Povodom otvaranja „Svratišta za seksualne radnice“, NVO Prevent iz Novog Sada.

NVO kaže seksualni rad, a država – kažnjava

Objavio S.T.R.I.K.E. 21.03.2016.

Piše: Gordana Stojaković

            Istraživanje[1] grupe STRIKE o prostituciji u Novom Sadu rađeno 2013. pokazuje je da je unutar ovog fenomena moguće izdvojiti tri ključne grupe učesnika. Prva su muškarci koji traže i kreiraju tražnju, druga grupa su trafikeri i posrednici (u obe takođe dominiraju muškarci) i treća grupa su u velikoj većini žene koje su, bar u uličnoj prostituciji, primorane da prodaju seksualni pristup svom telu. Istraživanje je pokazalo da su muškarci koji indukuju tražnju nevidljivi za  institucije sistema i medije i zato oni ne trpe odijum javnosti zbog toga što su aktivni učesnici u prostituciji. Unutar druge grupe, kako je istraživanje pokazalo, država (policija i pravosuđe) se efikasno obračunavala sa trafikerima, ali ne i sa posredničkom mrežom, odnosno sa makroima. Unutar treće grupe u kojoj dominiraju žene koje prodaju seksualni pristup svom telu, žene u uličnoj prostituciji su bile te koje su izložene kaznenim merama institucija, osudama medija i odijumu društvene sredine.      Zaključak istraživanja je bio: dekriminalizovati prostituciju i dati mogućnost ženama uključenim u, pokazalo se, duboko patrijarhalni sitem prostitucije da javno progovore o svom položaju, a da se ne inkriminišu, te da mogu slobodno da prijave nasilje bilo koje vrste. Naročito ono koje dolazi od predstavnika državnih institucija.

sl1

           Žena u prostituciji ili seksualna radnica?

Jedan od važnih zaključaka istraživanja je da se ne koristi termin “seksualni rad” jer se time abolira industrija seksa (koju kontrolišu muškarci), već termin “žene u prostituciji” kojim se sugeriše da smo najpre na terenu ljudskih prava, a ne – radnih odnosa.  Trenutno važeći propisi prostituciju sankcionišu, te je pojam „seksualni rad“ i formalno-pravno sporan.

Ako kažemo seksualni rad, da li sugerišemo da je unutar prostitucije sve u redu, te samo treba omogućiti da žene budu zdravstveno zbrinute i da plaćaju porez? Naravno da ne, jer to su krajnje pojednostavljene i opasne teze. Zato je definisanje i imenovanje ovog fenomena i SVIH aktera uključenih u prostituciju važno. Nazivi koje koristimo u vezi sa prostitucijom nemaju samo prosto značenje već određuju suštinu, smisao, sociokulturnu evaluaciju imenovanih femomena, posredno ili neposredno političko-zakonsku opciju. Ako kažemo seksualne radnice (ili sex radnice) onda se sugeriše da se nalazimo na terenu radnih odnosa, ali ako kažemo žene u prostituciji, onda su mnogi planovi mogući. Upadljivo odsustvo reči koje označavaju muškarca – kupca seksa u prostituciji pretpostavka je muške javne i privatne dominacije nad ženama i nad proizvodnjom seksa. Klijent (mušterija) je izraz koji koriste lekari, advokati i mnoge uslužne delatnosti i ne može se nedvosmisleno dovesti u vezu sa prostitucijom.

Termine seksualni rad, seksualne radnice u svakodnevnu upotrebu su uvele nevladine organizacije (NVO) koje se projektno bave problemima prostitucije i treba reći – jedini se bave konkretnom podrškom osobama kojima je zaista neophodna. Uz sve pohvale za konkretan rad stoji i to da donatori, ali i vlade[2] nekih zemalja često projektni novac uslovljavaju korišćenjem termina “seksualni rad” i “seksualna radnica.” Projektni novac je u ovom slučaju katalizator koji mekim terminima (seksualni rad) opravdava postojanje još jednog sistema eksploatacije i amortizuje oštricu kritike  koja prepoznaje da se ovde najpre  radi o –  kršenju ljudskih prava. Time se inauguriše i zahtev za legalizaciju prostitucije i uvođenje u registar zanimanja (naravno prevashodno za žene).

Tokom istraživanja 2013. zabeležena svedočenja žena u uličnoj prostituciji su bila najpribližnija direktnim prenosima iz pakla, jer nasilje koje su trpele prožimalo je svaki deo njihove svakodnevice. Sve su delile iskustva siromaštva, beskućništva  i često izbeglištva. Ako bi se pravili kriterijumi siromaštva onda bi se nalazile unutar akutnog siromaštva određenog sledećim parametrima: nezaposlenost, beskućništvo, nepismenost, nekvalifikovanost za bilo koje zanimanje, vanbračni status,  odsustvo podrške šire porodice, bolesti zavisnosti, izolovanost. U tom kontekstu najpre se radi o kršenju prava žena  čija je seksualnost zloupotrebljena jer one nemaju ni jednu drugu mogućnost da prežive osim da ne odbiju prodaju seksualnog pristupa svom telu. Ako tu situaciju nazovemo seksualni rad, šta je onda kršenje ženskih prava?

               sl2

Suštinski problem: dokazati dobrovoljnost

Naše istraživanje o prostituciji 2013, bar kada je ulična prostitucija u pitanju, je pokazalo krajnju upitnost principa dobrovoljnosti ulaska i ostanka u prostituciji. Da li je jedini i  dovoljan dokaza dobrovoljnosti ulaska i ostanka unutar tog sistema samo zato što mnoge žene kažu da se svojevoljno bave prostitucijom?  U situacijama u kojima sam bila svedokinja najpre se radilo o bezizlaznosti, akutnom siromaštu, pa ako hoćete i kršenju Ustava Republike Srbije koji u čl. 26.  zabranjuje i „seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju“.  Možda će neko ovde primetiti da mnogi poslovi za žene u kapitalističkom kontekstu savremene Srbije jesu sputavajući, ili su prihvaćeni-  iz nužde. Možda, ali ni jedan nije toliko povezan sa telesnošću i rizicima kao što su bolesti (najčešće bolesti zavisnosti, hepatitis, HIV virus) i nasiljem koje uključuje pokušaj ubistva, teško prebijanje, batine, pljačku, niti sa stahom od muškaraca koji kupuju seksualno korišćenje žena ili od postupaka predstavnika/ca institucija koji se bave prostitucijom (policija, pravosuđe, zatvori). Ni jedan posao nije izložen takvoj osudi i preziru do te mere da žene u uličnoj prostituciji dobijaju batine i pljuvanje na mestima gde stoje samo zato što su prisiljene da budu tu gde jesu. Ni jedan. Ipak, praksa kapitalizma, gde se sve može kupiti pa i telo i ljubav, neutralnim i prihvatljivim terminima “sex rad” “seksualne radnice”  isključuje se preispitivanje napred navedenog paketa straha, nasilja, bolesti.

Ali da se vratimo principu dobrovoljnosti i promišljanjima  kako ga nedvosmisleno utvrditi. Najpre, u Srbiji bi trebalo da se zna koliko je žena u prostituciji, ko su one, koji su motivi ulaska u prostituciju i nadasve da li imaju neki drugi izbor. To, da postoji drugi izbor koji bi im omogućio prihodovanje je suštinski preduslov dobrovoljnosti. Novi Zeland je, na primer, obrazloženje ustanovljenja društvene (i zakonske) regulative prostitucije  utemeljio na činjenicama da u zemlji od 4 miliona ljudi ima oko 3000 žena koje žele da se bave prostitucijom, a da pri tom imaju mogućnosti da se bave i drugim poslovima od kojih može da se živi. Dakle,  ustanovljen je princip dobrovoljnosti tako što se dokumetovao broj žena u prostituciji, te nije samo njihovo izjašnjenje uzeto kao dokaz o dobrovoljnosti, već i mogućnost da bez problema rade neke druge poslove od kojih mogu da izdržavaju sebe (i svoje porodice). Novi Zeland može da posluži kao primer Srbiji kako utvrditi princip dobrovoljnosti i ništa više jer se društvena regulativa prostitucije Novog Zelanda oslanja na visoku razvijenost društvenih i ekonomskih odnosa, pa je život žena u prostituciji (jer se po zakonu bave uslugama kao bilo kojim drugim sličnim radom) podržan od policije, socijalnih, zdravstvenih službi kao i od pravosuđa. Ali, Novozelanđanke imaju otvorenu mogućnost da rade i neke druge poslove.

Ema 

Zašto žene u Srbiji ulaze u prostituciju?

Sledeće pitanje koje u Srbiji treba razjasniti je zašto žena ulazi u prostituciju i tu ostaje, da li je to prinuda (posledica potčinjenosti žena u društvu, siromaštvo, ekonomska zavisnost žena u odnosu na muške članove porodice, nemogućnosti školovanja, nasilje u porodici), potreba da se zadovolje neke potrebe ili zbir više različitih uzroka? Da bi se odgovorilo na ova pitanja moramo znati koliko je žena u svim stratumima prostucije (od ulične do tzv. VIP) i šta  jesu njihove realne životne situacije. Da li u Srbiji postoje takvi podaci? Ne, ne postoje. Ali postoji nedopustiva šizofrenost društvenog određenja u odnosu na prostituciju, naročito na žene u uličnoj prostituciji. Dok NVO pomaže seksualnim radnicima, dotle Skupština Republike Srbije Zakonom o javnom redu i miru zabranjuje prostituciju i drakonski kažnjava žene (a po novom Zakonu i muškarce), neposrednje aktere razmene seksa za novac. Pa gde smo mi to? Na polju radnih odnosa ili – prohibicije?

 

Izmenite zakon i dajte pare iz budžeta za svratišta za žene u (uličnoj) prostituciji

Šta se sada u praksi dešava? Zakonski položaj žena u prostituciji (naročito u uličnoj) se donošenjem novog zakona dodatno komplikuje, jer sve što je zabranjeno postaje deo kriminalne mreže. U takvoj situaciji opasnosti za njih se umnogostručuju jer i do sada je manji broj žena u uličnoj prostituciji mogao da radi samostalno a sada se može očekivati da uz jačanje posredničke mreže (sa kojom se država ni do sada nije obračunavala), sve one postanu robovi/roba. Ponovni rad Svratišta za žene u prostituciji u Novom Sadu  je dobra vest koju treba pozdraviti. Osim jedne sitnice. To je korišćenje termina “seksualni rad i seksualna radnica” što nije ništa drugo nego uvod u legalizaciju prostitucije koja sobom nosi nove nevolje ne samo za žene u prostituciji (mogućnost legalizovanja posredničke mreže, registri žena u prostituciji, kontrola njihovog tela i privatnog života) već i za sve ostale (uvođenje u registar zanimanja).

Šta preostaje? Ono što je vrlo logično a to je da država pre donošenja zakona koji reguliše prostutuciju ne sme da iz šešira izvlači koji će model regulacije usvojiti već da prvo istraži i utvrdi šta je situacija u Srbiji i da prema tome donese zakonsku regulativu.

Autorka ovih redova ne veruje da će se taj scenario brzo desiti, jer žene u političkim partijama retko mogu da nametnu teme i rešenja unutar partijskih struktura gde na odlučujućim pozicijama (kao i u čitavom sistemu prostitucije) dominiraju muškarci. Zato, mislim da je izvodljiviji scenario da se iz budžeta finansiraju svratišta i slične institucije koje će pomagati ženama u prostituciji, a ne da to budu projektne aktivnosti koje imaju rok trajanja i koje su prilagođene donatorskim potrebama a zatim realnoj situaciji.

Dajte pare iz budžeta – na to vas obavezuje rodno budžetiranje! Pri tom nikad nemojte da zaboravite da su žene u prostituciji – žene čiji položaj je samo ogoljeno lice opšteg položaja žena u društvu, dakle i ogoljeno lice državne politike i čitavog društva.

[1] Istraživanje možete preuzeti ovde http://pravonarad.info/?page_id=50

[2] Videti Izvešta Astre (Trgovina ljudima u Republici Srbiji – Izveštaj 2010-2012) str. 114.   http://www.astra.org.rs/wp-content/uploads/2008/07/palermo-2010-SRP-web.pdf