” i pojasnio: “Postoji deo gde je (štrajk)  potpuno isključen  a postoji deo delatnosti od opšteg interesa u kojima nije  isključen ali je ograničen kao što su prosveta…itd” /

Izjavu Martinovića videti na: http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=nSnuRHg8K30

Dakle, prema rečima Martinovića, sve je u skladu sa Ustavom i shodno tome trebalo bi zakljuliti da  “potpuno isključen štrajk” ne znači da je štrajk zabranjen (samo je potpuno isključen). Za  razliku od dela “delatnosti od opšteg interesa i u kojima nije isključen ali je  – ograničen” (bez preciziranja da li je ograničen  potpuno, polovično, delimično, tričetvrt  i sl.)  Odnosno, ako u nacrtu piše:  “Štrajk nije dozvoljen” (čl. 13) to ne znači da je štrajk  – zabranjen. Samo nije dozvoljen  ali nikako nije zabranjen. I to bi se tako moralo tumačiti jer Martinović kaže da je  “sve usklađeno” sa Ustavom. Moda još jedino da Martinović objasni na koji je on Ustav mislio?

Različito tumačenje pojmova i različita značenja istog pojma u tekstu nacrta uočio je veći broj učesnika, kako sindikalnih aktivista tako i poslodavaca.  Svi oni, založili su se da se  na početku teksta zakona prvo navedu definicije pojmova kako bi se izbegla nagađanja šta  ko i  pod kojim pojmom podrazumeva.

 

MINIMUM RADA – MAKSIMUM PROBLEMA

Druga velika tema koja je posebno ražestila sindikalce i koja je zapravo pokazao ogroman jaz između stavova radne grupe i sindikata (izuzev reprezentativnih) je način kako je radna grupa zamislila proceduru za utvrđivanje minimuma procesa rada. Sindikalci su izrazili bojazan da će taj problem biti nametnut zaposlenima u sve većem broju oblasti ukoliko vlast, u nacrtu,  ne odustane od uopštene definicije delatnosti od opšteg interesa i ne prihvati predlog svih sindikalaca sa javne rasprave u Novom Sadu da se delatnosti od opšteg interesa taksativno navedu, isključivo u Zakonu o štrajku. Posebno ako se ima u vidu insistiranje radne grupe na opštoj definiciji kao i nedavno uvedenu praksu da se minimum procesa rada utvrđuje  posebnim zakonima čime se one “proglašavaju” delatnostima od  opšteg interesa te im se, u skladu sa zakonskim odredbama,  delimično uskraćuje pravo na štrajk i uvodi obaveza utvrđivanja minimuma procesa rada.

 

Predlagači su zamislili vrlo komplikovanu,  nedorečenu i pri tom još i dugotrajnu proceduru. Da li je toliki napor u izmišljanju komplikovane procedure uložen samo da bi se zaposleni po svaku cemu odvratili i od pomisli na štrajk? Dakle, u nacrtu se  predlaže da se minimum procesa rada utvrdi kolektivnim ugovorm ili sporazumom između poslodavaca i zaposlenih a ako te dve mogućnosti propadnu, onda arbitražom. U načelu, to deluje jednostavno ali ne i u pojedinostima. Lepo zvuči  pominjanje kolektivnog ugovora ili sporazuma između poslodavaca i zaposlenih. Ali smao ako obolimo od amnezije i zaboravimo koliko je taj famozni “socijalni dijalog” u Sbiji zakržljao pa je teško, gotovo nemoguće naterati poslodavca da potpiše kolektivni ugovor. Dakle, ta mogućnost uglavnom -otpada.  Za sporazum između poslodavca i zaposlenih takođe je potrebno da obe strane imaju elementarnu kulturu socijalnog dijaloga što znači da i to otpada. Slabo je razvijen i arbitražni sistem a ima i komplikovane procedure te se od zaposlenih koji su se odlučili za štrajk zbog egzistencijalnih problema teško može očekivati da se posvete proučavanju komplikovanih procedura, rokova itd. Na tom terenu, od njih se najpre može očekivati da će napraviti grešku i ugroziti sebe ili, u  najboljem slučaju – odustati od štrajka što ovakvim rešenjem vlast sa svojim saradnicima izgleda i očekuje.  To su bili najčešći komentari sindikalaca na temu minimuma procesa rada. Uočeno je i da nisu uspostavljeni mehanizmi koji bi proces arbitraže obavezno doveli do sporazuma a isto tako i da ne postoji mehanizam koji na efikasan način obavezuje obe strane na arbitražu. Nije precizirano da li se prilikom svakog štrajka ( kod istog poslodavca) mora ići na arbitražu ukoliko postoji odluka arbitra kod prvog štrajka?

Opšta je ocena sindikalaca da arbitraža u uvom trenutku nije dobra forma zbog nedorečenih rešenja.

Čuo se i stav da minimum procesa rada nije problem radnika već poslodavaca te da treba uvesti mehanizme koji će poslodavca obavezati da donese minimum procesa rada.

U tom kontekstu većina sindikalaca se slaže sa predlogom SSSV a to je da se  uvede vremensko ograničenje, odnosno da poslodavac najkasnije 2 dana pre početka štrajka utvrdi minimum procesa rada . Takođe, potrebno je uvesti ograničenje tako da u minimumu procesa rada ne može da učestvuje više od 20 odsto zaposlenih. Ukoliko poslodavac u navedenom roku ne odredi minimum procesa rada onda štrajk počinje u skladu sa odlukom o štrajku a odgovornost za sve posledice ne snose štrajkači kao ni organizator štrajka.

 

ŠTRAJK IZA ZATVORENIH VRATA

Treći veliki problem koji su sindikalci jednoglasno kritikovali a preldog odbacili  je odredba koja se odnosi na mesto  sporvođenja štrajka. Suština kritike odnosi se na ponižavajući i nedemokratski način određivanja mesta za štrajk koji radnike “zatvara” u poslovni prostor poslodavca, ne dozvoljava izlazak štrajkača na ulicu i druga mesta.  Ocenjeno je da je predlagač time želeo da štrajk učini manje vidljivim u javnosti,  odnosno da uklanjanjem štrajka sa javnih mesta  umanji šansu da se sa štrajkačima solidarišu građani i drugi zaposleni i da se na taj način umanji efekat ako ne i potpuno obesmisli štrajk. je naveo: “Radnik nije samo radnik, on je i građanin i on mora negde da pokaže svoje nezadovoljstvo, da izađe na ulicu, da blokira neke puteve, da ode pred vladu…” – komentarisao je Goran Milić predsednik SSSV.  Određivanje mesta za štrajk, odnosno faktički zabrana štrajka van prostorija poslodavca, sindikatima bi kao jedina mogućnost izlaska u javni prostor  ostalo da organizuju proteste.  ( što je regulisano drugim zakonom). Takva odredba, kao što je to bilo i do sada, usmeriće zaposlene da dignu ruke od štrajkova i  organizuju proteste iako to podrazumeva komplikovaniju proceduru,  neizvesnost u dobijanju potrebnih dozvola i sl. a postavlja se i pitanje efekata. Čulo se od predlagača nacrta i da bi Agencija za mirno rešavanje radnih sporova (a shodno predlogu o arbitraži) trebalo da vodi evidenciju štrajkova. Ako bude usvojen predlog da se štrajk može organizovati jedino u poslovnom prostoru poslodavca, onda postoje ozbiljne šanse da  posle nekoliko godina statističari objave kako je u Srbiji opao broj štrajkova što je odličan materijal koji će za manipulaciju prvo iskoristiti političari. Protesti se, za sada, neće zvanično evidentirati kao izraz radničkog nezadovoljstva.

 

Određeni broj primedbi izrečen je na račun velikog broja uopštenih, nedorečenih i  nepreciznih pojmova i definicija. Izdvajamo primedbe SSSV, između ostalog na upotrebu pojma “imovina” u načelu o zaštiti imovine, gde se kaže da se štrajk organizuje “na način da se ne nanosi šteta imovini”. Tako definisano, imovina je vrlo širok pojam isto kao i “šteta” što praktično znači da bi zaposleni koji hoće da štrajkuju uvek bili izloženi riziku da štrajk bude proglašen za nezakonit upravo što bi se sve moglo okarakterisati kao – šteta.

U toku diskusije na ovu temu nekoliko sindikalaca je podsetilo na suštinu štrajka a to je da se poslodavcu upravo i nanese šteta. ” Radnici pribegavaju štrajku u cilju da zadaju udarac  (nanesu štetu)  poslodavcu onda kad im krši prava i kad im više nije preostalo ni jedno drugo sredstvo  da poslodavca u tome spreče.”

 

 

POSLODAVCI NE ODUSTAJU, IDEJE SE MNOŽE

Mnogo manji broj  poslodavaca je učestvovao u javnoj raspravi i većina njih nije prihvatila ocenu sindikalaca da se zakoni prave po meri poslodavaca i na štetu radnika.

Kao primer za to, navedeno je da npr. njihov predlog o “lockout-u” nije prihvaćen. Tako je izvršna direktorka Unije poslodavaca Vojvodine, Miljana Stojšić Stojanovka, ocenivši da je veoma zadovoljna time što je u radnoj grupi postignut  “konsenzus kroz socijalno ekonomski dijalog” istakla da Unija poslodavaca Vojvodine neće odustati od “lock uot-a”, tj mogućnosti da poslodavci otpuste  radnike kada firmi zapreti opasanost od stečaja zbog štrajka.

Nakon što je pred kraj rasprave jedan od sindikalaca poručio radnoj grupi: “Ako ovo prođe – imaćete štrajkove” javio se i predstavnik Udruženja preduzetnika iz Petrovaradina. Ispričao je da su članovi tog udruženja nedavno imali velike probleme sa lokalnim vlastima u Novom Sadu i naveo da su ih ignorisali odbijajući da im izdaju dozvole iako su na vreme predali urednu dokumentaciju za postavljanje tezgi tokom Exita. Zbog takvog odnosa lokalne birokratije bio im je ugrožen posao, postojala je  mogućunost da pretrpe štetu i ne znajući više kako da reše problem odlučili su da organizuju protest. Do toga ipak nije došlo jer je neko od članova predložio da zatraže prijem kod gradonačelnika što se uskoro i dogodilo pa je tako  i problem rešen. Rekavši da je naveo pomenuti događaj kako bi ukazao na to da su i preduzetnici, odnosno poslodavci ugroženi, on je predložio da se u Zakon u štrajku unesu odredbe o pravilima za štrajk ne samo za zaposlene već i za – poslodavce!

 

 

FINIŠ

Sportskim jezikom rečeno, prvi okršaj oko nacrta Zakona o štrajku između sindikalaca delimično i poslodavca s jedne strane i  radne grupe,  završen je ubedljivom pobedom od 5: 0 za sindikate, uz malu pomoć poslodavaca.

S jedne strane, radna grupa nije dobila podršku za gotovo sve ključne stavke u  nacrtu zakona. S druge strane, nepodeljenju podršku dobio je predlog SSSV koji je na stručan i ubedljiv način obrazložila i branila pravnica ovog sindikata, Željka Jorgić Đokić.

 

Državni sekretar Martinović je u diskusiji rekao i da je radna grupa najviše vremena utrošila raspravljajući upravo o primdbama SSSV. S obzirom da je iz nacrta očito da radna grupa nije usvojila  niz smislenih predloga SSSV-e, onda , poziv državnog sekretara učesnicima tribine da svoje predloge “pretoče u amandmane i do 2. avgusta” dostave putem maila Ministarstvu, deluje vrlo neubedljivo i u najmanju ruku – obeshrabrujuće.

Sada su sindikati na potezu. Ili će istrajati na svojim zahtevima ili će se ova javna rasprava pokazati kao još jedna farsa u režiji vlasti. . .

 

 

DVA  REPREZANTATIVNA  LICA

Istog dana kada je održana rasprava u Novom Sadu, mediji su preneli vest sa naslovom SINDIKATI OPET OBEĆALI VRUĆU JESEN .

Glavni junaci te vesti su predstavnici reprezentativnih sindikata, isti oni koji učestvuju u radnoj grupi za izradu (sramnog) nacrta  Zakona o štrajku, isti oni koji već mesesima sede u vladinoj radnoj  grupi za izradu  predloga Zakona o radu.

 

Vruću jesen obećavaju isti oni koji godinama  uživaju  u idili “socijalnog dijaloga” sa vlastima i poslodavcima. O vrućini u jesen govore isti ti koji uz pokroviteljstvo strane organizacije rade, ruku pod ruku sa vladom i poslodavcima na nacrtu Zakona o radu. Sa vladom i poslodavcima rade  prepodne a popodne nastupaju u ulozi sindikalaca pa shodno tome, s vremena na vreme i zaprete “izlaskom na ulice, generalnim štrajkom i demonstracijama”. Uglavnom kad imaju pauzu u radnoj grupi.

 

Dva reprezentativna sinidikata su već duže vreme u šizofrenoj poziciji. .

U radnim grupama pričaju i rade na dobrobit države i poslodavaca a ostatak vremena provode kao borbeni sindikalisti.

Tako jedan Zoran (iz SSSS) pre podne u Novom Sadu, u horu sa državnom ekipom i predstavnicima poslodavaca  brani “rešenja” u nacrtu zakona o štrajku, napisana s očiglednom namerom da budu na štetu radnika a koja ne bi pristao da brani ni brucoš sa Harvarda jer jer se ozbiljan svet i ne upušta u odbranu kvazipravnih definicija, dakle jedan Zoran iz SSSS,  istog  popodneva ili dan ranije,  okrene majicu naopako, zaboravi na državnog sekretara, na sve  prepodnevne blagodeti u radnoj grupi uključujući i  “socijalni dijalog”  i iznenada,  poput Supermena, od smotanog člana radne grupe  pretvara se u beskompromisnog  sindikalistu.

Čim se završi transformacija u sindikalistu  Zoran  najavljuje “izlazak na ulice”, nezadovoljan je radom vlade (retko forimra te radne grupe) pa preti generalnim štrajkom i demonstracijama. Za razliku od prepodneva kada je na javnoj raspravi u Novom Sadu netremice slušao državnog sekretara dok je ovaj proglašavao ostvarenje (vekovnog)  cilja uspostvaljanjem “socijalnog dijaloga” među članovima radne grupe za nacrt zakona.  Međutim, istog popodneva  reči su brzo isparile iz glave reprezentativnog sindikalca te je on istog trena, bez zadrške, skočio sam sebi u usta i usput demantova sekretara i ostale članove radne grupe izjavivši samouvereno i otresito da “socijalni dijalog u Srbiji ni ne funkcioniše”.  Istu predstavu, sa sličnim glumcem,  izvodi i drugi, naravno reprezentativni… sindikat, naravno.  Hvale se da su “dva najviša tela tog sindikata već donela odluku o skorom izlasku na ulice.”

 

Vest sa naslovom SINDIKATI OPET OBEĆALI VRUĆU JESEN gotovo niko nije ni primetio. Oni koji jesu, bili su ubeđeni da su vest videli u rubrici “Dogodilo se na današnji dan”. Većina se nije ni osvrnula  zato što su proteklih godina redovno, a pretežno za toplih letnjih meseci slušali takve i slične “reprezentativne” pretnje od kojih ni jedna do sada nije realizovana. Takođe, više nema nikog u Srbiji ko bi mogao da poveruje u beskonačno iste priče i beskonačno nikakva dela. Radi se samo o reciklaži davno potrošenog sindikalnog  materijala.