Svedočenja

Vesna Đorđević, mart 2015.godine

Dugo nisam mogla da pišem o nepravdama, bolima i nesrećama koje sam proživela i osetila na svojoj koži u ovom vremenu tranzicije. Nepravde i dalje bole ali čini mi se manje ako svoju priču podelim sa drugim ženama, sa ljudima.

Odbijena

Pohađala sam Farmaceutski fakultet u Sarajevu. Kada je trebalo da upišem četvrtu godinu izbio je rat i ja se vraćam kući, u Srbiju. Ubrzo ostajem bez oca, on umire. Želim da završim školovanje i upisujem se na Farmaceutski fakultet u Beogradu. Međutim, tu sam naišla na profesorku koja me je “obarala” – 5 puta. Na kraju mi je rekla: “To ti je kazna zato što si otišla da studiraš u Sarajevo.” Rat je već uveliko besneo. Ispisujem se sa fakulteta, krećem da tržim posao farmaceutskog tehničara. Nisam imala novca a ni veze. Gde god sam konkurisala za posao bila sam odbijena. Uvek uz neki izgovor, najčešće da imam malo dete kod kuće. Jeste, u međuvremenu sam rodila ćerku ali nisam odustala, uporno tražim posao. Od tada pa do danas. Kao i onda i sada me odbijaju. Jedino se izgovor promenio. Ćerka je porasla i sada mi zameraju da nemam dovoljno  radnog iskustva. Umesto u svojoj struci prihvatila sam da radim u privatnom preduzeću kao pomoćna radnica i to sam i danas, posle 15 godina.

Bol, nasilje, nepravda

Pre sedam godina počinje moj možda i najteži životni period.

Suprug je radio u “Šinvozu” i te 2007. godine, nakon što je firma otišla u stečaj, on je, nakon 20 godina radnog staža ostao bez posla. Prijavljuje se u Nacionalnu službu za zapošlajvanje kao i mnogi ljudi u Zrenjaninu u to vreme tranzicije, privatizacije i pljačke.  Nije mogao da prihvati da je ostao bez posla i sve je više padao u depresiju. Nekada vedar, veseo i veliki šaljivdžija povlači se u sebe, postaje tih, nesretan i depresivan.

Ni godinu dana nakon što je ostao bez posla, on 15. januara 2008.,  na ćerkin rođendan, odlazi sa svojim drugovima u Beograd , gde organizuju štrajk i protest. Te noći, u Domu sindikata -umire. Naprasno, iznenada. .

Drugovi nisu imali snage da mi to jave već su obavestili zrenjaninsku policiju, zamolili ih da mi oni jave. Međutim, policajci nisu to učinili i na kraju, za njegovu smrt ćerka i ja saznajemo od jednog novinara.

 

Šest nedelja nakon toga, na ostavinskoj raspravi, saznajem da sam “staratelj” svoje ćerke a ukoliko hoću da kuća bude na moje ime, onda  ćerka mora da me prizna na Sudu kao svoju –  majku (!) Kako, zašto.. u momentu mi prolaze kroz glavu hiljade pitanja. Ubrzo dobijam i odgovor od sudije, na ostavinskoj raspravi. Zato što suprug i ja nismo bili venčani a uvaženi Sud u Zrenjaninu ne priznaje(!?) – vanbračne zajednice. Bez obzira što su u Srbiji vanbračni partneri po zakonskim pravima i obavezama po svemu izjednačeni  sa bračnim partnerima. Svuda u Srbiji ali ne i u – zrenjaninskom Sudu.

Nakon tog strašnog  nasilja od strane institucije “pravde” ali  i zbog boli koje sam podnosila zbog smrti supruga nisam u sudskom dokumentu obratila pažnju na reč – “samo staratelj” pa nisam  pitala šta to zapravo znači.

 

Međutim, posle 6 meseci ćerka i ja smo saznale značenje te reči. I to na vrlo stresan način. Naime, htele smo da prodamo auto i tada nam je advokat  rekao da moramo prvo da se javimo Centru za socijalni rad jer je ćerka, kao jedina naslednica imovine svog oca još uvek bila maloletna. S obzirom na to da sam joj ja samo starateljka onda Centar mora da učestvuje u odlučivanju, odnosno da li ona može da proda auto ili ne. Otišle smo u Cenatar. Tamo su nam na vrlo okrutan način, isključivo bezdušnim, birokratskim rečnikom “objasnili”  da ja svojoj ćerki nisam više majka već samo običan staratelj a ponovo ću joj biti majka kada postane punoletna.  Do tada, Centar joj i otac i majka.

 

Kako je strašno kada birokratija odlučuje o našim životima!

 

U Centru za socijalni rad u Zrenjaninu  su nas saslušavali  dva dana. Saslušavali. Neljudski. Ispred nas je selo šest žena- psihološkinja, socijalna radnica, pravnica, psihijatrica, direktorka centra i službenica -zapisničarka. Postavljale su nam unakrsna pitanja, ćerki, pa meni..kao da smo osumnjičene za neki zločin. Posle prvog saslušanja, ćerka je tražila tabletu za smirenje, a posle torture na drugom saslušanju koje je trajalo dva sata, pala je u nesvest.

Od tog dana, moje dete, koje je tada imalo samo 15 godina, dobilo je povišene trigliceride. Vrat joj je ostao ukočen deset meseci a i vid joj je veoma oslabio.

 

Bolest

Međutim, zlo ne ide samo. Moja majka je od stresova obolela,  morala je da operiše štitnu žlezdu.

Ja sam dobila rak materice.

 

Neko vreme nakon smrti mog supruga ćerka i ja smo tražile na Sudskoj medicini u Beogradu da nam dostave njegov obdukcioni nalaz. Umesto toga poslali su nam dopis da je nalaz poslat zrenjaninskom  Sudu.  Međutim, tamo ga nije bilo, tako nam je rečeno. Nastavile smo potragu za nalazom. Dobile smo ga četiri godine nakon smrti mog supruga.  Sve vreme je bio u Palati pravde (pravde!?), odnoso u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Nama je nalaz bio potreban da vidimo da li je suprug imao trigliceride, pa ih je možda ćerka od njega nasledila.

Da li se obdukcioni nalaz zagubio zbog brljivosti i nemara državnih ustanova ili se “zagubio” pod uticajem  gazde “Šinvoza” koji se plašio da ću ga tužiti? Ne znam šta je istina, zbog čega smo četiri godine tragale za nalazom?

Znam da imam dokaze da je moj suprug bio zdrav i da je preminuo zbog depresije. Zbog nepravde, od tuge i nesreće.

 

Obeležena

Od tada je prošlo sedam godina a ja sam još uvek obeležena u gradu. Kada prođem ulicom često čujem šapat: “To je udovica od onog što je štrajkovao u Beogradu”. Tako za mnom govore i gazde i narod. Ne znam da li te reči izgovaraju zbog straha, da i oni tako ne prođu ili mom suprugi odaju počast?

Ja mu odajem počast. Tako što sve ove godine kad god i gde god mogu pomažem drugim ženama koje trebaju podršku i pomoć. Borim se.

 

I pozivam  vas da se javite.

 

Bez obzira da li ste imali ovakva ili slična iskustva ili se prvi put suočavate sa jednom životnom pričom iz vremena ove surove, beskonačne tranzicije.

Pošaljite mi priču o svojim iskustvima, mukama i problemima. Biće vam lakše

Javite se da  pomognemo jedna drugoj, da probamo da zajedno promenimo sve što možemo.

 

Pišite mi na mail adresu: ugstrajk@gmail.com

Prilog/istraživanje je nastalo u okviru projekta Osnaživanje žena na tržštu rada, finansiranog od strane Ministarstva za spolje poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnjaviše o projektu na http://radnezene.org/o-nama/