27.06.2013.

Javna debata “Šta da se radi”, Omladinski centar CK13, Novi Sad, 27.06.2013.po3

Izmene ili donošenje novog Zakona o štrajku ne spominju se u javnosti već pola godine, iako su najavljivane pre godinu dana. Istovremeno iza zatvorenih vrata predstavnici države, poslodavaca i reprezentativnih sindikata razgovaraju o izmenama Zakona o radu. Zbog takvog načina rada, ali i nužnosti izmena važećih zakonskih rešenja koja regulišu pravo na rad i štrajk, udruženje S.T.R.I.K.E. organizovalo je javnu debatu “Šta da se radi” u Novom Sadu, a sa ciljem da se idetntifkuju stavovi oko kojih se može postići saglasnost zaposlenih i poslodavaca. Učesnici debate bili su Filip Bojić, asistent Pravng fakulteta u Beogradu, Andrea Jovanović iz radne grupe RAD, Đorđe Valok, predsednika Konfederacije sindikata Vojvodine -Sloga, Dragan Palačković, član Upravnog odbora Policijskog sindikata Srbije, kao i veliki broj aktivista nevladinih organizacija, predstavnici drugih sindikata, ali i zaposleni i nezaposleni građani.

Moderatorka skupa Jovanka Zlatković debatu je otvorila napomenom da su izmene Zakona o štrajku i radu nužne.

 

ČUDNI PUTEVI PREDLOGA ZAKONA O ŠTRAJKU

– 2011. godine počela je priča u javnosti da će se menjati Zakon o radu i Zakon o štrajku. U više navarata državni zvaničnici su u javnost izlazili sa stavom da najpre treba menjati Zakon o štrajku, pa onda i Zakon o radu. Takav stav je bio aktuelan do kraja prošle godine, kada se i pojavila radna verzija Zakona o štrajku u kojoj je sporna bila odredba koja obavezuje zaposlene da štrajkuju u prostoru gde se radi. Bilo je, dakle, zabranjeno da se štrajk iznosi van preduzeća što se u tom trenutku tumačilo kao namera zakonodavca da štrajk skloni od očiju javnosti zbog pripreme privatizacija javnih preduzeća. Međutim, od početka ove godine svaki razgovor i javna debata o Zakonu o štrajku je prestala i govorilo se samo o izmenama Zakona o radu. U javnost su procurele informacije da je formirana nova radna grupa u kojoj nema stručnjaka po pitanju prava na rad i štrajk, koja bi trebala da pripremi novi predlog Zakona o štrajku. Zbog toga smo pripremili predlog teksta Zakona o štrajku kao okvir o kome možemo da raspravljamo i diskutujemo i u naredna dva meseca dođemo do zajedničkh rešenja i izgradimo predlog u ime zaposlenih – rekla je Jovanka Zlatković i zamolila Filipa Bojića, asistenta Pravnog fakulteta u Beogradu, da sa pravne strane objasni šta je bitno kada je reč o štrajku i pozvala prisutne da se nakon njegovog izlaganja uključe u debatu i tako identifikuju zajedničke stavove.po4

 

PRAVO NA ŠTRAJK

– Pravo na štrajk se smatra osnovnim socijalnim pravom zaposlenih i njihovih organizacija, tačnije sindikata, u cilju unapređenje i odbrane socijalnh i ekonomskih interesa. Pravo na štrajk je ustavom garantovano pravo i izjednačeno je sa pravom na rad, pravom svojine i pravom slobode preduzetništva. To pravo se ekpslicitno i implicitno garantuje i ustavima većine Evropskih država, između ostalih eskplicitno ustavima Francuske, Italije, Švedske, Grče, Crne gore i Srbije. Štrajk se u teoriji definiše kao privremeni kolektivni prekid rada zaposlnih u cilju pritiska na poslodavca da prihvati zahteve zaposlenih i sidnikata po pitanjima koja su predmet spora između zaposlenih i poslodavca. Smatra se da je štraj sredstvo “ultima ratio” – krajnje sredstvo ako dođe do problema u socijalnom dijalogu ili tokom pregovaranja mirni metodi ne donesu rešenja.

 

ZAKON IZ BIVŠE DRŽAVE

Glavni problem u našoj zemlji je što pitanje prava na štrajk uređuje zakon donet još 1996. godine u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Od tada se mnogo toga promenilo, pre svega nema više države u kojoj je taj zakon donet niti ustava SRJ iz 1992. godine sa kojim je Zakon o štrajku usklađivan. Donet je Ustav Republike Srbije 2006. godine koji na drugačiji način reguliše pravo na štrajk. Ustavom SRJ iz 1992. godine zabranjeno je pravo na štrajk zaposlenima u državnim organima, policijskim službenicima i pripadnicima vojske. Veoma je važno uskladiti  nova zakonska rešenja sa aktuelnim Ustavom Republike Srbije jer, podsetiću, Ustavni sud Srbije je 2010. godine doneo presudu kojom državni službenici i nameštenici, kao i pripadnici policije mogu da organizuju štrajk pod uslovima i na način koji je utvrđen zakonom. To je posledica velikog broja “Lex specialis” zakona (Zakon o BIA, Zakon o vojsci Republike Srbije, Zakon o rudarstvu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti) koji imaju odredbe koje regulišu pravo na štrajk. Zbog svega toga treba doneti novi i moderan Zakon o štrajku, usklađen sa standardima zemalja regiona i Evropske unije, koji će na pravi način regulisati ostvarivanje prava na štrajk – rekao je Filip Bojić i dodao da su zbog svega toga potrebne nove, savremenije odredbe koje bi u skladu sa Ustavom uređivale pravo na štrajk.

 

DOBRA REŠENJA

On je podsetio da su pre četiri godine (2009. godine) najeminentniji stručnjaci radnog prava, sudije Vrhovnog suda i predstavnici poslodavaca i zaposlenih zajedničkim snagama izradili nacrt novog Zakona o štrajku.

– Taj predlog je bio više nego korektan i usklađen sa standardima prihvaćenim u zemljama Evropske unije. Godinama se govorilo o tam nacrtu, ali ni nakon četiri godine nije ušao u skupštinsku proceduru  a povučen je i sa sajta resornog ministarstva za rad. Međutim, poslednjih šest meseci niko ne spominje Zakon o štrajku – rako je Filip Bojić. On je kao dobru ideju prisutnima naveo  iskustvo Hrvatske.debata

– U zakondavstvu Republike Hrvatske izvršena je kodifikacija i na jednom mestu su odredbe koje regulišu pravo na štrajk i pravo na rad, odredbe o socijalno-ekonomskom savetu i mirnom rešavanju radnih sporova. Ne bi bilo loše da se u delu Zakona o radu, o čijim izmenama se govori u javnosti, u delu koji uređuje kolektivna prava zaposlenih, pravo na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje da se uvede novi deo koji bi regulisao pravo na kolektivnu akciju zaposlenih, odnosno pravo na štrajk – rako je Filip Bojić. Prema njegovim rečima aktuelni Zakon o štrajku nema u sebi ni jednu konvecniju Međunarodne organizacje rada (MOR) koji je usvojio 187 konvencija i 202 preporuke.

– U Evrpskoj uniji nema ni jedne direktive koja uređuje pravo na štrajk jer države članice samostalno i na različite načine uređuju to pravo a postoje tri različita koncepta. Jedna predviđa da štrajk može organizovati samo sindikat, drugi da štrajk može organizovati samo većina zaposlenih i treći “sui generis” koji je prihvaćen u Velikoj Britaniji. Kod nas je specifična situacija jer na nivou poslodavca o štrajku može odlučiti i reprezentativni sindikat i većina zaposlenih, dok na nivou grane, grupe, podgrupe ili generalnom štrajku na nivou Republike odlučuje reprezentativni sindikat. Rešenje o većini zaposlenih treba dopuniti tako da se većin zaposlenih izjašnjava tajnim glasanjem zbog straha zaposlenih. Drugo rešenje bi bilo “in favorem lavorem” – u korist zaposlenih da se uvede načelo informisanja zaposlenih jer postoji problem što naši zaposleni ne znaju dovoljno o svojim pravima. Zbog toga često dolazi do zloupotreba poslodavaca i često kao rezultat toga zaposleni organizuju nezakoniti štrajk što poslodavcu daje šlagvort da zaposlene otpusti. Što se tiče najave da se štrajk može organizovati samo u okviru prostorija poslodavca, možda bi bilo dobro primeniti rešenje koje postoji u uporednom pravu a to je da se štrajk može ispoljiti i ne dolaskom zaposlenih na rad. Vrlo je važno i zakonom utvrditi delatnosti od vitalnog interesa u skladu sa standardima MOR-a – rekao je Filip Bojić i zaključio da nikako ne treba isključivati i mirno rešavanje sporova, te da se regulativa o pravu na štrajk mora doneti konsenzusom zaposlenih i poslodavaca a u skaldu sa standardima MOR-a i Evropske unije. Na pitanje Jovanke Zlatković da li su predlozi koje je izneo primenljivi u Republici Srbiji ili je samo reč o rešenjima koja postoje u drugim zemljama, Filip Bojić je rekao da su to realna rešenja koja bi bila primenjiva u Srbiji.

 

ISKUSTVA U HRVATSKOJ, MAKEDONIJI I SRBIJI

Moderatorka Jovanka Zlatković zamolila je da Andreu Jovanović iz radne grupe RAD da prisutnima prenese iskustva iz zemalja u okruženju o kojima se govorilo na panelu na Subverziv festivalu u Zagrebu.

– Pokušali smo da mapiramo šta se dešava u zemljama u regionu. U Makedoniji su se već desile neke promene a u Hrvatskoj je trenutno u toku javna rasprava Zakona o radu jer se radi najpre na tehničkim usklađivanjima sa zakonodavstvom Evrpske unije. Druga faza počinje od jula o izmenama Zakona o radu. Već u prvoj fazi nisu se usaglasili poslodavci i zaposleni, jer su poslodavci tražili mnogo više od onoga što propisuje Evropska unija. Još uvek nije jasno u kom smeru će ići diskusija. Razgovara se o principima Flekssigurnosti i Fleksibilnosti, odnosno principima zadržavanja sigurnog posla i principu lakšeg pronalaženja novog posla. Tačnije, reč je o radu na određeno vreme koje dobija primat u odnosu na rad na neodređeno vreme s tim što se prava radnika povećavaju sa dužinom rada, ali se istovremeno olakšava i pojednostavljuje otpuštanje radnika čime se značajno smanjuju prava radnika. Uvode se part time poslovi, rad od kuće, agencije za privremeno zapošljavanje. U Makedonij je taj proces uveliko odmakao u poređenju sa Hrvatskom i Srbijom. Ali su socijalne posledice vidljive kroz rast socijalne nejednakosti i klasnog raslojavanja a i konstantno raste nezapslenost. U Makedoniji nije bilo nikakvog otpora takvim izmenama dok je u Hrvatskoj to drugačije o čemu svedoče i problemi koji su nastali u samom procesu tehničkog usklađivanja sa propisima Evropske unije – rekala je  Andrea Jovanović.ponovo

Na pitanje moderatorke šta se desilo u trunutku kada je Ustavni sud Srbije dozvolio i policijskim službenicima da mogu da štrajkuju, predstavnik Policijskog sindikata Dragana Palačković je odgovorio:

– Mi smo radili na devalviranju odluke o zabrani štrajka za policijske službenike i istovremeno tražili od poslodavca da inicira izmenu Zakona o policiji. Naš rad je regulisan Zakonom radu, Zakonom o državnim službenicima i nameštenicima, Zakonu o policiji i masi pravilnika i kodeksa. Istovremeno smo radili na nekoliko stvari a posebno smo ponosni na poseban  kolektivni ugovor – rekao je Palačković. Na napomenu Jovanke Zlatković da su pripadnici policije vrlo brzo štrajkom uspevali da rešavaju svoje problema, Palačković je objasnio da su bila dva štrajka.

– Prvi je trajao nekoliko sati i dobili smo šta smo tražili, a drugi je trajao 16 dana. Nije bilo tako brzo. Međutim, mora da postoji dobra strategija. Ljudi moraju biti edukovani i znati kako ulaze i čime su spremni da istrguju – rekao je Palačković.

Jovanka Zlatković je napomenula da su različita iskustva sa štrajkom, te da mnogi ne mogu ni štrajkom da ostvare svoja prava. Dragan Palačković se nadovezao konstatacijom da su pripadnici policije svojom inicijativom pokrenuli izmene zakona te da se niko nije setio da to uradi umesto njih. Jovanka Zlatković je ocenila da je upravo taj stav “niko se nije setio nas” dobar šlagvort za sve građan da se više angažuju, naročito u državi koja je neuređena kao što je Srbija i obatila se predstavniku Konfederacije sindikata Vojvodine – SLOGA, Đorđu Valoku da iznese svoje i stavove sindikata koji predvodi.

– Sporna odredba u predlogu Zakona o štrajku je ona koja određuje da se može štrajkovati samo u prostorijama poslodavca. Pitam se gde će poljoprivrednici štrajkovati? Takvim odredbama je sindikalna oštrica otupljena jer se neće čuti glas radnika. Pitanje je i kako će se rešiti pitanje minimuma procesa rada? Sindikati moraju dati svoj kontra predlog Zakona o štrajku – rekao je Valok.

 

U KORIST POSLODAVACA, NA ŠTETU RADNIKA

Filip Bojić je naglasio razliku između štrajka i okupljanja građana.

– Potrebno je napraviti jasnu distinkciju između štrajka i okupljanja građana i iz tog razloga je važno uvesti mogućnost da radnici u štrajku ostanu kod kuće upravo zato da bi mogli da se okupe na nekom drugom mestu. Nacrt Zakona o štrajku nije predvideo pravo na piketing, ili pravo na okupljanje radnika. To je rešenje u uporednom pravu koje se često primenjuje uz štrajk i kojim se mirnim putem javnost informiše o tome da postoji problem, spor između zaposlenih i poslodavca koji se mora rešiti. U većini slučajeva javnost ne zna zašto radnici štrajkuju. Na žalost u Srbiji ne postoji princip In favorem lavorem – u korist radnika, već se većinom ide u korist poslodavaca. Zaposlene moramo zaštititi odredbama zakona. Andrea Jovanović je pomenula koncept Fleksigurnosti koji je godinama prisutan u mnogim zemljama, ali mislim da Srbija nije još uvek spremna za to – rekao je Filip Bojić.a debata

 

U debatu se uključio i Daribor Stjepanović, predsednik Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije za Južno-bački okrug rekavši da ni sindikati a ni zaposleni trenutno nisu u položaju da organizuju štrajkove jer nemaju valjanu zakonsku podlog za to.

– U tome je najveći problem. U toku su pregovori sa poslodavcem, tačnije državom, o posebnom kolektivnom ugovoru za zdravstvu i sve se svodi na to da poslodavac smanji prava zaposlenih i mi se samo borimo da očuvamo status koji smo imali u dosadašnjem kolektivnom granskom ugovoru. Sindikati nemaju još uvek materijalnu i finansijsku snagu da organizuju štrajk jer da bi ste izveli ljude da štrajkuju 15 dana morate biti spremni da tim istim ljudima platite te dane koje neće raditi. Mormo materijalno ojačati sindikate. Mi se trudimo da radimo u strahovladi i pretnjama zaposlenima da na njihovo radno mesto čeka petoro nezaposlenih – rekao je Stjepanović i naglasio da do javnosti ne dolaze prave informacije o uzrocima štrajkova i protesta zaposlenih jer ni novinari neće da prate štrajkove.

Moderatorka Jovanka Zlatković napomenula je da su to sve simptomi i zapitala učesnike kako da se to reši.

 

REŠENJA NACRTA ZAKONA – LOŠA ZA ZAPOSLENE

– Zamolila bih da se ne zadržavamo samo na analizi stanja jer to već znamo i pokušajmo da vidimo gde su prednosti sidnikata – rekla je Jovanka Zlatković.

U debatu se uključila Željka Jorgić, pravnica zaposlena u Savezu samostalnih sindikata Vojvodine.

– Nisam funkcioner sindikata, već pravnica zaposlena u sindikatu. Želim da vas obavestim da su u toku pregovori o Zakonu o štrajku u kome učestvuju predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije, Udruženih granskih sindikata “Nezavisnost”, predstavnici ministarstva i Unije poslodavaca. Na tim pregovorima je usaglašen  i nacrt teksta Zakona o štrajku. Međutim, rešenja tog nacrta nisu dobra za zaposlene i postoji nekoliko ključnih problema. Najpre načelo zaštite imovine kaže da se štrajk organizuje na način koji omogućava da se ne nanosi šteta imovini i sredstvima za rad u toku štrajka. Imovina je pravno gledano širok pojam i on obuhvata sve, a štrajk ne može da se organizuje a da se ne nanese neka šteta imovini. Ako bi načelo ostalo nepromenjeno i tako ušlo u konačno zakonsko rešenje onda ni jedan štrajk ne bi bio zakonit. I nemojte misliti da će sudovi usko tumačiti ovo načelo.po 1

 

MINIMUM PROCESA RADA – PROBLEM POSLODAVACA

Drugi veliki problem je utvrđivanje minimuma procesa rada koji mora biti određen za delatnosti od opšteg interesa. Najpre delatnosti od opšteg interesa moraju biti utvđene Zakonom o štrajku, a ne kao do sada da bude tim zakonom utvrđena opšta definicija delatnosti, a da se drugim zakonima utvrđuje koja je delatnost od opšteg interesa jer to će značiti da kad god se menja neki zakon može da se utvrdi da je neka delatnost od opšteg interesa i da se time menja i utvrđeni minimum procesa rada. Samo utvrđivanje procesa minimuma rada je takođe problematično. Po važećem zakonskom rešenju, ukoliko nije utvrđen zakonom, utvrđuje ga poslodavac bez ikakvog ograničenja te može da utvrdi da 90 odsto zaposlenih mora da radi. Prema predlozima Zakona o štrajku minimum procesa rada se određuje zakonom, ali to ne može da obuhvati sve delatnosti, a i situacije su različite od poslodavca do poslodavca. Druga varijanta su kolektivni ugovori, a znamo kakva je siutacija sa kolektivnim ugovorima u Srbiji, tačnije veoma ih je malo sklopljeno i na nivou grana i na nivou poslodavaca tako da je o tome uzaludno pričati. Treća varijanta koja se predviđa je arbitraža. Arbitraži sistem u Srbiji nije razvijen, pogotovu kad je reč o štrajku koji je svojevrsno vanredno stanje i kada treba brzo da se deluje. Problem je što proces pred arbitražom pokreću učesnici što znači da mora da postoji zajednički predlog učesnika i postavlja se pitanje kako ćete naterati poslodavca da učestvuje.     Naš predlog je da se minimum procesa rada utvrđuje kolektivnim ugovorima, druga varijanta je sporazumima između poslodavca i zaposlenih, a ako se ni jedanim od ova dva načina ne utvrdi onda treba poslodavac da utvđuje minimum procesa rada ali tako da se postavi vremensko ograničanje od 24 sata od dana početka štrajka kao i da se uvede ograničenje da u minimumu procesa rada ne može da učestvuje više od 30 odsto zaposlenih. Možda to nije pravi procenat, ali treba naći pravu meru. Ako poslodavac u predviđenom roku ne utvrdi minimum procesa rada onda treba predvideti da zaposleni mogu slobodno ući u štrajk i izričito navesti da nisu odgovorni za posledice štrajka. Kada to uvedete u Zakon o štrajku onda ćete vrlo brzo naterati poslodavca da sarađuje potpisivanjem kolektivnog ugovora ili sporazuma sa zaposlenima. Ne treba zaposleni da se bore za minimum procesa rada, to je interes poslodavca. Zaposleni imaju pravo na štrajk, a poslodavac mora da zaštiti svoj interes.

Takođe treba rešiti drugačiji i pitanje prava zaposlenih tokom štrajka, posebno prava na zaradu. Treba predvideti da zaposleni koji štrajkuju zbog neisplaćenih zarada imaju i prava na zaradu. To možda nije moderno rešenje, ali ni mi nismo moderna država. Zakon o štrajku mora biti jasan svima, od običnog radnika do fakultetski obrazovanog čoveka. Ovakav predlog zakona nije jasan i za pravnika, a kamoli za običnog radnika. Dodala bih da su najugroženiji zaposleni u privatnom sektoru i njih retko ko zastupa i prepušteni su sami sebi i njima treba posvetiti više pažnje – rekla je Željka Jorgić.

Moderatorka Jovanka Zlatković napomenula je da prema nekim procenama u Srbiji ima oko 26.000 sindikata, a iste procene kažu da se najviše sporova vodi između sindikata.

– Mi imamo problem sa sindikatima i pitanje je zašto se sindikati otimaju između sebe da uđu u javna preduzeća a niko se ne bori da uđe u privatna preduzeća. Lakše je da jedni druge izguraju iz državnih firmi – konstatovala je Jovanka Zlatković i zamolila Filipa Bojića, kao i predstavnike drugih sinidikata da prokomentarišu rešenja o kojima je govorila Željka Jorgić.

U razgovor se najpre uključio Đorđe Valok.

– Postoji još jedna začkoljica u delu o štrajku a to je da poslodavac može da odredi minimu procesa rada čak i onom zaposlenom koji je u štrajkačkom odboru. To je veliki problem za organizaciju štrajka. Što se tiče privatnih firmi u Konfederaciji sindikata Vojvodine – SLOGA ima i privatnih firmi – rekao je Valok.

 

LOŠA REŠENJA O MINIMUMU PROCESA RADA

Filip Bojić se osvrnuo na problem određivanja minimuma procesa rada.debata s

– Katastrofalna su rešenja u aktuelnom zakonodavstvu koja regulišu minimum procesa rada. Loše je da o minimumu procesa rada odlučuje isključivo poslodavac odnosno osnivač bez ikakvih konsultacija sa zaposlenima. Mislim da treba pokušati sa koletkivnim ugovorima, iako znamo kakvo je stanje u praksi. Ako nema kolektivnog ugovora legitimno je rešenje sporazum kao kompromisno rešenje koje će odgovarati i poslodavcu i zaposlenima. Arbitraža kao “ultima ratio” kao krajnje sredstvo nije toliko loše. Postupak je možda komplikovan i treba ga pojednostaviti kako bi ga zaposleni lakše pratili, ali s druge strane arbitar, kao kompetentna i nepristrasna ličnost, može odrediti minimum procesa rada. Ideja o naknadama zarada za zaposlene koji učestvuju u štrajku zbog neisplaćenih zarada je lepa u teoriji, ali u ovom trenutku u Srbiji nije realna u situcija kada država štiti poslodavce – rekao je Filip Bojić.

Moderatkorka Jovanka Zlatković napomenula je da postoje iskustva oko “crvene pomoći”u okviru Policijskog sindikata.

– Naš sindikat već godinama odvaja procenat od sindikalne članarine koja ide u takozvani “crveni fond” koji služi da se ljudima koji štrajkuju isplaćuje pomoć. To se na sreću kod nas nije desilo jer smo i u štrajku dobijali platu. Finansijama mora da se raspolaže domaćinski i ne mora paketić novogodišnji da košta 10.000 dinara, već od 1.000 dinara i onda će biti i za crveni fond. Što se tiče minimuma procesa rada to je vrlo osetljivo pitanje. Mi smo kada smo se pripremali na štrajk od poslodavca tražili zvanično obaveštenje koji je minimum procesa rada ali ga nikada nismo dobili. Naše pravne službe su određivale koji je proces minimuma rada. U našim redovima su i ljudi koji, primera radi, rade na protivgradnoj zaštiti i njima je minimu određen vremenskim prilikama. Ima dosta radnih mesta kojima je minimum i maksimum procesa rada isti, kao što su vatrogasci i ljudi koji rade na obezbeđivanju objekata – rekao je Dragan Palačković iz Policijskog sindikata Srbije i dodao da imaju potpisan kolektivni ugovor i jedini su policijski sindikat u Evropi koji ima potpisan takav ugovor, ali tim ugovorm nije definisan minimum procesa rada.

Filip Bojić je dodao da bi uslovi rada u delatnostima od opšteg i vitalnog interesa morali biti takvi da nema razloga za obustavu rada.

 

ODNOS SINDIKATA I ZAPOSLENIH

Moderatkorka Jovanka Zlatković usmerila je razgovor na temu koje kapacitete zaposleni u Srbiji imaju i da li ih imaju u borbi za svoja prava?

– Mi smo do sada govorili o međusobnim odnosima sindikata i odnosima države i sindikata, ali nismo govorili o odnosu sindikata i radnika. Podrazumeva se da je taj odnos idealan. Nema relevantnih socioloških istraživanja, ali postoji istraživanje udruženja S.T.R.I.K.E. pre godinu dana koje govori da radnici nemaju poverenja u sindikate. Mislim da moramo uzeti u obzir kapacitete sindikata da komuniciraju sa radnicima. Što se tiče realnih i nerealnih zahteva moram da kažem da mi deluje da se uprono nastoji da se tržište rada uzima kao nešto što je glavni motor a ideja je uvek da se zakoni o radu i štrajku naprave tako da stranim i domaćim investitorima, poslodavcima, bude što lakše da vode svoje poslovanje. Zakoni se više ne posmatraju kroz zaštitu zaposlenih, već se njihova primena vezuje za privlačenje stranih investitora koji nikako da dođu. Ne uzima se u obzir pitanje gde se Srbija danas nalazi u kapitalističkom sistemu, ne uzima se u obzir kako je u zemljama u regionu. Primera radi u Skopju je bio postavljen bilbord sa natpisom “Dođite u Skopje tu su plate najniže”. Taj bilbord je finansirala država i pozivala investitore na taj način. Ako sve zemlje u regionu rade isto da bi bile konkurentnije, a posledice su socijalni nemiri, nemaština i nezadovoljstvo u narodu, onda nisam sigurna koje su koristi od toga. Zar nije logično da se uradi drugačije pa da se uspostave što bolji uslovi rada i sigurniji život, da se radi na obrazovanju i da se ne privlači kapital tako što ćemo imati siromašan i očajan narod, već što ćemo imati obrazovane i zadovoljne ljude spremne da rade – rekla je Andrea Jovanović.

U debatu se uključio Miljan Jelić, student beogradskog Pravnog fakulteta.

– Mislim da bi trebalo nove radno pravne izmene kako Zakona o štrajku tako i Zakona o radu  gledati u kontekstu mera štednje. Izmene Zakona o radu bi se svodile na liberalizaciju tržišta rada, postavljanje pitanja o socijalnoj sigurnosti radnika kroz pitanje rada na određeno vreme i brisanje konkretnih situacija kojima se predviđa rad na određeno vreme što daje slobodu poslodavcu da sam odredi koje su to situacije. Čini mi se da se na taj način substituiše rad na neodređeo vreme  radom na određeno vreme što je veliki problem. Ono što je po meni potpuno kriminalno to je da se  iz Zakona o radu briše osnovni princip radnog prava, a to je da se za jednak rad predviđa jednaka nadoknada. Što se tiče izmena Zakona o štrajku slažem se da se štrajk gura između četiri zida fabrike, ali imajući u vidu da radnici sprovode subordinirani rad, dakle da nisu jednaki sa poslodavcima, smatram da u ovom slučaju treba štrajk generalizovati i na proteste – rekao je Miljan Jelić. Moderatorka Jovanka Zlatković ga je pitala kako vidi kapacitete koje Srbija ima kada su u pitanju zaposleni u odnosu na poslodavce i državu?

– Jako sam skeptičan što se tiče peroda koji nailazi. Postoje situacije da su se određene sindikalne centrale složile sa Vladom po nekim tačkama mera štednje. Ako su se složile, onda se postavlja pitanje šta će biti sa Zakonom o radu? Može da se dogodi da neke odredbe koje su problematične i prođu. Zato su važna ovakva okupljanja je se mogu pokrenuti inicijative. Veliki problem je opstruisanje socijalno-ekonomskog saveta koji ne može ni da se sastane, a nije mogao da odredi ni minimalnu platu u martu čime je legalizovana pljačka. Ipak se nadam da će se situacija promeniti – odgovorio je Jelić.

Filip Bojić se uključio u razgovor sa ciljem da objasni formulaciju “za jednak rad, jednaka zarada”.

– To je formulacija prihvaćena međunarodnim standardima. Konvencija 100 Međunarodne organizacije rada (MOR) predviđa i jednaku zaradu za muškarce i žene. Desilo se pre nekoliko godina u Užicu da je prilikom isplate otpremnina određen veći koeficijent po godini radnog staža za muškarce. Nezadovoljne zaposlene su se okupile i podnele tužbu Osnovnom sudu u Užicu i sud je presudio u njihovu korist i upravo se, što je vema zanimljivo i pohvalno, sudija pozvao na Zakon o radu i na konvenciju MOR-a o jednakoj nadoknadi za rad jednake vrednosti. To je velika ideja koja se propagira u okviru međunarodnih standarda i u okviru Evropske unije kojoj Srbija teži – rekao je Bojić i dodao da se pri donošenju izmena Zakona o radu i štrajku mora ići korak po korak.

– Mi ne možemo očekivati da će se zakonska rešenja okrenuti u potpunosti protiv poslodavaca a u korist radnika. Moramo napraviti kompromis, a socijalni dijalog je osnovna stvar pri stvaranju radnog zakonodavstva. Socijalni dijalog između sidnikata i poslodavaca i socijalni dijalog između zaposlenih i sindikata. Sindikati su tu zbog zaposlenih a ne zbog sebe. Sindikati se moraju složiti oko jedne ideje koja će biti zajednička i koja će štititi prava svih zaposlenih – objasnio je Bojić.

U debatu se uključio Miloš, član radne grupe RAD.

 

NAKLONOST SINDIKATA PREMA POSLODAVCIMA

– Hvala koleginici iz Saveza samostalnih sindikata što je iznela analize koje su najkonkretnije od onoga što smo večeras čuli. Mislim da je važno reći da se zanemaruje da sindikati moraju da analiziraju svoj odnos prema poslodavcima. Nejasan je opšti blag stav prema poslodavcima. Tu bi pomoglo i da na neke stvari gledamo drugačije, kao što je recimo pitanje tranzicije. Ne bih se složio sa tvrdnjom koja se i večeras čula nekoliko puta da smo u nekakvoj tranziciji. Mislim da je tranzicija završena i iz nekakvog socijalističkog društva smo preši u nekakvo kapitalističko koje je veoma jasno određeno kao društvo na periferiji kapitalizma i bilo bi korisno da prestanemo da se zamajavamo idejom da tranzicija nije završena, a da ćemo kada ona bude završena doći na neko čarobno mesto. Privatizovano je ono što se moglo privatizovati, uništeno je ono što se dalo uništiti, ostalo je svega nekoliko vrednih javnih preduzeća koja će se privatizovati i to je to. Mi smo kapitalistička država na periferiji Evropske unije – rako je Miloš i dodao da su izmene radnog zakonodavstva koje su predložene katastrofalne i nejasan je blag stav prema njima pogotovu što postoje loša iskustva u okruženju.

Moderatorka Jovanka Zlatković postavila je pitanje šta da se radi kada postoji ovakva dijagnoza stanja?

– Prisutna je koncepcija da je realno da se prko leđa zaposlenih spašava, a nikada preko leđa poslodavaca. Uvek je realno da se smanje plate ili da se neko otpusti. Treba da razmišljamo i da poslodavci moraju snostiti teret, pa umesto da se smanjuju plate treba podići poreze na kapitalnu dobit – rekao je učesnik debate iz publike.

Moderatorka Jovanka Zlatković napomenula je da u svemu tome ne treba amnestirati državu.

– Da li postoji od strane države guranje u sukob poslodavaca i radnika ako se ima u vidu da država vrlo često neke od svojih obaveza prebacuje na poslodavce a pored toga ih opterećuje visokim porezima i doprinosima na plate i brojnim parafisklanim nametima? Poslodavci su predložili smanjenje poreza i diprinosa na zarade a u cilju zapošljavanja većeg broja osoba ali država to odbija. To moramo imati u vidu – rekla je Jovanka Zlatković.

U debatu se uključila Željka Jorgić iz Saveza samostalnih sindikata.

 

MLADI I SINDIKALIZAM

– Htela bih da pitam mlade ljude, kojih na žalost nema mnogo u sindikatu, kako vide sindikat? Htela bih da vas pozovem da se agažujete u sindikatima i da menjate sindikat iznutra. Nemojte očekivati da to neko drugi radi umesto vas – rekla je Željka Jorgić.

Marko Miletić je pokušao da odgovori na pitanje kako mladi vide sindikat.

– Odgovoriću pitanjem: kako sindikati zamišljaju mlade radnike? Postoji ogroman jaz jer je više od polovine mladih nezaposleno. Sindikati moraju da razmišljaju o tome kako da uključe što više mladih koji nisu zaposleni već imaju honorarne poslove, jer oni ne ostvaruju svoje pravo preko Zakona o radu, već preko zakona o autorskim delima i tih ljudi je sve više – rekao je Marko Miletić.

Moderatotrka Jovanka Zlatković zamolila je Filipa Bojića da sa pravne ostrane objasni takvu situaciju.

– Zakon o radu iz 2005.  predviđa Ugovore o radu kojima se zasniva radni odnos, ali i Ugovore o radu kojima se ne zasniva radni odnos kao što je Ugovor o delu ili Ugovor o privremeno – povremenim poslovima. Problem je što poslodavci zloupotrebljavaju Zakon o radu i sa zaposlenima zaključuju mahom ove ugovore iako se Ugovori o privremno- povremenim poslovima mogu zaključiti samo na 120 dana u jednoj godini. Ima situacija kada se ugovor zaključuje po nekoliko puta bez ikakvih ograničenja. Isto važi i za rad na određeno vreme koji se može zaključiti najviše na 12 meseci i to samo u zakonom određenim situacijama. Tu je veoma važan rad inspekcije rada koja je neaktivna. Nije u Srbiji toliko problem zakon, već što ga poslodavci ne primenjuju, a država to dozvoljava – rekao je Filip Bojić.

U debatu se uključila Andrea Jovanović.

 

ZAJEDNO ZA BOLJA ZAKONSKA REŠENJA

– Jedno je pitanje zakondavstva koje uređuje pitanja, a drugo je pitanje njihove primene i kako se ta prava ostvaruju. Mislim da su predložene promene Zakona o radu i štrajku samo legalizacija svih ovih zloupotreba koje u praksi već postoje – rekla je Andrea Jovanović.

Moderatorka Jovanka Zlatković napomenula je da su se tokom debate čuli konkretni predlozi, kao i šta sindikati misle, ali treba reći i šta je realno, tačnije šta može da se uradi kako bi se poštovalo ono što piše u zakonu.

– Sve ono što nam se sprema je na štatu zaposlenih bilo da su članovi našeg ili nekog drugog sindikata. Na štatu budućih zaposlenih, a kroz fleksibilizaciju zakonodavstva plašim se da nećemo ni imati zaposlenih. Očekujem da će zbog toga biti protesta na jesen protiv Zakona o radu ukoliko bude usvojen ovako kako je predložen, a morali bi da se uključe svi, ne samo članovi sindikata i zaposleni, već i studenti i penzioneri – rekao je Tomislav Stajić, sekretar Saveza samostalnih sindikata Vojvodine.

Moderatorka Jovanka Zlatković je zaključujući debatu rekla da je su učesnici pokazli spremnost da se povežu u nameri da se artikulišu korektna zakonska rešenja ne čekajući šta će uraditi sindikalne vrhuške (reprezentativnih sindikata) u pregovorima sa poslodavcima i predstavncima države.

– Predlažem da nastavimo zajedno rad na predlogu Zakona o štrajku čiji okvir je večeras ponudilo udruženje “STRIKE”. Takođe i da zajedno razmislimo šta može da se uradi sa lošim predlozima Zakona o radu o kojima se govori u javnosti. Nakon toga bi trebalo da artikulišemo akcije koje bi dovele do toga da neka od rešenja oko kojih se u međuvremenu saglasimo i o kojima smo večeras govorili budu i usvojena- zaključila je Jovanka Zlatković.