Jovanka Zlatković, april, 2015.godine 

Učesnici konferencije u Zrenjaninu, 11-12. april 2015.

Učesnici konferencije u Zrenjaninu, 11-12. april 2015.

O iskustvima radničkih kooperativa  
Konferencija Zrenjaninskog socijalnog foruma (11.i 12. april)

Osnovni cilj organizatora Konferencije o iskustvima u vezi sa radničkim akcionarstvom u svetu i regionu  (Zrenjanin, 11 i 12. april 2015) bio je da potakne diskusiju o tome u kojoj meri su  modeli ekonomske demokratije prihvatljivi za autonomne levičarske grupe u Srbiji . Odnosno, da li su te grupe, okupljene prvenstveno u pokretu Levi samit Srbije, spremne da artikulišu i ponude alternativna ekonomska rešenja po uzoru na uspešne svetske i regionalne modele preduzeća gde su zaposleni vlasnici i kojima sami upravljaju na principima demokratskog načina organizovanja.

Organizator konferencije, Zrenjaninski socijalni forum , uz podršku Fondacije Rosa Luxemburg obezbedio je izuzetno relevantne učesnike konferencije iz sveta i regiona koji su govorili o sopstvenim  iskustvima u vezi sa radničkim akcionarstvom, odnosno, zadrugarstvom ili kooperativama.

Jedinstveni Mondragon, evropska i iskustva u regiji

Među njima je bio  i Jon Sarasua, jedan od osnivača i dugogodišnji direktor istraživačkog instituta na Modragon univerzitetu (Baskija, Španija) koji je u sastavu Modragon korporacije  i federacije radničkih zadruga. To je po mnogo čemu u svetu jedinstvena grupacije zasnovana na principima zadrugarstva koju čine autonomna i nezavisna preduzeća i tehnološki centri koja rade u oblastima finansija, različitih industrija, obrazovanja i nauke od Kanade do Australije, na svim kontinentima. Za praktično funkicionisanje kooperativa na lokalnom i globalnom tržištu  posebno je značajan rad Mondragona u razvijanju modela korporativne odgovornosti koji se međutim bitno razlikuje od kapitalističkog modela.

O praktičnom načinu organizovanja i funkcionisanja Evropske konfederacije radnika i socijalnih kooperativa (CECOP)  kao primerom evropskog iskustva sa preduzećima u vlasništvu zaposlenih govorila je Diana Dovgan. Većina firmi u CECOP- u su preduzetničke firme, mala i srednja preduzeća, mahom radničke zadruge i u većini slučajeva su zaposleni u potpunosti  vlasnici firmi. Inače, osim što kooperative mogu u potpunisti biti u vlasništvu radnika, taj status u CECOP-u imaju i zadruge koje  su u većinskom vlasništvu zaposlenih. Kooperative, članice CECOP-a funkcionišu u 16 evropskih zemalja a ilustracije radi, samo u španskoj  grupi  konfederacije radnika i socijalnih kooperativa zaposleno je preko 100.000 radnika.

Miroslav Samardžić (moderator), Jon Sarasua (Mondragon, Španija) i Diana Dovgan (CECOP, Brisel)

Miroslav Samardžić (moderator), Jon Sarasua (Mondragon, Španija) i Diana Dovgan (CECOP, Brisel)

Vrlo dragoceno iskustvo iz naše regije o tome kako zaposleni mogu da odbrane svoje preduzeće od stečaja i pljačke preneo je Dragutin Varga, predstavnik fabrike ITAS, Prvomajska d.d. iz Ivaneca u Hrvatskoj, jedinstvenog preduzeća  u susednoj državi koje danas funkcioniše na principima kooperative.

Izlaganje prof.dr Hajnca Bierbauma (Hainz Bierbaum)  člana predsedništva nemačke levičarske partije DIE LINKE,  glavnog sekretar poslaničkog kuba te stranke i sekretara nemačkog sindikata metalaca pokazalo se kao odličan uvod u konferenciju. Naime, Bierbaum je, u kontekstu ekonomske krize u EU, izneo vrlo zabrinjavajuće podatke i činjenice koje se ne mogu čuti od zvaničnika EU. On je sa pozicije svoje stranke vrlo krtički govorio o zvaničnoj politici Brisela prema Grčkoj a posebno je jasno iskazao neslaganje sa politikom Nemačke ocenivši je neprihvatljivom za budućnost EU.

 

Podatke  o ostalim učesnicima kao i pojedina izlaganja učesnika pogledajte na sajtu Zrenjaninskog socijalnog foruma.

Uspešna odbrana fabrike

Samardžić (Zrenjaninski socijalni forum) i prof.dr Hainz Bierbaum (Die Linke i sindikat nemačkih metalaca)

Samardžić (Zrenjaninski socijalni forum) i prof.dr Hainz Bierbaum (Die Linke i sindikat nemačkih metalaca)

U osvrtu na ovu  dobro osmišljenu  konferenciju koja je okupila vrlo relevantne učesnike sa rezultatima koji mogu biti od značaja za autentične levičare u Srbiji, kao nova saznanja  i primeri dobre prakse, zadržaćemo se na iskustvima radnika fabrike ITAS koju su zaposleni , nakon stečaja, 2005. godine preuzeli i danas su jedna od najuspešnijih izvoznih kompanija u Hrvatskoj.

 

Dragutin Varga, predsednik regionalnog industrijskog sindikata  i predsednik radničkog Upravnog odbora ITAS-a, Prvomajska d.d. , fabirke iz Ivanca, mesta koje se nalazi na 20 km jugozapadno od Varaždina, sedišta županije kojoj i Ivanec pripada govorio je o tome  kako su radnici odbranili svoju fabriku kada je ona otišla u stečaj.

Prvo je podsetio da  fabrika  ITAS postoji od 1960. godine, proizvodi alate i alatne mašine. U vreme socijalističke Jugoslavije fabrika je imala 12.000 radnika i tada je bila šesta u svetu po po obimu  izvoza  u svojoj branši, naveo je  Varga  i naglasio da je fabrika bila vrlo uspešna te da su problemi počeli krajem devedesetih , u vreme “pretvorbe”, odnosno privatizacije koju je Varga ocenio kao “najveću pljačku u bivšoj Jugoslaviji.”

Dragutin Varga, u sredini (ITAS, Prvomajska d.d. Ivanac, Hrvatska)

Dragutin Varga, u sredini (ITAS, Prvomajska d.d. Ivanac, Hrvatska)

Danas fabrika ima 250 radnika i po rečima Varge uspešno posluje a najveći deo proizvodnje izvozi,  oko 95%  u  Italiju, Englesku, Nemačku, Rusiju, Venezuelu, Južnu Afriku,  SAD… U protekle 4 godine fabrika je investirala oko 2 miliona evra u nove tehnologije.  Zapošljavaju nove radnike. Ne smanjuju prava radnika koji su sami, kolektivnim ugovorom, odredili radno vreme i druga prava koja se na kraju svake godine koriguju na osnovu rezultata poslovanja. Sve to je moguće zato što su vlasnici fabrike radnici, organizovani  na principu kooperativa  po čemu je ITAS jedinstvena frima u Hrvatskoj. Varga dodaje: “Mi razvijamo radničko samoupravljanje.”

Kako su radnici ove fabrike uspeli da izbegnu sudbinu velike većine zaposlenih  čije su firme tokom pretvorbe/privatizacije  oterane u stečaj, pokradene i opljačkane a oni ostali na ulici, bez posla, Varga je slikovito  počeo izlaganje rečenicom “Kada je 2005 godine proglašen stečaj mi smo stečajnog upravnika izbacili kroz prozor”.  Zatim su našli drugog stečajnog upravnika koji je imao mnogo više  “socijalnog sluha”, kako je Varga rekao. No, pre toga, kada je u ITAS-u počeo da se odvija tipičan  scenario po kojem u procesu “privatizacije”  politička elita u sprezi sa tajkunima uništavala firme ( “Prvo su izostale plaće, mesecima ih nismo dobijali, gubili smo poslove..”) radnici su odlučili da se organizuju  i sačuvaju svoja radna mesta. Varga navodi da je u svim tim aktivnostima najbitnije bilo jedinstvo i solidarnost  radnika i odbrana fabrike – iznutra.

Iz vremena socijalističke Jugoslavije : zgrada nekadašnjeg zadružnog doma podignuta 1950.g u Senti (Vojvodina)

Iz vremena socijalističke Jugoslavije : zgrada nekadašnjeg zadružnog doma podignuta 1950.g u Senti (Vojvodina)

Prvo dobrobit  a ne – dobit

O dramatičnim mesecima odbrane fabrike Varga je najdetaljnije  govorio  pre tri godine u intervjuju za portal Slobodni Filozofski.  http://www.slobodnifilozofski.com/2012/08/razgovor-s-radnicima-itas-tvornica-se_10.html . Upućujemo na taj intervju jer su detalji i načini borbe koje Varga (sa kolegom  Sinišom Miličićem) opisuje od neprocenjivog značaja za razumevanje problema i prepreka koje treba savladati i uslova koje treba ispuniti kako bi radnici odbranili svoja radna mesta, odnosno postali vlasnici preduzeća.

Tokom borbe za fabriku radnici ITAS-a su bili suočeni i sa nizom drugih, tipično “tranzicijskih” problema među kojima je i odnos sa sindikatima ali pre svega promena stavova samih radnika o bitnim pitanjima, poput razumevanja suštine akcionarstva,  novonastalih društvenih odnosa ali i razvijanje solidarnosti .

Odgovarajući na pitanja učesnika konferencije u Zrenjanu o zakonskim okvirima na osnovu kojih je ITAS organizovan kao radnička kooperatiova, Varga je rekao da u Hrvatskoj ne postoji zakon o obliku privrednog organizovanja po principima radničkih kooperativa. Međutim, princip koji su radnici ITAS primenili svodi se, kako je Varga rekao na fromulu: “Sve što nije zabranjeno- mi smatramo da je dozvoljeno”. U tom kontekstu upravljanje u ITAS-u ili kako Varga kaže “samoupravljanje” organizovano je na sledeći način: svi radnici su članovi Skupštine bez obzira na to koliko ko ima deonica (vlasništva u fabrici).  Bitno je da su deonice isključivo u vlasništvu zaposlenih i nisu u prometu na slobodnom tržištu čime je ITAS izbegao zamku  otvorenih akcionarskih društava (“dobit od dividendi” ) koja su mnoge radnike odvela  na ulicu kada su njihove akcije, na otvorenom tržištu,  prešle u ruke onih koje je jedino interesovala dobit  ali ne i sudbina zaposlenih. “Na prvom mestu je dobrobit za zaposlene a ne dobit (profit)” – navodi Varga ideju kojom se rukovode  u ITAS-u , organizujući fabriku na principima radničke kooperative.  Dakle, Skupština radnika bira radnički Upravni odbor koji ima mandat da izabere direktora koji zatim ima autinomiju u izboru svog upravljačkog tima a time i punu odgovornost za rezultate.  Zanimljiv je detalj da su radnici pre nekoliko godina otpustili direktora zbog loših poslovnih rezultata. Tada su sami sebi smanjili plate na minimalac da bi spasili proizvodnju i svoja radna mesta. Zaposlili su novog direktora i ubrzo se fabrika oporavila. Pored Skupštine, radničkog Upravnog odbora u ITAS-u postoji i Pogonska komisija koja je kontrolni organ Upravnog odbora i to je još jedan element po kojem je ITAS jedinstven u Hrvatskoj. Sistem radničkog upravljanja fabrikom omogućava da 10% radnika može da sazove bilo koji organ fabrike kada ta grupa smatra da treba rešiti bilo koji problem.

Aktivisti Levog samita Srbije

Aktivisti Levog samita Srbije

Dileme

Na konferenciji u Zrenjaninu jedno od pitanja koje su članovi pojedinih levičarskih grupa postavili  bila je i dilema u vezi sa problemom vlasništva, kao  kapitalističe kategorije  “per se”.  Dakle, sa tog stanovišta postavljeno je pitanje da li levičari treba da podrže radničko akcionarstvo bez obzira što ono ne uključuje borbu za ukidanje kapitalizma i promenu društvenih odnosa? Ili pak vlasništvo radnika u preduzećima treba prihvatiti kao prelazni oblik ka ostvarenju ideje o ukidanju kapitalizma? S druge strane, ako se ideološki kontekst ne postavi u prvi plan,  jedan od odgovora na postavljenu dilemu nudi nam realnost koju možemo artikulisati  takođe u formi dileme, odnosno pitanja: da li je za levičare, u kontekstu odnosa snaga u današnjem svetu, najbitnije da prvo sagledaju efekte (benefite)  modela radničkih kooperativa  bez obzira da li je generalno reč o privatnom ili društvenom vlasništvu  (pa time i pozicije kooperativa kao prirodnih saveznike levice)? Pogotovu kada u postojećim sistemu i okolnostima dominira robovski položaj radnika. Ili levičari  prvo moraju  odlučiti da li uopšte mogu da prihvate  privatno vlasništvo, samo po sebi, kao takvo?  Ako privatno vlasništvo kao takvo nije prihvatljivo onda se mora isključiti i savezništvo sa radničkim kooperativama. Ukoliko se insitira na ideološkoj doslednosti. Odnosno, praktično rečeno,  da li treba prvo sačekati da  kapitalizam sam od sebe odumre ili pak radnike u kooperativama, bez obzira što su vlasnici dela kapitala u svojim firmama,  prihvatiti kao saveznike u procesu borbe za ukidanje kapitalizmna?

Otvaranje ovog i drugih pitanja na konferenciji u Zrenjaninu konkretan je i podsticajan rezultat skupa na kojem je pokretnuta debatu među autonomnim levičarskim grupama u Srbiji o mogućim alternativnim, demokratskim ekonomskim rešenjima ali i debata o spremnosti levice da artikuliše i ponudi nova, konkretna rešenja. Ovde i sada.

april, 2015. s.t.r.i.k.e.

Izveštaj je nastalo u okviru projekta “Osnaživanje žena na tržštu rada”  finansiranog od strane Ministarstva za spoljne poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnja. Više o projektu na http://radnezene.org/o-nama/.