Da li će u Srbiji levica u nastajanju ponoviti greške feminizama u  nestajanju?

Gordana Stojaković

Gordana Stojaković

Gordana Stojaković, S.T.R.I.K.E., oktobar, 2015.

Pišući publikaciju Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007)[1] interpretirala sam načine na koje su se feminističke i levičarske organizacije i grupe bavile ili određivale u odnosu na društvene promene i probleme (1978-2011). Cilj mi je bio da na osnovu analize odabranih feminističkih i levičarskih glasova preko ključnih parametara analize (ima li kapitalizam alternativu ili ne, identiteti i svakodnevni život) nagovestim moguće zajedničke linije borbe, ukoliko takve postoje.

[1] Stojaković Gordana (2011) Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007). Beograd: Ženski informaciono-dokumentacioni centar (ŽINDOK).

Ono što je istraživanje pokazalo, osim da se feminizmi i levičarski pokreti nisu suštinski prepoznali, bilo je saznanje koje se ne može ignorisati, a to je da se feministički korpus, moćan u vreme borbe protiv militarizma devedesetih, sve više transformisao u interesne, marginalne kružoke zavisne od novca raznih donatorskih konglomerata, ali i od političkih oligarhija. Mislim da je to iskustvo, koliko god bilo tragično, poučno za levicu u nastajanju.

 

Kako je nestao feminizam

Povod da napišem ovaj tekst bila su dva neposredno okončana događaja čije akterke[1] bije glas da su bliske ili su sasvim iz savremenog feminističkog kruga. Suština događaja,  nevažna za feminizme u nestajanju, sada je važnija kao model rada koju bi levica trebalo da izbegne. Radilo se o nepoštovanju unapred dogovorenih pravila, lobiranju za sopstveni interesni klan, što je uz već tradicionalno zatvaranje pristupa prema određenim fondovima za sve druge akterke/aktere osim za odabranu grupu, recikliranje programa i ideja prema programu raznih finansijera dovelo do situacije da događaji sa predznakom feministički ili ženski liče na zatvorene, autistične skupove istomišljenica koji godinama održavaju isti sastav. Ovo se najpre odnosi na etablirani sloj stranačko-institucionalno povezanih akterki među kojima ima i onih koje pretenduju da kontrolišu javni diskurs feminizma. Na delu je (najčešće) neplodno uzgajanje zbira monologa u dlaku istog sadržaja čak i tona, sa kojima se sve prisutne osobe u svemu unapred slažu. I to je sasvim legitimno i u redu, osim kada se pogleda rezultat takvog modela javnog rada na planu pridobijanja novog članstva i realnog uticaja u vezi sa dobrobiti zajednice. Realno, više i nije moguće očekivati od interesnih zajednica motivisanih projektnim novcem (ili privilegijama) čije liderstvo i članstvo  gaji osećaj superiornosti jer smatra da ima ekskluzivno pravo da tumači ideologiju i praksu feminizma, ali se istovremeno boji dijaloga u javnoj sferi, te se osećaj nesigurnosti pokriva sigurnom bazom istomišljeničkih  kružoka.

Gordana Stojaković o rezultatima svog istraživanja o prostituciji u Novom Sadu (CK13, 2013.)

Gordana Stojaković o rezultatima svog istraživanja o prostituciji u Novom Sadu (CK13, 2013.)

Devedesetih je feministički blok u Srbiji bio živo mesto koje je kao i svaka grupa u nastajanju prolazila kroz faze iznošenja mišljenja, stvaranja ciljne agende, definisanja principa delovanja, ali i odmeravanja unutar korpusa koji je iznedrio vođe, ustrojio zvezde medijskog prostora, satelite, poslušne, organizatorke, izvršiteljke, zalutale… Sledeću fazu u dinamici svake grupe feminizmi nisu uspeli da izdrže, a radi se o ključnoj fazi u kojoj je trebalo odmeriti mišljenja, ući u dijalog, otvoreno razgovarati o razlikama, spojiti teoriju sa praksom na način da odgovara izazovima u svakodnevnom životu; na način da nas događaji ne pretiču, već da se prema njima unapred određujemo. Feminističke grupe čije su liderke bile oštre kritičarke patrijarhata nekako su zaboravile da uvedu princip samokritike. Sukobi mišljenja, čak ne toliki da bi neupućeni mogli da vide razliku, doveli su do stvaranja frakcija koje su preko noći postajale sasvim nove organizacije. U suštini ova masovna pojava bila je posledica ogromnih sujeta mnogih liderki koje nisu trpele da neko bude njima nadređeni, osim ako se nije radilo o službenicima/cama finansijera. Najveći broj članstva ženskih/feminističkih organizacija je prešao u političke partije koje su morale da na liste stave  u EU zacrtan procenat žena. Feminističku vatru „održavale“ su feministkinje van parijskih struktura jer unutar patrijskih agendi postojala su druga pravila, najčešće bez ikakvog sluha za svakodnevne situacije žena i njihove potrebe. Vatra borbe za ženska prava se polako gasila, a na feminističkoj sceni (kao u pozorištu) unutar kamernih scena (često sa određenim partijskim predznakom) smenjivale su se dešavanja koja su samo davala privid feminističke teorije i prakse.

Gubljenje veza sa stvarnošću

U svakodnevnom životu je besneo rat protiv žena izazvan kapitalističkom ideologijom i praksom koja se istina obračunavala i sa muškarcima, ali ne sa takvom žestinom kao sa ženama. Žene su masovno ubijane u sopstvenim kućama (klanje, gušenje ili prebijanje se naziva porodično nasilje), a tlačenje se nastavlja nesmanjenom žestinom: poslodavci ih otpuštaju ako se odluče da rađaju, ili ako im se učine sumnjivim da žele da zasnuju porodicu. Crkva ih anatemiše što ne rađaju, a one nemaju uslova da othrane decu jer su pod lupom kao nesigurne zbog mogućeg rađanja i bolovanja ili kao seksualni plen. Država nema ili kasni sa dečjim dodacima, obdaništa su prebukirana, alimentacije su upitne, mesecima kasne nadoknade za porodilje… Alarmantni uslovi i situacije u porodilištima su samo ponekad predmet komentara na forumima, žene u prostituciji[2] se hapse, a muškarci koji su sa njima delili isti prekršaj javnog reda i mira se koriste kao svedoci protiv njih… Zakon o ravnopravnosti polova se ne poštuje, ali feministička elita  traži[3] donošenje novog ali bez objašnjenja zašto postojeći nije bio primenjivan?!

Borba protiv kapitalizma – zaboravljena agenda feminizma

Da li iko veruje da je moguće da tzv. predstavnice ženskih interesa u skupštinama svih nivoa, zbog svega što se ženama događa sada i ovde, izađu iz političkih klupa i kažu: “Sada je bilo dosta!” Ko treba da preuzme liderstvo pobune protiv tlačenja, ubijanja i klanja žena? Naravno, onaj ko u agendi ima borbu protiv kapitalizma na svim nivoima. Jasno je da feminizmi to nisu imali. Podvlačim da se ovde radi o direktnoj posledici kapitalističke okupacije svih sfera života i rada  koja naročito pogađa žene, decu i sve ranjive društvene grupe, pa ću u to ime pozvati u pomoć Aleksandru Kolontaj koja je još u Novoj ženi (Beograd: 19??) objasnila da su „rasprostranjenost ubijanja dece[4] i priraštaj prostitucije… znaci istog sistema različite vrste pasivnog prilagođavanja na tamničku stvarnost koja opkoljava radnike“ ali i druge klase koje se „sudaraju sa svetskim procesom kapitalističkog razvitka“ (Kolontaj 19??: 63).

Okupljanje nove levice: Branislav Markuš(Zrenjaninski socijalni forum), Gordana Stojaković (S.T.R.I.K.E.), Vuk Vuković (Zadruga Oktobar)

Okupljanje nove levice: Branislav Markuš(Zrenjaninski socijalni forum), Gordana Stojaković (S.T.R.I.K.E.), Vuk Vuković (Gerusija)

Iskušenja nove levice

Verujem da je levičarska, aktivističko, političko, ideološka fronta LSS[5] upravo pred ispitom da prevaziđe izazove sukoba mišljenja, odbrana i rivaliteta, beskrajnih rasprava bez delotvornih rezultata. Možda uz nabrojano treba i da zatraži i pokoju dozu samokritičnosti i pokuša da kristalizuje odnose tako što će rezultat  biti klima poverenja. Ono što me potseća na feminističke grupe u nestajanju je taj nizak kvalitet odnosa među članovima unutar zbira grupa LSS. Sporan može da bude i manir projektnog levičarstva. Osim što se s pravom može postaviti pitanje koliko će ljudi ostati tu gde jesu ako se za neko vreme ukinu projektne pare unutar LSS? Još je opasnija činjenica da se projektnim aktivnostima često smanjuje mogućnost reagovanja na trenutne ili aktuelne situacije, a delovanje u javnom prostoru je imperativ političkog delovanja prema unutra i prema spolja. Ako se LSS ne odredi prema situacijama koje utiču na naše živote, a nisu isključivo vezane za kriminalnu privatizaciju, štrajkove radnika i radnica već na primer i u odnosu na ženska prava, tačnije učestale i kontinuirane egzekucije žena, onda znači da se opredelio za borbu protiv kapitalizma u nekoliko rovova, a da je celokupni front borbe protiv kapitalizma prepustio kome već bude. LSS mora izdržati rasprave o mnogim pitanjima (ne samo teorijskim) koje nam donosi svakodnevica unutar kapitalističke propasti. U tom kontekstu se opravdano mogu postaviti mnoga pitanja, a da se pri tom ne bude diskvalifikovan, kao što su pitanje autonomije unutar LSS: s jedne strane formiranja na primer beogradske ili vojvođanske sekcije, a sa druge strane formiranje šireg fronta koji će u odnosu na konkretnu situaciju, društveni problem (ili akciju) okupiti grupe i pokrete koji nisu deo LSS.

Jedna od prvih debata u pokretu Levi samit Srbije, Zrenjanin , 2102.g

Jedna od prvih debata u pokretu Levi samit Srbije, Zrenjanin , 2102.g

Kako opstati

Ukoliko se pokaže da se članstvo LSS učestalo troši kroz jalove rasprave koje ne dovode do prihvatljivih rešenja, bar za većinu, već do napetosti koja se pamti i sabira, sledi neko novo grupisanje koje ne mora da znači novi kvalitet, ali će sigurno značiti nove lidere/ke pregrupisane „zvezde“, satelite i saputnike. Još je veći izazov preživeti rivalitete, lične sukobe pretendenata/pretendentkinja na vođstvo (bilo u vezi sa klasičnom teorijom komunizma ili o savremenim teorijskim promišljanjima).

Kako god se uzme, feministička propast uči da su opstale samo one grupe koje su se vodile potrebama žena (i muškaraca) u svakodnevnom životu jer za većinu žena (kao i za većinu radništva) je najvažniji konkretan rezultat koji ide u pravcu ostvarenja boljitka, restauriranja pogubljenih prava i spasavanju ženskih, odnosno ljudskih života.

 

[1] U feminističkom krugu u Vojvodini, o čemu ovde pišem, postoji nekoliko ženskih aktivističkih organizacija koje se rukovode neposrednim potrebama žena u svakodnevnom životu, a tu pre svih mislim na Centar za podršku ženama iz Kikinde. Rad ovih organizacija i pored uslovljenosti donatorskim zahtevima, pa i političkim, istrajava na platformi konkretne pomoći ženama u svakodnevnom životu.

[2] Pogledati: Stojaković Gordana (2013). Unutar oglašene ravnopravnosti polova: istraživanje o prostituciji u Novom Sadu (2010-2012). Prostitucija u Srbiji – jedno od mogućih lica. 24-107. ur. Jovanka Zlatković. Novi Sad: S.T.R.I.K.E. http://pravonarad.info/?page_id=50

[3] Pogledati: Stojaković Gordana  (2015) Her story is repeated: Žena na periferiji kapitalizma u dve epizode http://pravonarad.info/?p=674

[4] Misli se na abortus

[5] Levi samit Srbije