Po drugi put o slučaju tekstilne radnice Ljubice Ljubičić i nešto malo o Klari Cetkin

Piše: Gordana Stojaković

Objavio S.T.R.I.K.E. 27.04.2016

U ovom radu istraživala sam činjenicu da je na Trećoj internacionalnoj konferenciji žena komunistkinja održanoj u Moskvi 1924. PM1Klara Cetkin radništvu Istoka i Zapada poslala borbeni „poklič povodom ubistva Ljubice Ljubičić“[1]:

“Поводом вести о бестијалном убиству ткачке раднице Љубице Љубичићеве у београдском затвору изјављује III Интернационална Конференција жена комуниста пролетеркама Југославије своје топле симпатије и најдубље саучешће. У име милиона радних жена Запада и Истока изјављује Конференција да ће свака кап проливене крви из радничке класе бити освећена у часу када се армије радника свију земаља буду подигле у борбу. Доле са џелатима радничке класе! Вечна слава борцима за ослобођење радничке класе!”[2]

Čitajući izveštaje u vezi sa okolnostima koje su u prvi plan međunarodnog ženskog komunističkog bloka stavile ubistvo jedne beogradske tekstilne radnice, nanovo sam se podsetila teškog položaja radništva u Jugoslaviji između dva svetska rata. Istovremeno, istraživanje o slučaju Ljubice Ljubičić je pokazalo i da su tlačenje, prebijanja i ubistva radnika tada imali odgovor u organizovanom, ali ne i sasvim solidarnom radničkom frontu.

Istorijske činjenice o radničkoj svakodnevici, u periodu neposredno posle uspostavljanja Kraljevine SHS, ubistvo radnice u Beogradu sasvim sigurno smeštaju u kontekst koji je zbir nepodnošljivih životnih situacija svih proletera u uslovima kapitalističkog izrabljivanja, monarhističkog terora sa dodatkom patrijarhalnog napada na radnice, posebno one koje su zbog posla bile daleko od porodice.

Okolnosti pod kojima je ubijena tekstilna radnica Ljubica Ljubičić, zaposlena u fabrici beogradskog kapitaliste Vlade Ilića isčitavala sam iz radničkih listova Радник Radnik-Delavec[3], Оковани радник i Политика u periodu april-decembar 1924. Kako u arhivi Narodne biblioteka Srbije nisu sačuvani svi brojevi lista Радник Radnik-Delavec, tako sam najpotpuniji izveštaj o okolnostima pod kojim je ubijena Ljubica Ljubičić našla u beogradskoj Политици.

PM2

Hapšenje, tortura i smrt

Već su naslov i podnaslov teksta u Политици bile sasvim jasne poruke čitalaštvu: „Tajne beogradske Glavnjače[4] – Zverski premlaćena jedna radnica upućena je iz Glavnjače u dežurnu bolnicu, gde je još istog dana umrla“[5]. Nepoznati autor teksta je zatim javnost podsetio i upozorio na redovnu pojavu prebijanja ljudi u Glavnjači i zataškavanja svega što se tamo dešavalo, te  obavestio da je isto pokušano i u slučaju smrti dvadeset dvogodišnje radnice Ljubice Ljubičić. Ona je, kaže se dalje u tekstu, iz Glavnjače u teškom stanju dovežena na hiruško odeljenje Opšte državne bolnice. Doktor Vaja Popović, koji je i primio pacijentkinju, postupajući po Hipokratovoj zakletvi najpre je zbrinuo umiruću pacijentkinju, a posle njene smrti zatražio od Gradskog suda istragu i autopsiju.

 

Autor teksta objavljenog u Политици najpre daje podatke o mladoj radnici, verovatno koristeći svedočenja njenih drugarica, navodeći da je ona bila „vrlo mirna i povučena, pored toga vredna radnica“ u platnari Vlade Ilića[6]. Kada se u platnari desila krađa jedne trube platna „šef radnje“[7] je prijavio krađu policiji i Ljubicu Ljubičić kao potencijalnu kradljivicu, te je na osnovu toga policija uhapsila. O usudu nesrećne radnice koji je usledio Политика daje sledeće činjenice:

„… До тога дана она је била потпуно здрава и увек била на раду вредна и здрава је одведена у полицију.

На саслушању код полиције она је опет изјавила да ништа не зна о платну и да није крива. Плакала је и клела се, али то нико није веровао. Како није могла и хтела признати да је ово учинила, била је затворена да се сутрадан поново настави саслушање. И тако је два- три дана ту провела и сваког дана је саслушавана. У петак 4 априла покојна Љубица је већ била спроведена притвореничком одељењу Опште Државне Болнице, одакле је истог дана послата у четврти павиљон хируршког одељења, где је доведена у 4 сата после подне… полу мртва. Изгледала је страшнo, лево око било јој је изашло за читавих пет сантиметара из дупље било је све крваво. Више њега, изнад обрве била је велика рана коју је било страшно и погледати. Лице јој је било унакажено од још свежих повреда, а по целом телу била је модра. Уста су јој била пуна усирене крви и неопрана, а готово сви предњи зуби били су јој пољуљани. Коса изнад ране почупана те се види гола лобања… Лекар, г. др Поповић, одмах ју је прегледао, опрао ране и наредио да се смести негде где ће бити тишине, јер је одмах видео да је од ране више левог ока био повређен мозак. Било му је јасно да болесница неће дуго остати у животу. Болничарка Станимирка и болесница Анка … питале су Љубицу да им штогод каже од куда јој та рана и због чега је овако модра, али јадна девојка није могла готово ништа одговорити. Једва је кроз разљуљане и од болова утрнуле зубе могла да изговори: – Нисам … Бога ми.. крива… Немојте .. ме тући.. моја јадна … младост … моја јадна… мајка… Нисам … ништа … крива…[8]

Tekst u Политици se završava informacijama o Ljubičinoj sahrani koja je obavljena 8. aprila 1924. i pretpostavkom da ona nije imala rodbinu u Beogradu jer na njenu sahranu „niko nije došao niti se iko od rodbine raspitivao za nju“[9].

Prvi maj u Jugoslaviji

Prvi maj u Jugoslaviji

Da li je ubistvom zataškano silovanje radnice

List Радник Radnik-Delavec u tekstu „Убиство Љубице Љубичић – Шта је са истрагом“[10]  najpre obaveštava o istrazi povodom ubistva Ljubice Ljubičić, a zatim i činjenicama koje istraga nije uzela u obzir. Autor teksta nije sumnjao da se istraga vodi nesavesno i neodlučno te je postavio pitanje zašto nisu uhapšeni pisari „kvarta paliluskog“ koja je interna istraga Uprave grada Beograda označila kao Ljubičine ubice, te kako je moguće da nisu imenovani i uhapšeni i oni koji su ubistvo neposredno izvršili, jer je ona smrtonosne povrede dobila u zatvoru? Ali, najvažniji deo članka bavi se neistraženim činjenicama koje su prethodile hapšenju Ljubice Ljubičić. O tome se u članku kaže:

Многи пријављени сведоци остали су до данас непозвати и несаслушани и многе околности чије би испитивање расветлило ствар нису никако испитиване. Тако порекло платна за које је Љубица била осумњичена да га је украла није испитивано. Платнара је дала изјаву да је она дала мишљење полицији да то платно није њена израђевина, те га Љубица ту није могла украсти, па је зато није ни тужила. Међутим у Управи[11] постоје о томе сасвим друкша документа, она је од фабрике пријављена за крађу, платно је из те фабрике, али га је Љубица у самој фабрици купила, и то га је купила по оној врло ниској цени, по којој платнара даје своје производе својим радницима. Зашто је из фабрике, где је Љубица купила то платно она била тужена за крађу? Зашто је она пред једним званичним лицем, код првог хапшења, кад јој је одузета камена сода, изјавила да ће се (нечитко) убити и да се не сме вратити родитељима, јер није више девојка?Њу је неко силовао и то неко из врхова фабрике па јој је после тога наковао кривице и гонио. Зашто се не испитује како је Љубица доспела у Панчево, ко је њу тамо пријавио полицији? Зашто истрага уопште показује слабу вољу да продре до краја у истину?…“[12]

PM4

Prvi maj u Manili

 

Podaci koji su dati u tekstu su, po svemu sudeći, deo neformalne istrage koju je pokrenuo „Redakcioni odbor“ lista  Радник Radnik-Delavec uz pomoć radnica štofare i očito nekih drugih lica koja su imala uvid u policijske spise u vezi sa isleđivanjem Ljubice Ljubičić. Ovako otvoreno nagoveštavanje mogućeg silovanja, a zatim montiranog procesa sa smrtnim ishodom iz današnje perspektive formalne ravnopravnosti žena, zakonske zabrane seksualnog uznemiravanja, seksualnog nasilja nad ženama i torture tokom isleđivanja izgledaju suviše grubo i nestvarno nasilno. Ipak, unutar nabrojanog savremenog zakonskog okvira koji brani nasilje svake vrste nad ženama, brani mobing, diskriminaciju… uz institucije zaštite građanskih prava i sloboda koje imamo sada i ovde,  ne bih smela kategorički da tvrdim da nešto slično i danas nije moguće.

  

Prvi maj u Berlinu

Prvi maj u Berlinu

Nasilje nad potlačenim radnicama je imalo mnoga lica

„Napadaj na žensku čast“ je bila kategorija koju su feminističke organizacije između dva svetska rata u Jugoslaviji uzimale vrlo ozbiljno u razmatranje. Današnjim rečnikom rečeno radilo se o masovnim seksualnim napadima na zaposlene žene, naročito na one bez mogućnosti da nađu drugi posao i bez zaštite uže i šire porodice. Ta situacija je bila povod za Alijansa ženskih pokreta, Ženska stranka i neke druge ženske organizacije aktivne između dva svetska rata među ciljeve borbe za ista prava muškaraca i žena uvrste i obavezno uključivanje žena u Inspekciju rada.

 

Koliko je to bio akutan problem govori i podatak da je vreme kada je trajala istraga o ubistvu Ljubice Ljubičić u listu Радник Radnik-Delavec objavljen članak „Полиција гони на самоубиства“[13] koji to ilustruje. Radilo se o slučaju samoubistva studentkinje Leposave Petković u Zagrebu. To je bio primer kako je u javnoj sferi bilo moguće svaku ženu optužiti za nemoral i odvući je na nasilni ginekološki pregled. Bez moći u javnoj sferi i van zaštite porodice viših društvenih slojeva svaka žena je mogla biti optužena da je prostitutka te biti izložena poniženju i sankcijama.  Nesreća studentkinje Petković je bila to što je imala isto ime i prezime kao „artistkinja“ koja je bila deo intrigantnog zapleta u koji su bile upletene tada ugledne ličnosti (jedan zagrebački bogataš, njegova ljubavnica i jedan general). Policija je umesto „artistkinje“ privela studentkinju Leposavu Petković i pored toga što je studentkinja svoj status dokazivala urednim „đačkim listom“. Policija ju je privela i „подвргла лекарском прегледу као обичну проститутку“[14]. Postupak policije je na studentkinju Leposavu Petković tako delovao da je posle nekoliko dana izvršila samoubistvo.

Радник Radnik-Delavec je istog meseca izvestio o pokušaju samoubistva Sofije Lešnić u Beogradu. Ona je bila u beogradskoj Glavnjači zbog nekog očito manjeg prekršaja, da bi joj po isteku kazne ista produžena kako piše Радник Radnik-Delavec „ … по свему… да подмирује извесне потребе неких полицајаца из Управе.  Да би је заплашили претили су јој прогонством, тако да су јој у два маха продужавали казну“[15]. Slučaj Sofije Lešnić potvrđuje da su seksualne ucene i napadi na žene, koje su u bilo kom kapacitetu izašle iz tradicionalnih ženskih uloga (domaćica, majka), bili uobičajeni deo patrijarhalnog javnog prostora Kraljevine SHS.

Prvi maj u Madridu

Prvi maj u Madridu

U svetu rada žene su bile predmet stalnih napada ne samo na ličnom planu, nego i kao klasa zaposlenih žena. Ekonomske reforme tridesetih godina započele su otpuštanjem žena iz javnih službi, oduzimanjem dodatka na skupoću za udate žene-činovnice, uvođenjem celibata za učiteljice i nastavnice i sl. Feministkinje Alijanse ženskih pokreta su pravilo ocenile[16] da je za patrijarhalno kapitalističko društvo problem žena koja radi van kuće i koja „ima zvanje“, a da je cilj države da gurne ženu natrag u kuću gde će raditi poslove koje niko ne vidi i ne plaća.

Starije fabričke radnice bile su naročito ugrožene dugogodišnjim intenzivnim izrabljivanjem, a mnoge su, nemajući kud, radile do poslednjeg daha. Radnice tekstilne fabrike Vlade Ilića neposredno posle ubistva Ljubice Ljubičić nanovo je uznemirila smrt njihove drugarice Ljubice Stanković. Kako prenosi  Радник Radnik-Delavec Ljubica Stanković se „од претераног мучења на раду, од гладних надница, кад више није могла да издржи пријавила Уреду те је добила поштеду“[17]. Na prvoj kontroli proglašena je sposobnom za rad, a ona „иако је осећала да не може да ради – морала је. За кору хлеба морала је да иде да ради по цену живота… одмах сутрадан што је лекарска уредска комисија констатовала способност ове измучене жене за рад, Љубица је умрла…“[18]

Epilog istrage

Traljavo vođenja istraga u cilju zataškavanja slučaja ubistva Ljubice Ljubičić, kršenja radničkih prava, njihovo tlačenje do smrti kao i torture u Glavnjači bile su stalna tema listova Радник Radnik-Delavec i Оковани радник od maja do decembra 1924. O ubistvu Ljubice Ljubičić se sve znalo. Istražni sudija u tom predmetu je utvrdio gde ubijena i ko je odgovoran za njenu smrt, te „да би требало похапсити извесне полицијске чиновнике, учеснике убиства, али да то не може да учини“[19].  Ubice Ljubice Ljubičić, u više navrata imenovane u listu Радник Radnik-Delavec, bile su poznate i „истражној власти“, ali nisu bili uhapšeni te je bilo jasno da „Влада штити убице полицајце и не да их на суд”[20]

„Независна Радничка Партија Југославије“ je preko svojih glasila pozivala opozicione partije, grupe i građanstvo na protest povodom „страховитог убиства Љубице Љубучић“[21], u odbranu ličnih sloboda i građanskih prava, te prozivala Vladu Kraljevine SHS optužujući je  ne samo da ne kažnjava policijske agente i pisare „убице Љубице Љубичић“[22] već ih nagrađuje klasom.

Posle šest meseci od Ljubičine smrti Оковани радник obaveštava da je „друг“[23] Rajko Jovanović, inače beogradski advokat,  podneo privatnu tužbu povodom ubistva Ljubice Ljubičić u ime njene sestre, Marije Dimitrović iz Gline u kojoj je kao vinovnike ubistva naveo Momčila Jovičića, prvobitno agenta, a zatim unapređenog u status pisara Uprave grada Beograda, pisare kvarta palilulskog Živanovića i Prelevića i Gligorija Popovića, šefa Javne bezbednosti Uprave grada Beograda. Ishod tužbe nije poznat, jer je Оковани радник prestao da izlazi krajem 1924, a druge novine su odavno izgubile interesovanje za slučaj ubijene radnice.

Prvi maj u Parizu

Prvi maj u Parizu

„Независна Радничка Партија Југославије“ je preko svojih glasila u drugoj polovini 1924. pozivala na javne proteste kao i na mobilizaciju radništva Beograda sa ciljem da vlast uhapi ubice, ali ovi apeli nisu naišli na pozitivan odjek.  Šta više, težak udarac je došao iz Радничких Новина. U tekstu „Полицијски адвокати на делу“[24] koji je objavio “Оковани радник ” o tome stoji i ovo: “Они мародери из “Радничких Новина” постају из дана у дан све одвратнији. На све што је радничка класа поштовала и гајила, на све њене идеале они из дана у дан све безобразније пљују. Сада су се окомили на мученичку успомену сироте раднице Љубице Љубичић, премлаћене у београдској Главњачи… почели су господа из “Радничких Новина” да праве гадне и глупаве вицеве, како неко треба да пусти само да му београдска полиција избије зубе па да буде међународни комунистички јунак. Ми тој господи само кажемо боље би било за њихову част као бивших пролетера да су им у Главњачи и избили по који зуб него што су примили од полиције на пешкеш радничке Домове, као награду за служење буржоазији”[25]

„Стари разбијачи радничког покрета и издајници класне борбе“[26] iz Socijalističke partije su za liderstvo i članstvo „Независна Радничка Партија Југославије“ bili onaj deo radničkog političkog krila koji se postavio „насупрот животним интересима пролетерских маса“[27]  razbijajući jedinstvo pokreta, bilo da se radilo o prvomajskim aktivnostima ili o protestima zbog ubistva radnice.

Epilog ovog slučaja desio se baš kako je Klara Cetkin poručila, kroz revolucionarne promene. Emancipatorski talas koji je tada pokrenuo mase žena u socijalističkoj Jugoslaviji  promenio je lice čitave zemlje, doneo je ne samo zakonsku ravnopravnost muškaraca i žena već priznavanje njene posebne uloge kroz dostupno i kvalitetno zdravstvo, prosvetu, kulturu i društveni standar. Da li neko danas može da zamisli da u novootvorenim fabrikama paralelno rade obdaništa (sa dojilištima) gde deca imaju sasvim korektne uslove za rast i razvoj, a majke sigurnost u svakom pogledu?  Danas, na žalost, to najviše podseća na mit.

Prvi maj u Srbiji

Prvi maj u Srbiji

Ko bi danas bio – Ljubica Ljubičić?

Da li je moguće uporediti društveno-političko-ekonomski kontekst u kome je se desilo ubistvo Ljubice Ljubičić, odgovor radništva na taj zločin, okupljenog oko „Независнe Радничкe Партијe Југославије“ i sutuacije potlačenih u vreme današnje? To se u uslovima razmrvljenosti levice u nastajanju ne može očekivati bez ostataka i sporenja koje bi možda i obesmislilo samu raspravu.

Ipak, svako ko drži do pravde (ukoliko se složimo da taj koncept postoji u načelu) dužan je da razmisli ko bi danas bio Ljubica Ljubičić? Zar to nisu stotine hiljada ljudi koji nose teške vidljive i nevidljive rane, pošto su im prethodno divljačkom privatizacijom oduzeti dostojanstvo i, kako Karl Polanji kaže, njihova ljudska i ekonomska, fizička i moralna suština?  Ako za instaliranje kapitalizma u trenutku rušenja socijalističkog bloka nismo krivi, onda politička elita društva snosi nesumnjivu odgovornost za način i brzinu[28] sprovođenja tog procesa. A taj proces doveo je do potpunog siromaštva i očaja ogromnu većinu stanovništva koje je iz projekta instaliranja kapitalizma i njegove osnovne poluge – privatizacije izašlo kao iz nekadašnje beogradske Glavnjače.

A ono što je tragedija gora od slučaja Ljubice Ljubičić je to da  stotine hiljada ljudi, koji su izmrcvareni, više mrtvi nego živi izbačeni u glad i neizvesnost tokom savremene tranzicije, nisu naišli na adekvatan odgovor i pomoć ni sindikata, niti institucija za zaštitu ljudskih prava, niti je postojala osoba tog značaja (kao nekad Klara Cetkin) da krikne protiv tog divljaštva. Sa slučajem Ljubice Ljubičić nas povezuje i to da krivci za njenu i našu tragediju ne samo da nisu kažnjeni, već su i nagrađeni.

Ostaje nam samo mit o vremenu kada su žene bile drugarice a muškarci drugovi.

 Prvi maj u Atini

Prvi maj u Atini

U Novom Sadu 24. aprila 2016.

[1] „Слава Љубици Љубичић“ у: Оковани радник – Централни орган Независне Радничке Партије Југославије, Београд 31. август 1924. стр.3.

[2] Isto, 3

[3] Радник Radnik-Delavec Централни Орган Независне Радничке Партије Југославије izlazio je u Beogradu tokom 1922-1924. Posle zabrane lista Радник Radnik-Delavec Nezavisna Radnička Partija Jugoslavije izdavala je list Оковани радник od avgusta do decembra 1924.  Oba lista uređivao je „Redakcioni odbor“ mada se kao autor tekstova izdvaja Triša Kaclerović. Kao sekretar redakcije potpisan je Moša Pijade.

[4] Glavnjača je zloglasni beogradski zatvor u nadležnosti „Uprave varoši Beograda“ gde su pritvorenici prebijani, mučeni i ubijani. U knjizi Rajka Jovanovića „Glavnjača kao sistem“ (Zagreb 1928), zloglasni beogradski zatvor je poslužio kao paradigma političkog sistema Kraljevine SHS.

[5] Политика Београд, 20. април 1924. стр. 5-6.

[6] Vlada Ilić (1882-1952) idustrijalac i gradonačelnik Beograda (1935-1939) je posle Drugog svetskog rata osuđen je na deset godina zatvora i konfiskaciju imovine. Rehabilitovan je 2009.

[7] Политика Београд, 20. април 1924. стр. 5.

[8] Isto, 5

[9] Isto, 6.

[10] Радник Radnik-Delavec Београд, 11. мај 1924. стр. 3.

[11] Radi se o Upravi grada Beograda (prim. aut.)

[12] Радник Radnik-Delavec Београд, 11. мај 1924. стр. 3.

[13] „Полиција гони на самоубиства“ , Радник Radnik-Delavec Београд, 11. мај 1924. стр. 3.

[14] Isto, 3.

[15] „ Из београдске Бастиље“,  Радник Radnik-Delavec Београд, 24. мај 1924. стр. 2.

[16] Videti više:  Stojaković Gordana  „Crtica o feminističkoj istoriji grada Zagreba“  http://pravonarad.info/?p=350#more-350

[17] „Влада Илић и уредски лекари убијају раднице“ Радник Radnik-Delavec, Београд 29. мај 1924. стр. 4.

[18] Isto, 4.

[19] Радник Radnik-Delavec Београд, 5. јун 1924. стр. 3.

[20] Isto, str.1.

[21] „За одбрану живота и грађанских слобода“, Радник Radnik-Delavec Београд, 11. мај 1924. стр. 1.

[22] „Јели ова Влада против батинаша“ Оковани радник Београд, 12. октобар. 1924. стр. 3.

[23] Оковани радник Beograd 7. cептембар 1924. cтр. 5.

[24] Оковани радник Beograd 28. cептембар 1924. cтр. 8.

[25] Isto, 8.

[26] Радник Radnik-Delavec Београд, 12. април 1924. стр. 1.

[27] Isto, 1.

[28]  „Jer upravo je od tog tempa zavisilo da li će oni koji su ostali bez imovine da se prilagode promenjenim uslovima … da li će naći novo zaposlenje u oblastima indirektno povezanim s promenama… Karl Polanji (2003) Velika Transformacija. Beograd: Filip Višnjić, str. 49.