03.02.2017. godine

objavio: S.T.R.I.K.E.

Gordana Stojaković

Protesti žena – prethodnica velikih promena[1]

 Istorija beleži da su dve velike svetske revolucije Francuska buržoaska revolucija (1789-1795)  i  Februarska revolucija (1917) započele marševima/protestima žena  iz radničke klase

U Parizu je masa od oko šest hiljada gladnih žena 5. oktobra 1789. marširala ka Versaju tražeći od kralja i Narodne skupštine da intervenišu kako bi se ublažila nestašica hleba. Njihov marš i protest pred kraljevskom palatom u Versaju završio se tako što je kraljevski par bio primoran da se u koloni, sa protestantkinjama, uz povike i uvrede, vrati u Pariz. Protestantkinje su smatrale da će se Parižanima skupoća i nestašica hrane ublažiti ako kraljevska porodica živi među građanima Pariza. Ovaj događaj, potaknut ekonomskim nevoljama žena koje su ugrožavale svakodnevni život njihovih porodica, za što su dobrim delom kao domaćice bile odgovorne, bio je različito tumačen od strane savremenika i istoričara. Jedan od savremenika, kolonu žena u kojoj je bio i kraljevski par, video je kao zastrašujući prizor „opakih žena“[2].

[1] Zahvaljujem drugarici i prijateljici Jovanki Zlatković za komentare i sugestije koje mi je dala pročitavši tekst a koje sam ja sa zahvalnošću usvojila.

[2] Ofen Karen, Osporavanje muške aristorkratije: Feminizam i Francuska revolucija dostupno na http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-13/79-osporavanje-muske-aristokratije-feminizam-i-francuska-revolucija

Ali isto tako politički zahtevi žena koji će zatim uslediti kao što je recimo i Deklaracija prava žena i građanki Olimpije de Guž (septembar, 1791)  nije naišla na topao prijem. Autorka ove revolucionarne platforme novog ravnopravnog modela društvenog ugovora kojim se uvodi jednako pravni položaj svih osoba bez obzira na pol, završila je na – giljotini. Zahtevajući, između ostalog, i pravo da kao žena izađe na govornicu kad već zakonski može na gubilište, Olimpija de Guž je od revolucionara-republikanaca dobila samo giljotinu. Tako će čitav ženski korpus ostati u poziciji potpune potčinjenosti muškarcima više od jednog veka. Ipak, Francuska buržoaska revolucija je obeležila savremenu istoriju sveta kao graničnik koji je na istorijsku pozornicu doneo nove društvene aktere.

Marš žena u Petrogradu februara 1917

Lav Trocki je u Istoriji ruske revolucije zabeležio da su tekstilne radnice St. Peterburga bez mentorstva sa bilo koje strane počele štrajk tražeći hleb i mir a istovremeno i podršku metalskih radnika. Tog 23. februara 1917. štrajkovalo je oko 90.000 radnika i radnica. Bio je to, kako će se pokazati, prvi dan Februarske revolucije koji su obeležili masovni skupovi žena pred ruskom Dumom i sukobi sa policijom. Oktobarska revolucija koja će zatim uslediti i stvaranje sovjetske Rusije otvoriće novu stranicu istorije sveta kao pokušaj stvaranja novog modela društvenih, ekonomskih i privatnih odnosa koji ne počiva na osnovnom principu kapitalističke ideologije, na proizvodnji isključivo za dobit i profit. Socijalističkih zemalja koje je predvodio SSSR više nema ali ostaje težnja, šta više sve jasnije izražena potreba da se nađe alternativa novom svetskom poretku zasnovanom na liberalnoj ideologiji i mehanizmu slobodnog tržišta  „tržišnog shvatanja društva  koje je izjednačavalo ekonomiju s ugovornim odnosima, a ugovorne odnose sa slobodom“[1].

 

Dan žena- nasleđe februarske revolucije

Ali od februarskog događaja 1917. još je nešto ostalo živo do danas, istina potisnuto i prekriveno novim obrascima komercijalizacije i istorijske manipulacije.

To je Međunarodni dan žena koji se proslavlja 8. marta a u stvari je uspomena na događaj iz 1917[1]. Lenjin je uz podršku Klare Cetkin 1922. odlučujuće uticao da se Međunarodni dan žena proslavlja 8. marta kao podsećanje na štrajk žena u St. Peterburg. Neka novija istraživanja u vezi sa savremenom istorijom štrajkova žena problematizuju povezivanje nastanka praznika sa „legendom o 1857.“ –  štrajkom njujorških tekstilnih radnica. Da li se desio štrajk njujorških tekstilnih radnica nije jedina nedoumica, već se postavlja pitanje da li se desila i proslava 8. marta 1907, na pedsetogodišnjicu njujoškog protesta? Na to upozoravaju radovi istoričarki Kandel i Picq[2] (1982) Kaplan (1985) i Vittorelli (2005).

[1] 23. februar po Julijanskom kalendaru je 8. mart po Gregorijanskom kalendaru.

[2] Kandel Liliane Picq  Francoise (1982),  Mythe des origines, A propos de la journee internationale des femmes, La Revue d`en face, No 12.  Paris: Editions Tierce, 67-80

Nedoumice oko 8.marta

Da li je zaista u Zapadnom svetu događaj iz 1857. izmišljen1955. da bi se istorija 8. marta odvojila od “veze sa sovjetskom istorijom i da bi mu se dalo mnogo internacionalnije poreklo, mnogo starije nego ono boljševičko, mnogo spontanije od odluke Kongresa ili inicijative žena bliskih političkim partijama, a da je datum 1857.  izabran u znak počasti Klari Cetkin jer je to godina njenog rođenja..“? (Kandel i Picq prema Kaplan[4]). Ali koga još briga za 8. mart i značenja koja datum sobom nosi? Kupovina za Dan zaljubljenih (14. februar) je potisnula sećanje na borbu više generacija žena za ženska prava. Zaboravili smo da stojimo na njihovim ramenima, izgubili smo oslonac, visimo u prostoru straha, gladi i opšte komercijalizacije, zaboravili smo čak i koja smo sve prava izgubili.

 

Da li i sadašnji masovni protesti žena širom sveta nagoveštavaju promene?

Protesti u Americi, preuzeto sa https://unsplash.com/, autorka Samantha Sophia

Povod za masovne proteste žena koji se upravo dešavaju širom sveta je politika novog američkog predsednika Donalda Trampa. Žene u svom kolektivnom pamćenju imaju znanje da se njihov položaj nikada ne može okarakterisati kao siguran, čvrsto izboren visok nivo prava u svim sferama života i rada. Masovni izlazak žena, pre svega u SAD i nekim evropskim gradovima treba upravo tako shvatiti kao poziv na uzbunu i mobilizaciju u odbranu ženskih prava i opštih sloboda. Masovnost protesta pokazuje da u SAD postoje značajni demokratski kapaciteti, ali i institucije sistema koje, za razliku od recimo onih na jugoistoku Evrope, nisu oslabljene ili razrušene procesima tranzicije, ratovima, bombardovanjima. Amarikanke koriste svoja demokratska prava da kroz masovne proteste sakupe snage za borbu za soptvena prava i prava svih drugih ugroženih kategorija stanovništva u SAD.

 

Solidarnost na ispitu?

Paralelno sa protestima u američkim traju protesti i u evropskim i australijskim gradovima. Da li se ovde samo radi o sestrinskoj podršci evropskih i australijskih žena Amerikankama u njihovom pohodu za odbranu prava žena i svih ugoženih? Ako da, postavlja se pitanje zašto te sestrinske, isto tako masovne, podrške nije bilo kada su u jesen 2016. stotine hiljada Poljakinja izašle na ulice poljskih gradova protestujući protiv zabrane abortusa čak i kad im trudnoća ugrožava zdravlje i život? Zašto tada nije bilo iste takve sestrinske solidarnosti sa borbom Poljakinja za osnovno ljudsko pravo, pravo na odluku o sopstvenom telu? Da li to možda znači da su neka „naša tela, naši umovi, naša snaga“[5] važniji od nekih drugih tela, umova i snage? Iskreno se nadam da ne, ali to treba tek dokazati praktičnom, masovnom solidarnošću. U suprotnom izgleda da unutar feminističkog korpusa, isto kao i unutar svetskog poretka postoje povlašćeni i parije a ovi poslednji ne zaslužuju nikakvu solidarnost)

 

Protesti u Americi, preuzeto sa https://unsplash.com/, autor Nitish Meena

 

Masovni protesti van američkih gradova protiv politike Donalda Trampa pokazuju da je ženski korpus na globalnom planu shvatio da politika velikih sila, pre svega SAD utiče na naše živote te se ovaj globalni ženski protest može shvatiti i kao poziv na razmišljanje o uzvratnom mehanizmu kontrole. Da li se ovde radi o postavljanju temelja za odgovor na politiku najmoćnije svetske sile i njenog lidera koja utiče na našu svakodnevicu? Da li protestantkinje u Evropi i Australiji pokušavaju da nađu mehanizme obdbrane i kontrole u odnosu na taj uticaj? Ostaje da vidimo da li ima i trunke istine u ovoj hipotezi. Jer ako realno pogledamo stvari onda je valjda jasno da živimo u svetu gde je Donald Tramp, iako izuzetno moćan, samo eksponent liberalne ekonomije i etike(?), gde se ekonomski liberalizam doživljava kao sekularna religija[6]. Ovaj obrazac je u stvari vladajuća forma, a njegovi vrhunski eksponenti mogu doneti ili oduzeti samo ono što ne ugrožava taj sveti, liberalni princip.

Očito je da su finansijski kapital kao i hegemonija SAD u krizi i da masovni protesti žena i ovog puta mogu biti nagoveštaji značajnih promena. Ono što trenutno ohrabruje u ovoj novoj situaciji su uporni i masovni ženski protesti u SAD a još više taj solidarni odgovor žena u mnogim evropskim i australijskim gradovima. Jasno je da će borba za pravedniji svet biti globalna ili je neće biti. Ono što zabrinjava je odsustvo definisane kritike liberalnog kapitalizma, no ako se pogleda platforma savremenog feminizma to nije iznenađenje.

 

Ima li feminizam odgovor na  kapitalizam?

Feministička kritička misao je, kako to objašnjava Nancy Fraser[7], izgubila svest o podjednakoj važnosti analize svih planova rodne nepravde: ekonomske, političke i kulturne. Razdajanje ovih perspektiva unutar feminističkog fokusa išlo je u korak sa odsustvom sistematske kritike kapitalizma uz istovremeno naglašavanje borbe za priznavanje identiteta i razlika. Jer dok god udar feminističkog aktivizma ne pogodi srž problema, a to je eksploatacija i potčinjavanje posredstvom neoliberalnog tržišta, dotle će se promene dešavati po principu zamene jednog sistema potčinjavanja drugim. Pri tom borbe protiv muške domaninacije nad ženama, za priznavanje različitosti i dalje moraju biti visoko u fokusu feminističke teorije i prakse.

 

Savremeni masovni protesti žena mogu biti, kao što je to već bio slučaj u novijoj istoriji, naznaka mobilizacije nekih novih snaga kao odgovor na krizu neoliberalizma, naročito njegove ekonomske baze. U tom novom frontu za promene koji se stvara, ideja rodne pravde mora biti deo platforme za promenu koja je u osnovi zahtev za suštinsku promenu ekonomske, političke i kulturne strukture neoliberalnog svetskog poretka.

[1]  Karl Polanji (2003), Velika Transformacija, Beograd: Filip Višnjić, 246.

[2] 23. februar po Julijanskom kalendaru je 8. mart po Gregorijanskom kalendaru.

[3] Kandel Liliane Picq  Francoise (1982),  Mythe des origines, A propos de la journee internationale des femmes, La Revue d`en face, No 12.  Paris: Editions Tierce, 67-80

[4] Kaplan Temma (1985), Comentary on the Origins of International Women’s Day, Feminist Studies No. 11.  Dostupno https://libcom.org/files/International%20Women’s%20Day.pdf, 163.

[5] „Naša tela, naši umovi, naša snaga“ je jedan od natpisa na protestu u Berlinu.

[6] Polanji, 140.

[7] Nancx Fraser (2013) Feminizam, kapitalizam i lukavstvo istorije, Kriza, odgovori, levica, ur. Ana Veselinović at. al.Beograd: Rosa Luxembur Stiftung, 269-286.