dr Gordana Stojakovićfg

Čiji su fruškogorski manastiri i da li su oni još uvek kulturna baština svih nas, pitanje je koje autorka postavlja i sebi i nama ali prvenstveno nadležnim institucija koje se bave zaštitom spomeničkog nasleđa. Ko je dozvolio arhitektonske “intervencije” na manastirskim objektima koje skrnave i uništavaju jedinstveno kulturno nasleđe, “srpski barok”, karakerističan za fruškogorske manastire?

 

Kulturno nasleđe od izuzetnog značaja

Svako ko želi da sazna nešto o srpskim pravoslavnim manastirima Fruške gore iz obimne i bogate literature, dostupne i na internetu, najpe sazna da se radi o najvrednijoj kulturnoj i spomeničkoj baštini naše zemlje označenoj kao kulturno nasleđe od izuzetnog značaja. Samo njihovo nabrajanje danas deluje kao davno zaboravljena molitva: Krušedol, Velika Remeta, Grgeteg, Jazak, Hovo i Staro Hopovo, Vrdnička Ravanica, Đipša, Mala Remeta, Šišatovac, Petkovica, Bešenovo, Kuveždin, Privina Glava, Beočin, Rakovac.

Istorijski period nastanka srpskih pravoslavnih manastira, a zatim i njihove obnove, poklapa se za periodima ugarske, turske, zatim ugarske i austrijske vladavine Sremom. Savremenom čoveku je teško da kontekstualizuje političku, ekonomsku i versku situaciju u periodu od 15. do 19. veka u kojoj su fruškogorski manastiri bili kulturni, duhovni pa i politički centri srpskog naroda, mesta sabiranja i prenošenja znanja, mesta čuvanja starih i građenja novih  kultova, predanja i mesta stradanja. Ali, istorijski podaci o nastanku  i sudbini šestnaest fruškogorskih  pravoslavnih manastira, od kojih su neki nastali na mestima gde su prethodno bili katolički manastiri, sasvim sigurno zaintrigiraju posetioce, naročito taj splet predanja i verodojstojnih podataka o manastirskim ktitorima i njihovim sudbinama.  Za najveći broj posetilaca razumevanje  fruškogorskih manastiria oslanja se na priču o sremskim Brankovićima, podacima o sudbini svakog manastira, nabrajanju umetničkih vrednosti crkvenih građevina, ikonostrasa, zidnog slikarstva, manastirskih riznica (tamo gde postoje). Na kraju poseta manastirima je prilika da se sazna i o delu Dositeja Obradovića, nekad monaha Novog Hopova, Lukijana Mušickog- igumana Šišatovca i Ilariona Ruvarca – igumana Grgetega.

Specifičnost fruškogorskih manastira

Ono što danas gledamo kada obilazimo fruškogorske manastire je samo delić bogatstva preostalog posle ustaškog sistematskog razaranja i pljačke tokom II svetskog rata.  Slika koju  pokušavamo da razaznamo je predstava materijalizovanog koncepta kulturnog, prosvetnog i ekonomskog poleta srpskog naroda severno od Save i Dunava započetog u trećoj deceniji 18. veka. Tada je započeta velika obnova pravoslavnih manastira na Fruškoj gori tokom koje je stvoren poseban oblik baroka, (negde nazvanog i srpski) koji se ogledao u arhitekturi jednobrodnih crkava sa masivnim zvonicima, izradi ikonostasa i zidnog slikarstva. Priču o fruškogorskim manastirima nemoguće je ispričati bez povezivanja sa barokom koji je slikoviti odraz ekonomskog i prosvetnog uzleta srpskog naroda, koji je počev od 18. veka preuzimao tadašnje evropske vrednosti na način da u njih učita sopstveni kolektivni kod. Veličanstveni dometi, pre svega, baroknog slikarstva i graditeljstva su univerzalne vrednost fruškogorskih manastira.

Barokna monumentalnost crkava i konaka i koncentrisanost pravoslavnih monaških zajednica u Fruškoj gori, prostoru koji je proglašen nacionalnim parkom 1946, ima  nepresušnu moć da iznova privlači posetioce, đake i studente, hodočasnike. Pre sedamnaest godina sam i ja bila na studijskom obilazaku svih fruškogorskih manastira. Posledice razaranja tokom II svetskog rata i nedopustive nebrige društva/države bile su još uvek jasno vidljive: Kuveždin, Staro Hopovo su bili u ruševinama, Šišatovac se obnavljao,  Bešenovo od rata sravnjeno sa zemljom, konak manastira Đipše samo što se nije svalio… Krušedol, Novo Hopovo,  Grgeteg, Jazak  su spolja delovali zapušteno, ali impresivno.  Dobar deo ikonstasa, ikona, zidnog slikarstva je uništen tokom II svetskog rata, a deo spasenih ikona je izložen u Galeriji crkvene umetnosti u Sremskoj Mitrovici (Bešenovo, Petkovica, Đipša). Ipak , na preteklim manastirskim kompleksima bila je vidljiva ta velika barokna epopeja priključenja Srba prosvećenim evropskim narodima tokom koje su fruškogorski manastiri dobili sadašnji izgled.

 

Uništavanje se nastavlja- drugim sredstvima

Posle sedamnaest godina  ponovo sam se našla na istim putanjama obilaska fruškogorskih manastira. Na prilasku Krušedolu koji je nekad bio ograđen moćnom, istina trošnom baroknom ogradom, nalazi se ulazna kapija u obliku crkve koja potseća na Žiču (13. vek), manastir snažno upisan u temelje nemanjićke Srbije. Vizuelno i arhitekstonsko rešenje spoljnih konaka i ograde Krušedola su doprinos neznanju, ubijanju estetike i  nedopustivog brkanja vekova, stilova i istorijskih konteksta.

Krušedol nekad....

Krušedol nekad….

.. i sad: lepši i još stariji

.. i sad: lepši i još stariji

Iznenađuje i prizor na ulasku u manastir Velika Remeta.

Velika Remeta- babe i žabe: barok, ličke kolibe, veštački slapovi i novokomponovani živopisi

Velika Remeta- babe i žabe: barok, ličke kolibe, veštački slapovi i novokomponovani živopisi

Tu u spoljnom dvorištu su nedavno izgrađeni veštački slapovi, a nekoliko bosanskih ili ličkih brvnara razmešteno je u maniru etno postavke, što sve zajedno sasvim odudara od svega što je vazano za sam manastir, osim možda porekla priložnika. Živopis crkve manastira Velika Remeta je delo savremenog slikara čije ime ne nalazimo na sajtu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Isto je i u slučaju crkve manastira Đipša. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture  ignoriše realnu situaciju  jer na zvaničnom sajtu izostavlja podatke o tome ko poslednjih decenija oslikava crkve fruškogorskih manastira, ko rezbari i oslikava ikonostase. U Đipši smo saznali da je blagoslov (dozvolu), od tada niškog episkopa, a sada srpskog patrijarha Irineja, da živopiše crkvu dobio jedan leskovački slikar, a da je rezba ikonostasa doneta iz Rumunije. Ikonostasi manastira Staro i Novo Hopovo, Rakovac, Petkovica, Kuveždin su novijeg datuma, ali informacije o umetnicima koji su dobili tako važan posao ne postoje u javnom prostoru. Logično se nameće pitanje šta mi zaista možemo videti na ikonostasima i zidovima manastirskih crkava tj. gde još uvek postoje živopis i ikone iz 16, 17, 18. veka, a gde je slikarstvo nastalo u 20. veku i šta su njegove vrednosti?

 

Fruškogorski manastiri – zaštićen prostor za divlju gradnju

Ekspanzija preteranog građenja u poslednjoj deceniji  kao tumor  je pogodila neke manastire, a manastir Privina Glava je najdrastičniji primer.

Privina Glava: manastir najviše zahvaćen tumorom divlje gradnje

Privina Glava: manastir najviše zahvaćen tumorom divlje gradnje

Manastirska crkva sv. arhangela  Gavrila i Mihajla u senci je dve novoizgrađene crkve u dvorištu, a još jedna se zida tik uz manastirsku ogradu. Na brdu iznad manastira je i četvrta crkva. Ipak, stanovnici obližnjeg sela Bikić Do mogli bi svi do jednog da stanu u prvobitnu manastirsku crkvu. Manastirsko dvorište ima fontanu, prodavnicu i venjak (saletlu) koji kao da očekuju učesnike neke tv predstave lakšeg sadržaja. Malu,  netom sazidanu kapelu u dvorištu u pseudovizantijskom stilu ima i manastir Beočin.

Čini se da i opravka manstirskih konaka ima zajedničku nit, a to su PVC prozori i vrata na gotovo svim fruškogorskim konacima.

 

Manastir -market: parada kiča

Fruškogorski manastiri računaju na posetioce pa dobar deo manastirskih crkava ima izdvojene prodavnice knjiga, brošura, đinđuva, krstova, sličica svetaca, sveća…  Prodaja nije svugde tako postavljena da ruži ideju sakralne građevine kao što je to u Vrdničkoj Ravanici.  Posetilac koji uđe u hram odmah nailazi na masivnu i bogato snabdevenu tezgu čiji sadržaj uvek čuva jedna monahinja. Dokle dosežu ruke monahinja po zidovima hrama su postavljene uramljene slike svetaca, a na zidu crkve je i mermerna posveta jedne neutešne majke tragično preminulom sinu u ratovima devedesetih godina prošlog veka. Hram manastira Vrdnička Ravanica najpe liči na prodavnicu , a zatim na magacin koji je uređivala potreba priložnika da prema ličnom ukusu i meri što trajnije zabeleže sopstveno prisustvo na ovom svetu. Sličan nered, ali bez tezge, je u staroj manastirskoj crkvi Privine Glave, koja liči na skladište crkvenih zastava, ripida, poklona među kojima je i tapiserija sa predstavom Tajne večere, loše izrade i bez umetničkih, pa i bilo kojih vrednosti. Unutrašnjost tek obnovljene ckve Starog Hopova, ali i mnogih drugih  tek obnovljenih crkava fruškogorskih manastira, potrebuju stručno tumačenje vrednosti novostvorenih i nagomilanih tvorevina i poklona, jer je sva prilika da se mnogi mogu okarakterisati kao kič.

 

Kič može- ruž ne može

Odnos prema posetiocima je posebna tema. Razumljivo je da svi koji ulaze u manastire moraju biti pristojno obučeni i da oni koji ne pripadaju crkvi ne mogu po sopsvenom planu remetiti službu ili druge obrede koji su u toku. Obično se u manastirima o svima koji tu dolaze staraju za to zadužene monahinje ili monasi. Najposećeniji manastiri kao Krušedol, Grgeteg, Velika Remeta uvek su otvoreni za različite grupe bilo da su vernici ili ateisti, žene ili muškarci. Ipak, to nije pravilo.

Zabranjeno za ruž: Mala Remeta i Petkovica

Zabranjeno za ruž: Mala Remeta i Petkovica

Ispred manastira Mala Remeta i Petkovica  (oba su ženski manastiri) stoje znaci koji obaveštavaju da nisu poželjne osobe neprikladno obučene, da je zabranjeno fotografisati, pušiti, uvesti pse i nositi ruž! Precrtani ruž za usne, a ne ruž na usnama ostavio je našu grupu van pomenutih manastirskih kapija.

 

Čiji su fruškogorski manastiri?

Osećanje blage neprijatnosti pratilo me je dok sam ulazila u hramove,  mada nisam doživela bilo kakav komentar ili bilo kakav nagoveštaj negodovanja ili čuđenja, jer se suprotno pravilu nisam prekrstila. Osećaj je bio samo moj, a proizilazio je iz ličnog suda da  je sve manje moguće obilaziti fruškogorske manastire isključivo kao spomenike istorije i kulture, galerije preostalog baroknog nasleđa. Čiji su fruškogorski manastiri i da li su oni još uvek kulturna baština svih nas? Očigledno odsustvo delovanja odgovarajućih institucija koje se bave zaštitom spomeničkog nasleđa, promena odnosa prema posetiocima koji nisu hodočasnici, nagoveštavaju iskorak ka zatvaranju u okvire crkvenih pravila. Paradigma onoga što je moje viđenje tek završene šetnje kroz fruškogorske manastire su ovce u parku manastira Beočin.

Arhitektonska “intervencija”:  beočinski manastirski park

Pre 150 godina francuski baštovani koji su održavali park u Versaju, projektovali su i beočinski manastirski park. Radi se o zaštićenom prirodnom dobru, mada nije jasno šta to zaista znači. Još uvek prelepim parkom, koga od ljudi brani visoka gvozdena orgrada, danas šetaju  (verovatno manastirske) ovce.

Fotografije: Ivana Bolf-Labudović 

Fruška gora, maj 2015.