dr Gordana Stojaković, april, 2015. godine1927_2014

Her story is repeated: Žene na periferiji kapitalizma u dve epizode
Прва епизода: Краљевина СХС (1927)
Druga epizoda: Republika Srbija (2014)

Autorka anlizira dva događaja u ženskom pokretu naše regije: upad članica Ženske stranke u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS 1927. godine kada su putem Peticije tražile pravo glasa i “Žensku platformu za razvoj Srbije 2014-2020” predstavljenu krajem prošle godine na Konferenciji na Paliću. Kroz analizu sličnosti i razlika u idejama i idealima, pogledima na realnost kao i načinima delovanja pomenute dve grupacije akterki ženskog pokreta koje deli gotovo devet decenija, autorka dolazi do vrlo zanimljivih zaključaka koji, između ostalog, ukazuju i na apsurde pa i krizu u savremenom feminističkom pokretu u Srbiji.

Прва епизода: Краљевина СХС (1927)[1]

У историју жена Југославије, која није написана, свакако ће ући и 28. октобар 1927. када је око 60 чланица Женске странке ушло у Народну скупштину Краљевине СХС, предавши Петицију којом су тражиле право гласа за жене. Од наjвишег законодавног тела у држави захтевале су да буду изједначене у правима са мушкарцима на личном, породичном и политичком плану.

Женска странка[2] није била дугог века, основана је у Београду[3] 7. маја 1927[4]. а престала је са радом 6. јануара[5] 1929. када је краљ Александар распустио Народну скупштину, забранио рад политичких партија и синдиката. По окончању периода диктатуре Женска странка није обновила[6] рад. Како Женска странка није имала сопствено гласило то ће се информације које следе заснивати на текстовима о Женској странци објављеним у београдским дневним листовима Политика[7] и Време[8],  гласилу Алијансе женских покрета, месечнику Женски покрет у периоду 1927. и 1928. и текстовима др Ксеније Атанасијевић објављеним у посебној публикацији „Етика феминизма“ коју је за штампу 2008. приредила Љиљана Вулетић .

 

Зашто  Женска странка?

Оснивачице Женске странке су у Оснивачком манифесту записале да су приступиле организовању странке јер су биле убеђене „да једино кроз чврсту и јаку организацију“ могу одговорити задацима које женама намеће актуелни тренутак, а то је да се као грађанке морају што пре оспособити за политички живот („Основана је женска странка – Наше жене основале су женску[9] странку да се преко ње боре за женска права“[10]). На том путу „буђења друштвене и политичке свести код жена на задобијању правне и политичке равноправности“ чланице Женске странке биле су спремне да сарађију „са свим политичким партијама које их буду помагале.“[11] Оснивачице Женске странке су сматрале да је женска политичка партија плодно тлo за „навикавање жена за рад у политичким партијама“ док је „њихово растурање по постојећим партијама“[12], сем ако није у циљу организоване феминистичке пропаганде – штетно. Законски положај жена у Краљевини СХС је био такав да су оне, будући „сврстане у ред бића другог ранга“, како су чланице Женске станке оцениле, биле приморане да се „групишу у засебну политичку организацију.“[13] У таквом друштвено-политичком контексту, судећи по Оснивачком манифесту Женске странке, жене су биле дужне да „као агитатори и пропагатори искористе своје способности првенствено за идеје феминизма, за бољи живот свију жена.“[14]

Женска странка се у Оснивачком манифесту одредила према другим женским удружењим и асоцијацијама тврдњом да јесте да су „она израз женске делатности и женског социјалног рада“[15], али да према организацији рада и тактици деловања не одговарају политичким задацима које друштвени тренутак намеће. Ипак, будући да посредно раде „на остварењу феминизма“[16] Женска странка ће подржавати њихов рад.

Пет месеци после оснивања чланице Женске странке масовним присуством у Народној скупштини захтевале су да се њихова Петиција прими, о њој расправња и донесе суд у духу намере које је законодавац имао пишући Видовдански Устав[17]. У Петицији је стајало:

„Народној Скупштини Краљевине Срба Хрвата и Словенаца

У Краљевини Срба Хрвата и Словенаца од дана када је чланоим 70 Видовданског Устава признато женско право гласа као државна потреба, кад је обећано и записано да ће се ово право законом регулисати, прошло је више година.

Верујући у остварење Уставом прокламованог начела политичке равноправности са мушкарцима, жене су стрпљиво чекале озакоњење својих права. Закон обећан чланом 70 Устава имао је да покаже да је дело ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, дело и људи и жена, дело целога народа. Али, како овај закон ни до данас није донесен, жене свесне својих грађанских и политичких дужности и права организовале су се у Женску странку и на тај начин покренуле акцију у свим слојевима нашег народа,  акцију за остварење обећаног права.

11ZENA I SVET BR  4  1925 STR 2

Оснивачком одбору Женске странке, на основу резолуције донесене на великом збору Женске странке одржаном  у Обреновцу 4. септембра 1927. године, част је доставити Народној Скупштини следеће:

Правни положај жене у нашој држави не одговара ни друштвеним ни политичким потребама модерне државе. У појединим крајевима наше државе законодавство које регулише полжај жене више је него застарело. Човек – супруг, отац, грађанин – има сва права која су законима прописана. Жена, ни као супруга, ни као мајка, ни као грађанка није равноправна човеку.

У свим друштвеним редовима жена се осећа запостављена. Било да је домаћица, радница или интелектуалка, жена је, и по положају и по награди, увек запостављена. Неколико примера само:  жена-правник и кад положи судијски испит не добија место судије; жена-лекар, са свом потребном стручном спремом, не поставља се за управника болнице; жена-професор не поставља се радо за директора гимназије или учитељске школе; жена-учитељица не поставља се за управитеља школе; жена-домаћица често доживљује да је остарелу муж често избаци из куће за коју је радила толико година – у нашој држави рад жене-домаћице не добија своје признање; жена-радница за исти физички рад много је мање награђена но мушкарац.

Мада смо уверене да су представници Уставотворне Скупштине, израђујући Устав, били потпуно и у детаљима обавештени о положају жене у нашој држави, мада смо уверене да је друштвени положај наше жене исто тако познат и представницима данашње Народне Скупштине, ми смо навеле горње примере, а могле би да наведемо још много, много других, да се види да смо ми, жене, свесне нашег бесправног и законски потчињеног положаја.

По значају улоге који жена врши у држави као грађанка, у народној привреди као радна јединка – домаћица, радница, интелектуалка – по дужности коју жена врши у породици као прва и најглавнија васпитачица своје деце, будућих грађана, по задатку који јој је од природе опредељен, као мајци – жена заслужује сва права која има и човек.

Зато што је жена у нашој држави, у свом правном положају, запостављена и потчињена, зато што су вредност улоге и важност дужности које она врши у држави – равне човековим – ради свега тога – ми тражимо за нашу жену сва политичка права која ужива и човек, тражимо сва политичка права за жене[18].  

Право гласа које ми тражимо за жену мора да буде потпуно: право да бира и да буде бирана; потпуно право гласа и за општине и за области и за Народну Скупштину.

Присуство жена у законодавном телу јесте неопходна државна потреба која је Уставом тако видно истакнута. Ми тражимо право гласа за жену не зато да је одвојимо од породице, већ зато да би породица, основна државна ћелија, постала заједница равноправних по духу и по законима. Ми тражимо право гласа за жене на основу највише друштвене правичности, на основу оне правичности по којој су жене других држава, па чак и Турске, добиле ова права.

Ова правичност је уставни принцип, она је база на којој се оснива наша држава.

Доношење закона о женском бирачком праву у смислу наших захтева тражимо што пре како би и жене могле учествовати у изједначењу законодавства које предстоји. Овај будући законодавни заједнички рад човека (мужа) и жене биће од велике користи за цео народ.

Убеђене у правичност наших захтева, молимо господина председника Народне Скупштине да питање женског права гласа, као хитно, што пре изнесе пред Народну Скупштину

У Београду, 28. октобра 1927.

Оснивачки Одбор Женске Странке“[19]

 

Имају ли жене преча посла од бављења политиком?

Овај подухват чланица Женске странке изазвао је интересовање јавности о чему је сведочио и ауторски текст „Женска Странка“ новинара Пет. М. Лазаревић и то на насловној страни Политике.[20]  Може се рећи да је Лазаревић сублимирао однос јавног мњења према положају жена у друштву.  У уводу је написао да је „женска[21] странка покрет без великог значаја“ и да је „велики број жена угледних националних радница“ и интелектуалки против тог покрета.[22] Његова теза у поводу активности Женске странке је да жени, у тадашњим друштвено-политичким околностима, нису потребна политичка права и да њен правни положај у друштву није такав да захтева ма какво побољшање. Лазаревић се затим позивао на кризу[23] парламентаризма, одсуство политичког васпитања, политичке свести и убеђења који владају у актуелном политичком животу државе, те да је у таквим околностима, где је поврх свега „од 100 становника 82 било неписмено“, где је читав јужни део државе заостао, немогуће у „партијску борбу бацити неписмену, заосталу жену.“[24] Лазаревић је сматрао да у држави где је велика смртност деце, где хара туберкулоза жене имају преча посла од бављења политиком, а то значи да је њихов пут добротворни рад, а да ће „политичким радом наудити себи, својој деци и народу.“[25]     

Одговор чланица Женске странке  Политика је такође објавила на првој страни, а ту је између осталог стајало да „нема права (новинар Лазаревић)  да стање у држави и друштву било добро или лоше  везује за акцију Женске Странке, акцију која има за циљ политичку и правну једнакост човека и жене.“[26] Чланице Женске странке су у одговору позвале  Лазаревића да докаже тезу „да ће политички рад жена“ на плану борбе за законску једнакост жена и мушкараца „наудити нама нашем народу и нашој деци.“[27] Затим су га с правом оптужиле да не познаје начела и рад Женске странке, те да је све изнете тврње засновао на рђавој обавештености о активистичком раду чланица Женске странке којима је, за разлику од Лазаревића, познат тежак положај жена и које „по својој струци годинама раде на хигијенском и културном подизању нације.“[28] Чланице Женске странке су на крају јавног одговора Лазаревићу јасно дефинисале шта су позиције чији је он гласноговорник: жене би по тој платформи требало и даље да (волонтерски) обављају сву  хуманитарно-културну активност, а да се са позиција моћи не чује ни један глас о обесправљеном положају жене у држави.[29] А то је била ситуација због које су се оне одлучиле за политички рад са циљем да је мењају у корист жена.

 

Жене и политика – различити ставови женских организација

Оснивање и политичке активности чланица Женске странке изазвале су реакције феминистичког блока сврстаног у „Алијансу Женских Покрета Краљевине СХС“[30]. Питање активног учешћа жена у политичкој борби у начелу покренуто је у оквиру Београдског женског покрета још 1926[31]  У тим расправама др Атанасијевић је имала  мишљење да жене не треба да улазе у постојеће партије јер би „оне тим уласком, свом продубљеном политичкоме програму донеле само штете“, истовремено евентуална „странка жена не сме личити на наше политичке организације ни по средствима, ни по циљевима“, али да тамо где „по себи најубедљивији аргумент“ женског активизма „остане немоћан, жене морају бити спремне да га борбом поткрепе.“[32] Но, оснивање Женске странке само годину дана касније оценила је као „процес распадања“ феминистичког покрета, као штетну појаву која, да се избегла, „не би било веома тешко освојити, можда у релативно кратком времену, сва важнија права што су до сада нашим женама ускраћена остала“ и то „смишљеним планом и одмереном заједничком акцијом.“[33]

У околностима када је једна група жена основала политичку партију феминистичке оријентације, која је почела да придобија све више чланица, Алијанса женских покрета је позвала чланство „да остану хладнокрви и да се са своје стране не одазивају евентуалним позивима, за организованје ‘Женске Странке’ у својим местима, чувајући непоколебљиво јединство и снагу својих редова.[34] Као разлог оснивања Женске странке вођство Алијансе женских покрета је навело то што се „оснивачице нове организације не слажу са методама рада Женских Покрета и да је то у ствари једини разлог за стварање нове феминистичке организације.“[35] Чланице Алијансе женских покрета „су из искуства дошле до уверења“ да је, у политичком тренутку у коме се налазио женски корпус, за преображај женске ситуације „најпогоднији индиректни пут то јест: од општег просвећивања, са  најразличитијим курсевима и. т д. ка  политичком просвећивању… Уверене смо да права, за која се ми боримо, нећемо добити на основу нашег програма, добићемо их када будемо толико снажне, да продремо сугестивном силом – јер су права еквивалент за успех једног покрета и њихово добијање зависи од снаге, енергије и истрајности са којом се боримо.“[36] У тексту се даље замера оним чланицама Женске странке, које су истовремемо биле и чланице управе Београдског женског покрета, да новим ангажманом цепају женски активистички корпус, јер како су закључиле представнице Алијансе женских покрета, новооснована феминистичка снага има исти програм и циљ рада.

 22ZENA I SVET BR 11 1925 STR 4

Цивилизована јавна расправа

Јавност је могла да се информише о новонасталој ситуацији унутар феминистичког корпуса преко јавне комуникације чланица Алијансе женских покрета и Женске странке у београдским листовима Време и Политика. Заједнички именилац ове јавне расправе је одмереност изречених судова и одсуство личних размирица.

Београдски про-режимски лист Време је објавио став др Ксеније Атанасијевић, једне од лидерки Алијансе женских покрета, у коме је она тврдила да програм Женске странке садржи „развијене и дедуциране идеје женског[37] покрета“ те да за разлику од Женске странке организације Женског покрета програм рада реализују „поступно без аберација и ексцеса.“[38] Истовремено, др Атанасијевић је поручила да ће чланице Алијансе женских покрета увек активно помоћи Женску странку када год јој помоћ буде потребна јер је „Женска странка усвојила идеје Женског покрета.“[39]  У одговору др Ксенији Атанасијевић чланице Организационог одбора Женске странке су навеле да је Женска странка политичка организација те стога има политички програм рада, а за остваривање програма бори се „тактиком политичког карактера.“[40]  При том ће, како су оцениле чланице Организационог одбора Женске странке заједничке чланице „служити као спона између једне политичке организације каква је Женска странка и једног културно-просветног друштва“[41], каква је Алијанса женских покрета. Чланице Организационог одбора Женске странке су проблематизовале то што организације Женског покрета примају субвенције од државних власти, а да истовремено политичка удружења жигошу као неморална. Сматрале су да, „за политичко оспособљавање наших жена неопходно је и од велике користи да се оне у својој самосталној и независној организацији удружене боре за своје интересе које имају као жене, мајке, и држављанке, а које су им угорожени назадним законским прописима.“[42]

 

Сукоб у женском покрету без оспоравања постојећег система

Женска странка је са једне стране била последица велике друштвене неправде која је на сваком кораку понижавала личност жене и њене активности, а са друге стране последица неплодности активистиче концепције феминистичког блока предвођеним Алијансом женских покрета. Оснивање и прве акције Женске странке су елементи борбе за женска права усмерени „према вани“ али и „унутар покрета“ како је то дефинисала једна од идеолошкиња Загребачког женског покрета, Ангелина Ивановић-Мојић[43]. Поруке чланица Женске странке биле су упућене, с једне стране, доносиоцима политичких одлука, а са друге стране женама организованим унутар женског или феминистичког корупса.

Сасвим је логично да је идеја о чвршћем – политичком организовању жена потекла у Алијанси женских покрета и да је њу у живот и увео део чланства Алијансе. Када се то заиста и десило дошло је и до потреса унутар феминистичког блока који су актерке овог процеса описале као прегруписање око две осе женског активизма: политичке партије и „културно-просветног друштва“[44]. Истовремено треба приметити да је природа расцепа унутар две феминистичке струје које су потекле у окриљу Алијансе женских покрета била у интензитету јавног деловања унутар једне исте путање остваривања  истих циљева:  освајање личних, породичних и политичких права за жене. То потврђује чињеница да ни једна феминистичка струја није оспорила друштвено-политички систем који је креирао потлаченост жена. Тај просец је започео тек 1935. оснивањем Омладинске секције[45] Женског покрета,  коју су чиниле претежно комунисткиње, а који је значио борбу за женска права кроз борбу против актуелног друштвено-политичког система за успостављање праведнијег друштва за све нације, сталеже, жене и мушкарце.  Тек је уласком комунисткиња у Алијансу женских покрета заиста дошло до суштинског проблематизовања концепција борбе за женска права. Био је то сукоб између реформског и револуционарног принципа.  Феминисткиње  чланице Алијасе женских покрета и Женске странке  биле су спремне да се боре за промене унутар патријархата положеног на темеље монархистичког капитализма. То је значило стрпљиво, корак по корак, борити се за реформу постојећег система  без извесности да ће до побољшања женске ситуације и доћи. Комунисткиње Омладинске секције Женског покрета су без компромиса ушле у борбу против монархистичког капиталзма. То је у периоду 1935-1940. значило могуће хапшење, пребијање, мучење, затворску казну, губитак права на школовање и сл. будући да су Законом о заштити државе (1921) комунисти ставњени ван закона.

Генерација младих, образованих жена, гро[46] женске интелигенције која се стварала у периоду између два светска рата ће током Народноослободилачке борбе  положити своје животе у темеље нове социјалистичке државе која ће заиста осигурати законску[47] равноправност жена и мушкараца. У периоду 1945-1950. резултати пројекта еманципације жене у социјалистичкој Југославији били су заиста респектабилни и масивни (чак и ако се узму у обзир регионалне разлике и разлике између града и села), јер се он темељио на идеолошкој, законској и финансијској подршци као делу општег друштвеног плана jеднакости жена и мушкараца.

 

 

Druga epizoda: Republika Srbija (2014)[48]

 

Na Paliću je početkom novembra 2014. donešena “Ženska platforma za razvoj Srbije 2014 -2020” (Ženska platforma). U analizi ovog dokumenta i događaja koji su usledili posle njenog donošenja koristila sam tekstove objavljene na Facebok stranici događaja[49], web stranici Ženske platforme (u izradi)[50], na sajtu i  Blic-a[51],  zatim izveštaje o predstavljanju Ženske platforme na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije[52] i sajtu TANJUG-a[53]. Karakteristika članaka objavljenih na sajtovima novinskih/medijskih kuća je da se većina medija zadovoljila prenošenjem identičnih, kratkih saopštenja o razlozima za donošenje Ženske platforme i ciljevima koji su njome postavljeni. Tekst objavljen na sajtu Blic-a se razlikuje od ostalih izveštaja po tome što u prvi plan stavlja aktivnost Zorane Mihajlović, potpredsednice Vlade Republike Srbije, istina u povodu donošenja Ženske platforme, dok izveštaj obljavljen na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije predstavlja Žensku platformu  kroz stavove članica Ženske parlamentarne mreže.000zenska platforma 1

Informacije u vezi sa sazivačicama/sazivačima Konferencije na kojoj je dokument  donešen pronašla sam na Facebook stranici događaja u odeljku Najava Konferencije „Ženska platforma za razvoj Srbije 2014-2020”. Tako sam saznala da se “Konferencija održava uz podršku Friedrich Ebert fondacije u Srbiji, a u saradnji sa većom grupom žena iz različitih sektora koje su učestvale u njenom osmišljavanju.”[54] Kada bi ovu rečenicu čitali pedeset i više godina kasnije stekli bi utisak da je intersektorka saradnja žena u vezi sa ženskim pravima i implementacijom rodne ravnopravnosti u sve društvene oblasti u Srbiji bila jednostavna rabota. A nije. Žene su kao politički agenti razbijene partijskim rovovima, koji se retko preskaču, ponajmanje zbog opšteg dobra. Feminističko-aktivistička scena u potrazi za fondovima i finansijskim sredstvima, opstaje na mišićima, ugledu i preko političke svrstanosti osnivačica. Zato formulacija “veća grupa žena iz različitih sektora“ koje su, nepoznato koliko učestvovale u izradi Ženske platforme, je zamagljena situacija. Pri tom se nameće pitanje (u situaciji kada više niko nikom ne veruje) zašto bi smo toj nejasno definisanoj snazi pak, trebali da verujemo?

Kontroverzu o organizatoru Konferencije podržava i izveštaj o predstavljanju „Ženske platforme za razvoj Srbije“ objavljen na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije gde o dokumentu govore članice Ženske parlamentarne mreže i gde stoji da je „organizator skupa  Fondacija Friedrich Ebert, uz podršku Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije.“[55] Pretpostavka je da je za događaj, koji se dešava u Narodnoj skupštini Republike Srbije i koji u svemu realizuju članice Ženske parlamentarne mreže (dakle u sopstvenoj kući), Fondacija Friedrich Ebert suvišna, te je izvesnije da se ovde radi o organizatoru Konferencije na kojoj je donešena Ženska platforma.

Ostaje da zaključimo da je za organizaciju Konferencije pa i za Žensku platformu  najzaslužnija Fondacija Friedrich Ebert. Njojzi hvala. Da li to znači da nije bilo političko-feminističko-aktivističke snage (imenom i prezimenom) koja bi mogla da podigne barjak platforme novog društvenog dogovora o ženskim pravima i rodnoj platformi za sledeće desetleće?  Ako je tako šta onda uopšte treba da očekujemo?

Analizu „Ženske platforme za razvoj Srbije 2014-2020“[56] započeću analizom uvodnih konstatacija svrstanih u odeljak  „Pozicioniranje“. Osnovna teza je pretenzija učenica/ka Konferencije na povezanost (pa i kontinuitet) sa palićkom Konferencijom 2000, ženskim aktivističkim projektom – odlučujućim podstrekom za promene koje su se desile 2000. Bio je to, za razliku od Platforme iz 2006, događaj upisan u svest velikog broja žena Srbije bez obzira da li su danas aktivne u političkoj areni, na planu feminističke agende ili ne. S tim u vezi je i prisustvo na palićkoj Konferenciji 2014. jednog  broja  učesnica palićke Konferencije 2000. i akterki feminističkog preporoda tokom devedesetih među kojima su: Sonja Lokar, Sonja Drljević, Sonja Liht, Zorica Mršević, Lejla Ruždić. Fotografije sa Konferencije 2014. su poruka svim zainteresovanima da je ona podržana ličnim prisustvom žena bez kojih se istorija feminizma, razvoj demokratskih promena i borba za novi društveni dogovor u vezi sa ženskim pravima tokom devedesetih,  ne može ni zamisliti. Budući da se bavim istorijom ženskog i feminističkog pokreta prisustvo Sonje Drljević tokom Konferencije 2014. i pratećih događaja za mene je interesantna činjenica. Radi se o feministkinji, komunističke orijentacije, koja jedina među napred navedenim ženama, već upisanim u istoriju srpskog feminizma, nije sigurno ukotvljena unutar neke institucije, organizacije, sigurnost nekog anganžama. Stav Sonje Drljević je u vremenu iza nas tako često bio nedostajući  glas ženskog „grass root“ pokreta.00zenska plat2

U kontekstu upadljivog odsustva tekstova koji bi iz ma kog drugog ugla, osim dnevno- novinskog  ispratili donošenje Ženske platforme,  fotografije sa palićke Konferencije 2014. i pratećih događaja za mene predstavljaju štivo za iščitavanje mogućih polemičkih tonova. Najupadljivije je odsustvo  jednog broja feministkinja podjednako zaslužnih za talas promena tokom devedesetih, makar koliko i napred navedene. Istina, možda se radilo o opravdanom izostanku.  Ukoliko je tako ostaje da sačekamo da na web stranici Ženske platforme (under construction) u odeljku  „Rekli su o“ pročitamo stavove Svenke Savić, Slavice Stojanović, Staše Zajović, Jasmine Tešanović…

Tekst Ženske platforme govori o tome da se grupa koja je učestvovala u njenom kreiranju bavila razvojem ovdašnjeg, savremenog društva. Polazna pretpostavka za ideju vodilju na kojoj će se razviti ciljevi, zahtevi i preuzimanje odgovornosti za izneto je da je „rodna ravnopravnost preduslov za razvoj i ključ za rešenje najvećih razvojnih izazova Srbije.“[57] Stoga je cilj koji definiše Ženska platforma otvaranje stalnog dijaloga & pristupi razvoju i korišćenju razvojnih potencijala koji su do sada bili marginalizovani, jednom rečju pokušaj promišljanja о građenju države svesne obaveza prema građankama/građanima i međunarodnoj zajednici, inauguracija lične odgovornosti i znanja. Sledi zatim tvrdnja da se „rodna ravnopravnost nalazi u osnovi otklanjanja ključnih razvojnih prepreka Srbije: neusaglašen demografski i ekonomski razvoj, neadekvatno korišćenje ljudskih resursa, zanemaren razvoj ruralnih područja, neadekvatno upravljanje prirodnim resursima i ugrožavanje životne sredine.“[58]

 

Kroz partijske naočare: nerealan pogled na stvarnost  

U zahtevima potpisnica/potpisnika Ženske platforme imeđu ostalog stoji: „jednake mogućnosti pristupa pravdi i efikasnu i delotvornu zaštitu prava, ravnopravno učešće muškaraca i žena u kreiranju politika i strategija u svim oblastima društva uključujući proces EU integracija, izmena antidiskriminatorskog zakonodavstva i Zakona o rodnoj ravnopravnosti, uvođenje rodne perspektive kao principa u kreiranje svih zakona i politika u svim oblastima društva, dalje jačanje institucija rodne ravnopravnosti, nadzor i kontrolu nad sprovođenjem propisa i odgovornost za njihovu primenu, usvajanje novih politika i strategija za poboljšanje položaja žena i unapređenja rodne ravnopravnosti i kozistentno i sistematično urodnjavanje svih strategija razvoja i akcionih planova na svim nivoima, konzistentno i sistematično uvođenje rodnog budžetiranja na svim nivoima, u svim institucijama, urodnjavanje svih državnih institucija i redovna revizija, urodnjavanje svih projekata razvoja na državnom, regionalnom i lokalnom nivou, dostojanstven rad i pravičnu zaradu.“[59]  Završni deo Ženske platforme je svečana obaveza potpisnica/potpisnika da će na mestima na kojima su raditi na sprovođenju manje-više svih napred zadatih postulata.3zenska p

„Ženska platforma za razvoj Srbije 2014-2020“ je proizvod društvenog konteksta, verna slika vremena u kome je nastala, a koju karakteriše jaz između stvarnosti (svakodnevnog života) i njene političke upotrebe/prezentacije. Uopštenost stavova iznetih u Ženskoj platformi možda bez ostatka pristaju skandinavskim društvima gde efikasna i delotvorna zaštita prava svih građana/građanki kao i poštovanje lične odgovornosti znanja u svakodnevnom životu jesu temelj na kome se mogu podići platforme za bilo koje razvojne probleme. Za poštenu interpretaciju svakodnevnog života i konstataciju gde smo tačno, Srbija potrebuje da akterke/akteri stalnog dijaloga o razvoju društva najpe skinu  partijske naočare i prekinu napajanja iz projektnih fondova. Jedino će tako stvarnost u svim zastrašujućim dimenzijama naći mesto u platformama, strategijama, akcionim planovima, što jeste svrha svakog razvojnog dokumenta. Svima koji nemaju partijsku knjižicu je jasno da smo partijskom državom (situacija inače nepoznata u EU) ličnu odgovornost i znanje efikasno i do mravljeg nivoa  zamenili partijskom poslušnošću. Zato bi na početku svake sledeće platforme koja ima izgleda da bude nešto više od komada papira trebalo zahtevati zabranu partijskog arbitriranja u svim sferama od opšteg društvenog interesa, osim za najviše državne funkcije. Partije moraju biti prisiljene da napuste monopol kreiranja svakodnevnog života, naših života, života naše dece. Drugo vreme nemamo, a deca su nam već na putu da sasvim napuste našu sadašnjost i budućnost.

 

Već viđeno: bez osporavanja postojećeg sistema- (Her story is repeated)

Srbija zatim potrebuje objašnjenje zašto se Ženskom platformom traži nešto što je Ustavom i zakonima već ustanovljeno?  Kakva je svrha Ženske platforme u društvu koje nije uspelo da u svakodnevni život ugradi poštovanje Ustava Republike Srbije[60]? Čemu novi zakoni, strategije, akcioni planovi i platforme kada do sada nije uspeo projekat jednakih mogućnosti pristupa pravdi i efikasne i delotvorne pravne zaštite?

Ženskom platformom se u prvi plan stavljaju oblasti koje su posebno značajne za ostvarivanje rodne ravnopravnosti kojima se takođe bavi Zakon o ravnopravnosti polova (ZRP). Ovaj zakon  je u pravni sistem Republike Srbije od 2009. uveo zakonski osnov i obavezu za stvaranje jednakih mogućnosti, ostvarivanja prava, obaveza i mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije po osnovu pola[61]. ZRP, utemeljen kako na Ustavnim načelima tako i na međunarodnim standardima,[62] propisuje i posebne mere (mere afirmativne akcije) za postizanje ravnopravnosti polova radi otklanjanja ili sprečavanja nejednakog položaja muškaraca i žena[63]. Takođe, propisuje jednake mogućnosti i tretman žena i muškaraca u vezi sa ostvarivanjem prava iz radnog odnosa, uključuje posebne mere za zapošljavanje manje zatupljenog pola (urodnjavanje), zatim propisuje da se primenom mera afirmativne akcije na rukovodećim mestima, organima upravljanja, nadzora, u pregovaračkim timovima sindikata i poslodavaca obezbedi adekvatno[64] učešće manje zastupljenog pola[65], zatim ravnomernu zastupljenost i jednake mogućnosti pristupa u organima izvršne vlasti, javnim, finansijskim i drugim institucijama[66]. ZRP nadalje propisuje zabranu diskriminacije prema polu kod zapošljavanja, raspoređvanja na posao i napredovanja[67], garantuje jednaku zaradu za rad iste (jednake) vrednosti kod poslodavca[68], sankcioniše uznemiravanje, seksualno uznemiravanje i seksualno ucenjivanje[69]. Bilo bi korisno napraviti istraživanje o tome koliko je poštovan čl. 25.  ZRP  koji propisuje da su ustanove socijalne i zdravstvene zaštite dužne da organizaciju rada i raspored radnog vremena prilagode potrebama korisnika[70]. ZRP propisuje pravo na zaštitu od nasilja u porodici (čl. 29) i stavlja akcenat na mere sprečavanja nasilja u porodici i „obezbeđivanje delotvorne i efikasne zaštite“[71], te je možda vreme da se razgovara zašto imamo situaciju da na porast nasilja u porodici i uznemirujuće nedopustiv broj ubijenih žena odgovaramo novim zakonima.

 

Demokratija – zaboravljena4zenska pl

Da li potpisnice/potpisnici Ženske platforme zahtevom za donošenje novog Zakona o ravnopravnosti polova smatraju da će novim rešenjima popraviti stvari, a da prethodno nisu razumeli i javno obznanili zašto aktuelni Zakon ne funkcioniše[72]? I gde je svrha ortografskog usaglašavanja srpskog zakonodavstva za onim iz EU, donošenja novih zakona, strategija, akcionih planova, platformi kada je svakodnevni život Srbije: strah, nemoć, siromaštvo, bolest, glad?

Da bih sebi objasnila šta je to šizofreno što Ženska platforma, kao proizvod savremenog društveno-političkog trenutka nosi (sve je lepo napisano, a nije u vezi sa našim svakodnevnim životom), ustanovila sam da u narečenom dokumentu nedostaje jedna reč: demokratija. U Ženskoj platformi, vrlo pošteno, nema pozivanja na demokratiju tj. vladavinu narodne većine, kakva god da je, jer realno ni ne postoji. Demokratija je ovde trenutno nemoguć koncept. Ako se iskreno zapitamo da li kao glasači imamo kontrolu nad onim što nam se u svakodnevnom životu dešava, tada pošteno treba da analiziramo ko određuje uslove u kojima živimo. Na primer: kreiranje sankcija uvedenih građanim/građankama Srbije krajem 2014. (smanjenje penzija, plata, novo tumačenje munulog rada, novi Zakon o radu, Zakon o privatizaciji…) teče po planu Međunarodnog monetarnog fonda koji uz Evropsku komisiju i Evropsku centralnu banku tvore tzv. Trojku (negde nazvanu i crna). Vlada Srbije (ova i  prethodne) u toj situaciji je najpre izvršilac koji čitavoj raboti daje privid legitimiteta. Ne zaboravimo da su su se domaći političari, članovi mnogih Vlada Srbije, na izborima izdavali za kreatore, planere i stratege naše svakodnevice, a realno su bili izvršioci planova Trojke. U osnovi ovog privida, gde Vlada navodno vlada, je jedna opasna laž a ta je da su građanke/građani Srbije odgovorni za ekonomsku krizu i katastrofalne dugove Srbije. Za tu situaciju su najodgovorniji kreatori i dobitnici procesa pljačkaške privatizacije koju je svaka nova vlast u Srbiji počev od 2000. abolirala. Naša svakodnevica je odsustvo demokratije i kancerogeni zbir posledica organizovane pljačke državnog i društvenog vlasništva (koje su generacije građanki/građana Srbije desetinama godina stvarale) kroz nametnuti koncept neoliberalnog kapitalizma. Kuća nam je dakle stvorena pretežno na pljački, prevari, prividu, a ima i ratnog profiterstva, politika ide drumom a narod jarugama, pa kako je moguće govoriti o bilo kakvom boljitku ako prethodno ne raspravimo sve nataložene nepravde?

 

Feministkinje u zagrljaju neoliberalnog kapitalizma

Druga reč koja nedostaje u Ženskoj platformi je feminizam, ali ne kao (u našim uslovima) potrošen koncept, već u kontekstu određenja u odnosu na  neoliberalni kapitalizam. Kreatorima/kreatorkama planova, strategija rodne ravnopravnosti treba uputiti pitanje: koja logika podiže rodnu ravnopravnost na nivo „društvenog mainstreaminga“[73] u periodu vladavine liberalnog kapitalizma koji žene (i muškarce) gleda ne kao ljude već kao radnu snagu tj. robu? Ili kako to Nensi Frejzer otvoreno pita: da li je puka slučajnost to što je aktuelni talas feminizma napredovao u tandemu sa neoliberalizmom[74]? Da li je borba za priznanje identiteta i razlika u potpunosti apsorbovala kritičke kapacitete feministkinja da su one napustile kritičko posmatranje (neoliberalnog) kapitalizma[75]? Kako drugačije objasniti s jedne strane politički koncenzus inauguracije koncepta rodne ravnopravnosti (praćenog neadekvatnom funkcijom institucija sistema koji to treba da sprovede i omoguće), a sa druge strane realnost koja svedoči da je „san emancipacije žena upregnut u pogon kapitalističke akumulacije.“[76] Na to je upozoravala i hrvatska sindikalna aktivistkinja Jagoda Milidrag Šmid. Tako Milidrag Šmid konstatuje da diskriminacija žena u neoliberalnom kapitalizmu ima mnogo lica pa su na primer u sektoru javnih službi (službenice…) „žene unapred potplaćene jer se ne vrednuju  njihove specifične komunikacijske vještine i znanja kojima raspolažu i koja su naknadno stekle u radu sa strankama.“[77] Tu je i koncept part time job koji neoliberalni kapitalizam ogrće u oblandu fleksibilizacije rada koja bi trebala da (navodno) pomogne ženama da naprave balans između privatnog i javnog života, a kako kaže Milidrag Šmid to znači da država odustaje od javnih servisa namjenenih porodicama. Radi se o težnji da se žene vrate u kuće, a da u javnoj sferi pretežno budu vidljive kao prekarne radnice, te se tako na drugi način uvede dominaciju ženskog neplaćenog rada kroz, za patrijarhat tradicionalne ženske poslove ekonomije nege i brige.5zenska palic

Na planu aktuelnih odnosa feminizam-neoliberalni kapitalizam na delu je instrumentalizacija nekih feminističkih ideja koja za posledicu imaju da jedan način potčinjavanja žena zamenjuju drugim. Zato je zadatak feminizama da analizira sve oblike rodnog potčinjavanja žena, a naročito one izazvane procesima tržišnog neoliberalnog kapitalizma što će, nadam se,  feminističku poziciju konačno povezati sa levicom.

Kako sada stvari stoje feminističko analiziranje svih lica rodnog potčinjavanja žena u neoliberalnom kapitalizmu tek treba da okupi zainteresovane grupe, pokrete, pojedinke/pojedince. Šta će biti rezultat tog kritičkog promišljanja i da li će ga uopšte biti, ostaje da vidimo.

 

april, 2015. s.t.r.i.k.e.

 

Analiza je nastala u okviru projekta “Osnaživanje žena na tržštu rada” finansiranog od strane Ministarstva za spoljne poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnja. Više o projektu na http://radnezene.org/o-nama/.

 

 

[1] Текст је писан ћирилицом јер су готово сви цитирани текстови – ћирилични.

[2] Оснивачки одбор Женске странке су чиниле:  др Ана Бркић-Милијановић (лекарка), Ангелина М. Видаковић (докторанткиња права), др Марија Вучетић-Прита (лекарка), Маја (нечитко презиме) и Даринка Јовановић (обе професорке), Дар (инка) С. Јеврић (учитељица), Линка А. Крсмановић,  Дарнка Ј. Љубојевић, Надежда Петровић (све наставнице), А. Мајзнер (учитељица), Десанка Максимовић (књижевница), др Каја Марковић, др Славка Михајловић , др Јелица Нешковић-Вучетић, др Радмила Франићевић-Симић и др Јулијана Шаховић (све лекарке), Ружа Нешић (лисансије), Оливера Пачић (студ. права) (Политика 8. мај 1927. стр. 6).

[3] Први огранак Женске странке основан је у Скопљу 30. јуна 1927. (Време 1. јули 1927. стр. 5). Према извештају из листа Време скуп је био „добро посећен“ а отворила га је Јелена Марић. Прву управу чиниле су „госпође Марић, Николетић, Миловановић, Радивојевић и Пешић (Исто, стр. 5). Огранак Женске странке у Ковину организован је 27. новембра 1927. (Политика 29. новембар 1927. стр. 6). У Новом Саду основан је огранак Женске странке 29. фебруара 1928. у простору Продуктне берзе. Скуп који је чинило око 150 жена  је прво поздравила Јованка Хрваћанин, а затим су учеснице скупа после усвајања циљева странке изабрале новосадски Извршни одбор: др Вера Ненадовић (лекарка), Љубица Радосављевић, Катица Михајловић, Лепосава Матијашевић (све наставнице Женске грађанске школе) и Евица Павковић (учитељица) (Политика 1. март 1928. стр 6).

[4] Уредништво листа Политика је оснивање Женске странке укључило у догађаје који су обележили 1927. годину ( „Шта је донела 1927“. Политика 2. јануар 1928. стр. 5).

[5] Шестојануарска диктатура је период вишегодишнје диктатуре који је окончан доношењем новог Устава 1931.

[6] Женска странка (ЖЕСТ), основана је у Београду 1990. и није дуго трајала.  О феминизмима у периоду  1978-2007. видети: Stojaković „Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007) http://www.rosalux.rs/userfiles/files/04_stojakovic_solidarnost_ili_lajkovanje.pdf

[7] Дигитализовани бројеви Политике могу се наћи на сајту Народне библиотеке Србије http://scc.digital.bkp.nb.rs/collection/politika приступљено у марту 2015.

[8] Дигитализовани бројеви листа Време могу се наћи на сајту Народне библиотеке Србије http://www.digitalna.nb.rs/sf/NBS/Novine_i_casopisi/Vreme приступљено у априлу 2015.

[9] Ортографија у тексту под наводницима преузета је из цитираних текстова (прим. ауторке)

[10] Политика 8. мај 1927. стр. 6.

[11] Исто, стр. 6

[12] Исто, стр. 6

[13] Исто, стр. 6

[14] Исто, стр. 6

[15] Исто, стр. 6

[16] Исто, стр. 6.

[17] Видовдански Устав је донешен 1921. Чланом 70. овог Устава било је предвиђено да се о женском праву гласа одлучи посебаним законом, који је ипак  то право омогућио само мушкарцима. Видети: : Кркљуш Љубомирка (1990) „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке. бр. 88. 93-104. Нови Сад: Матица српска, 96

[18] Болд је преузет из цитираног текста.

[19] „Жене у борби за право гласа – На јучерашњој седници Народне Скупштине прочитана је представка Женске Странке“. Политика 29. октобар 1927. стр 7. Фотографија, врло лошег квалитета која је објављена уз текст представља групу чланица Женске Странке по изласку из Народне скупштине после седнице на којој је прочитана њихова Петиција.

[20] Пет. М. Лазаревић „Женска Странка“.  Политика 3. новембар 1921. стр. 1.

[21] Ортографија је преузета из цитираног текста.

[22] Пет. М. Лазаревић „Женска Странка“. Политика 3. новембар 1921. стр. 1.

[23] Интересантан је Лазаревићев опис кризе парламентаризма двадестих година 20. века, коју он прво смешта у контекст у коме у вези са политичким активизмом „прво долазе лични интеси, затим партијски и најзад општи („народа и отаджбине)… Још пре него што се наша младеж формира у зреле и озбиљне људе, онда кад она треба да живи за идеале и од идеала, ми јој у руке тутнемо партијску карту… тако место оних старих челичних омладинских генерација стварамо умне и моралне медиокритете … којима је партијашење средство за леп и угодан живот…“ (Пет. М. Лазаревић „Женска Странка“. Политика 3. новембар 1921. стр 1).

[24] Пет. М. Лазаревић „Женска Странка“.  Политика 3. новембар 1921. стр. 1.

[25] Исто, стр. 1.

[26] „Женска странка“. Политика. 7 новембар 1927. стр. 1.

[27] Исто, стр. 1.

[28] Исто, стр. 1.

[29] Исто, стр. 1.

[30]  Текст о Женској странци објављен у Женском покрету потписан је „Алијанса Женских Покрета“. Саопштења дата у тексту размењена су између лидерки Београдског женског покрета и Женске странке од којих су неке биле активне чанице управе Београдског женског покрета.  Више о женском и феминистичком корпусу и Алијанси женских покрета видети: Stojaković Gordana (2015) Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940) http://pravonarad.info/?p=350#more-350 ; Gordana Stojaković (2014) Crtica o ženskim udruženjima u Splitu Sekciji Primorske banovina Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić http://pravonarad.info/?p=304#more-304; Gordana Stojaković (2014) Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941) http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[31] Атанасијевић, Ксенија.  (2008) „О потреби борбености жена у политици“. Етика феминизма. ур. Љиљана Вулетић. 42-43. Београд: Хелсиншки одбор за људска права, 42.

[32] Исто, стр. 43.

[33] Атанасијевић, Ксенија (2008) „Организација жена код нас“. Етика феминизма. ур. Љиљана Вулетић. 48-49. Београд: Хелсиншки одбор за људска права, 48.

[34] „Нова феминистичка организација“. Женски покрет 15. мај 1927. стр. 4.

[35] Исто, стр. 4.

[36] Исто, стр. 4. Курзив је преузет из цитираног текста.

[37] Ортографија је  преузета из цитираног текста.

[38] Време 10. мај 1927. стр. 4

[39] Исто, стр. 4.

[40]Време 11. мај 1927. стр 4.

[41] Исто, стр. 4.

[42] Време 21. септембар 1927. стр 4.

[43] Stojaković, Gordana (2015)  „Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret“.  Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)  http://pravonarad.info/?p=350#more-350

[44] Време 11. мај 1927. стр 4.

[45] О Омладинској секцији Женског покрета у Београду, Омладинској подружници  Женског покрета из Загреба, идеологији феминистичког покрета и разлозима за расцеп унутар феминистичког блока видети: Stojaković, Gordana (2015)  „Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret“. Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)  http://pravonarad.info/?p=350#more-350

[46] Видети:  Božnović, Neda (1988) „Studentkinje i diplomirane studentkinje Beogradskog univerziteta u Narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji“. Studentkinje  Beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. 173-176. Beograd: Centar za marksizam Univeziteta u Beogradu.

[47]Чл. 24.  Уставa ФНРЈ донетог 31. jануара 1946. је гласио:  „Жене су равноправне са мушкарцима у свим подручјима државног, привредног и друштвено-политичког живота. За једнак рад жене имају једнаку плаћу, као и мушкарци и уживају посебну заштиту у радном односу. Држава нарочито штити интересе матере и дјетета, оснивањем родилишта, дечјих домова и обданишта и право матере на плаћени допуст прије и послије порођаја“ Видети: Stojaković, Gordana (2012) Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 48.

[48] Tekst je pisan latinicom jer su gotovo svi citirani tekstovi – latinični.

[49] „Ženska platforma za razvoj Srbije – Palić“ https://www.facebook.com/palic2014 pristupljeno u aprilu 2015.

[50] „Ženska platforma“  http://zenskaplatforma.rs/ under contruction pristupljeno u aprilu 2015

[51] „Žene u Srbiji slabije plaćene od muškaraca za iste poslove“ http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/507437/Zene-u-Srbiji-slabije-placene-od-muskaraca-za-iste-poslove pristupljeno u aprilu 2015

[52] „Predstavljena Ženska platforma za razvoj Srbije“ http://www.parlament.gov.rs/Predstavljena__%C5%BDenska_platforma_za_razvoj_Srbije.24679.941.html pristupljeno u aprilu 2015.

[53] „Malo žena na mestima gde je moć i odlučivanje“ http://www.tanjug.rs/novosti/168087/malo-zena-na-mestima-gde-je-moc-i-odlucivanje.htm pristupljeno u aprilu 2015

[54] https://www.facebook.com/notes/%C5%BEenska-platforma-za-razvoj-srbije-pali%C4%87/najava-konferencije-%C5%BEenska-platforma-za-razvoj-srbije-pali%C4%87-2014-za-medije/802219143168789 pristupljeno u aprilu 2015.

[55]„Predstavljena Ženska platforma za razvoj Srbije“ http://www.parlament.gov.rs/Predstavljena__%C5%BDenska_platforma_za_razvoj_Srbije.24679.941.html pristupljeno u aprilu 2015.

[56] Tekst Ženske platformе је  preuzet sa sajta https://www.facebook.com/palic2014 pristupljeno u aprilu 2015.

[57] „Ženska platforma za razvoj Srbije – Palić“ https://www.facebook.com/palic2014 pristupljeno u aprilu 2015.

[58] Isto.

[59] Isto.

[60] Čl. 15 Ustava Republike Srbije  kaže da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Videti Ustav Republike Srbije http://www.parlament.gov.rs/ Kako se poštuju ustavna prava u svakodnevnom životu pokazuju aktuelni događaji. Tako Ustavni sud od septembra 2014. do danas nije reagovao na brojne inicijative o oceni ustavnosti za umanjenje penzija, a PIO do danas nije izdao rešenja, pa ćutanje administracije onemogućuje privatne tužbe u vezi sa tim. Radi se uvođenju  pravne nesigurnosti u svakodnevni život preko ozakonjenja  povratnog dejstva zakona, inače zabranjenog Ustavom RS.

[61] Pajvančić, Marijana at. al. (ur.) (2010) Komentar Zakona o ravnopravnosti polova. Beograd: Udruženje građana Centar modernih veštna, 17.

[62] Isto, 19-23.

[63] Isto, 30.

[64] Adekvatno znači najmanje 30% predstavnica/ka  manje zastupljenog pola ili proporcionalno učešću manje zastupljenog pola u članstvu sindikata ili udruženja poslodavaca (Pajvančić at. al. 2010: 45,  53).

[65] Pajvančić, Marijana at. al. (ur.) (2010) Komentar Zakona o ravnopravnosti polova. Beograd: Udruženje građana Centar modernih veštna, 39, 45, 53.

[66] Isto, 89.

[67] Isto, 46-47.

[68] Isto, 48

[69] Isto, 49-53.

[70] Isto, 59.

[71] Isto, 68.

[72] Eklatantan primer nepoštovanja ZRP je u slučaju žena u prostituciji koje se hapse, sankcionišu a muškarci koji su sa njima zatečeni u seksualnoj razmeni se koriste kao svedoci protiv njih. Statistika Prekršajnog suda u Novom Sadu pokazuje da je zbog prostitucije (čl. 14 Zakona o javnom redi i miru ) u periodu 2010-2012 od 90 osoba protiv kojih su podnete prekršajne prijave osuđeno je 89 žena ( Gordana Stojaković (2013) „Unutar oglašene ravnopravnosti polova: Istraživanje o prostituciji u Novom Sadu (2010-2012)“. Prostitucija u Srbiji – Jedno od mogućih lica. ur. Jovanka Zlatković. 24-107. Novi Sad: Udruženje građana S.T.R.I.K.E., 52-53, 55.

[73] Nensi Frejzer „Feminizam, kapitalizam i lukavstvo istorije“ (2012) Kriza, odgovori, levica –Prilozi za jedan kritički diskurs. Ur Miloš Jadžić at.al. 239-256. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung

[74] Isto, 248.

[75] Videti: Stojaković Gordana (2011 ) Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007) Beograd: Ženski informaciono-dokumentacioni centar (ŽINDOK), 10,11, 14-15, 16-19,24-25.

[76] Isto, 251.

[77] Jagoda Milidrag Šmid (2013) „Diskriminacija je ugrađena u zakone“. Novosti br. 723. http://www.novossti.com/2013/10/jagoda-milidrag-smid-diskriminacija-je-ugradena-u-zakone/ pristupljeno u aprilu 2015.

Prilog/istraživanje je nastalo u okviru projekta Osnaživanje žena na tržštu rada, finansiranog od strane Ministarstva za spolje poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnjaviše o projektu na http://radnezene.org/o-nama/