dr Gordana Stojaković, februar 2015.godine

Koje su ženske organizacije radile između dva svetska rata u Nišu? Kakva je bila ekonomska pozicija ženskih organizacija,  ko su bile Hristina Bošković i Radmila Vučković u niškom ženskom korpusu  i zašto je u Nišu tako kasno formirana feministička organizacija koja je bila nosilac eksplicitnih političkih ženskih zahteva, istraživala je Gordana Stojaković.

Istoriju ženskog aktivizma u Srbiji počev od sedamdesetih godina 19. veka otkrivamo poput neоčekivano nađenog niza krhotina, najčešće rasutih u ženskoj štampi. Tu pre svega mislim na istoriju ženskih organizacija nastalih na našem tlu.  Radi se o  autohtonom iskustvu nastalom hrabrošću, upornošću, obrazovanošću i novcem naših (pra) prabaka i njihovih drugarica u uslovima ženske obespravljenosti, naročito južno od Save i Dunava[1]. I pored zakonskih prepreka i nametnutih društvenih obrazaca žene su krajem 19. veka masovnije izašle u javnu sferu najpre preko humanitarnih organizacija, koje kasnije postaju plodno tlo za razvoj prosvetnih, a zatim i političkih ženskih organizacija. Svest o potrebi da se pomognu siromašni, nemoćni  i obespravljeni bila je podržana ne samo aktivističkim radom značajnog broja žena, već i novcem koji su žene poklanjale u vidu priloga, zaveštanja u novcu i imovini. Nije izuzetak činjenica da su mnoge ženske organizacije imale fondove za tačno određene namene, kuće u kojima je pored sedišta organizacije bilo i obdanište, „đačka trpeza“ ili neka druga humanitarna ili prosvetna aktivnost.

Ženske organizacije iz prošlog veka u boljoj poziciji od današnjih

Kada govorimo o niškim ženskim organizacijama treba posebno naglasiti da je mesto gde su se tridesetih godina 20. veka održavali sastanci mreže ženskih organizacija, kakva je bila Sekcija Moravske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, bila kuća u Lešjaninovoj 43, vlasništvo niškog pododbora Društva „Srpska majka“ u samom centru grada. Kada bi savremene feminističke organizacije mogle da koriste bar deo  imovine predratnih ženskih organizacija tada bi moglo da dođe do suštinske promene aktivističke agende u korist potreba lokalne zajednice, a ne kao do sada u korist agende fonda  koji ih finansira.

Naše pretkinje su na temelju ekonomske samostalnosti razumele da je ženski pokret morao operisati kroz nekoliko setova zahteva. Društveno najprihvaćeniji plan ženskog aktivizma je krajem 19. i početkom 20 veka bio nacionalno-humanitarni i on je okupljao najveći broj žena. Iz te temeljne ženske agende razvili su se drugi setovi zahteva: edukacija žena za različita zanimanja, ekonomska samostalnost žena, lična, porodična i politika prava za žene.

Zahvaljujući brojnosti i ekonomskoj snazi ženskih organizacija naše pretkinje su uspele da osiguraju relativnu samostalnost, dugotrajnost i kontinuirani rast ženskih aktivističkih planova od humanitarnih i prosvetnih do političkih sve do početka II svetskog rata. Zato je važno podsetiti se početaka ženskog aktivističkog poduhvata, načina na koji su osnivane ženske organizacije, a zatim i umrežavane. Potrebno je takođe istražiti rad mnogih liderki čiji su životi najčešće bili utkani u postojanje više ženskih organizacija istovremeno.

Ženski pokret u Kraljevini SHS formira se nakon I svetskog rata

Među najznačajnije ženske organizacije (a koje su imale organke u Nišu) bile su podružnice[2]

Beogradskog ženskog društva,  kojih je u Kraljevini Jugoslaviji 1935. bilo 95 (Гласник Југословенског женског савеза br. 3. 1935: 22). Tu su zatim bile sledeće humanitarne organizacije: Kolo srpskih sestara, „Odbor gospođa Kneginja Ljubica“, pododbori Društva „Srpska majka“ i Ženski hrišćanski pokret. Najveći deo ovih organizacija je u periodu između dva svetska rata pripadao Narodnom ženskom savezu Kraljevine SHS (Jugoslavije) (osn 1919). Godine 1933. Narodni ženski savez Kraljevine Jugoslavije reorganizovan je formiranjem banovinskih sekcija koje su trebale konkretnije da odgovore na potrebe lokalnih sredina.  Niš je bio centar Moravske banovine, pa je bio sedište Sekcije Moravske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, osnovane 1934.

Organizacije Ženskog pokreta formiraju se po završetku I svetskog rata prvo pod imenom Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, a dvadesetih godina dolazi do grupisanja  organizacija ženskog pokreta koje za cilj imaju feminističke ciljeve: ekonomska i politička ravnopravnost muškaraca i žena. Time je završeno definisanje poslednjeg seta ženskih zahteva za koje su peticijama, ženskim skupovima i  lobiranjem  nosile članice Alijanse ženskih pokreta u Kraljevini SHS/Jugoslaviji (osn 1926), Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena (osn. 1927), Ženska stranka[3] (1927), Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (1928). Organizacije Ženskog pokreta su u Beogradu 1935.  i Zagrebu 1934. osnovale Omladinske sekcije (podružnice) koje su činile komunistkinje i skojevke. Organizacija Ženskog pokreta u Nišu osnovana je tek krajem 1937.

Istražujući zašto je u Nišu tako kasno formirana feministička organizacija koja je bila nosilac eksplicitnih političkih ženskih zahteva, a na osnovu izveštaja u ženskoj štampi [4] zaključila sam da je ženski aktivistički potencijal Niša bio zadovoljen u okviru programa Jugoslovenskog ženskog saveza  i kroz rad Socijalističke radničke partije – komunista (kasnije Komunistička partija Jugoslavije). Jugoslovenski ženski savez jeste najpre bio asocijacija humanitarnih organizacija, ali istovremeno i najšira baza ženskog aktivizma gde je bio prihvaćen stav da „politička prava znače ženama najjače sredstvo da mogu ostvariti sve što smatraju da je od koristi za narod i državu“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 9-10. 1938: 74). Ali,  kada je aktivizam[5] na planu političkih prava žena u pitanju  lidersku poziciju  za sve ženske organizacije imala je Alijansa ženskih pokreta u Kraljevini Jugoslaviji. Jugoslovenski ženski savez se najpe bavio sledećim ciljevima:

–           da se urede „savetodavnice za pozive“, da se podrži otvaranje „biroa za posredovanje rada žena“, da se Građanski zakon ustroji na principima jednakosti muškaraca i žena, da se uspostavi ženska policije, podignu nove zgrade ženskih škola, uvede „nastava o građanskim dužnostima“ za decu oba pola.

–           „prosvetno-higijenskim radom  na selu“ a to je značilo opštom edukacijom i „propagandom“  za ženske ciljeve obuhvatiti što veći broj žena  i to u odnosu na „prilike“ u svakoj banovini;

–           lobiranjem za Zakon o građanskim školama koji će ravnopravno tretirati žensku decu, izgradnja i opremanje škola;

–           rešavanjem problema „pomoćnica-domaćica (domaća posluga)“ uvođenjem posebne škole, osnivanjem skloništa za nezaposlenu poslugu, osnivanjem saveza domaće posluge koji će štititi prava članica, uvođenjem zakonskih rešenja koja će odrediti radno vreme i uslove pod kojima posluga radi, uvođenjem obaveznog zdravstvenog preglede koje će raditi žene lekari;

–           u vezi sa problemima emigracije koji su postali masovni Jugoslovenski ženski savez se zalagao da se zabrani iseljenje žena koje ne poznaju jezik zemlje u koju odlaze ili su nepismene, sem u slučaju ako odlaze muževima ili roditeljima, da se osnuju biroi za sprečavanje trgovine ženama i decom, da kod iseljavanja žene vlasti zainteresovanih zemalja sarađuju na način da se spreči bigamija ili davanje drugih lažnih podataka;

–           u okviru borbe protiv alkoholizma da se uvede „antialkoholna nastava“ u školama, da se ženama alkoholičara dozvoli da slobodno raspolažu imovinom i zaradom muža alkoholičara…; („Резолуција и предлози за будући рад Југословенског жен. савеза“. Женски покрет br. 23-24. 1930: 1).

Niške ženske organizacije i njihove liderke

Istražujući niški aktivistički korpus, kratkim čitanjem ženske štampe između dva svetska rata, identifikovala sam ženske organizacije aktivne u to vreme. Ispostavilo se da se najpre radi o organizacijama u sastavu Jugoslovenskog ženskog saveza. Informacije koje sam dala u nastavku ovog teksta nisu potpuni niti dovoljni prikaz rada niških ženskih organizacija u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Ostaje da se ovaj rad dopuni podacima iz Arhiva Grada Niša, Arhiva Moravske banovine ali i iz lokalne štampe između dva svetska rata. To se odnosi i na podatke o liderkama niških ženskih organizacija. U ovom kratkom istraživanju konstatovala sam da su u Nišu između dva svetska rata postojale žene koje su zaslužne za rad mnogih građanskih ženskih organizacija, a koje su delom zastupale  feminističke zahteve. Izdvojila sam Hristinu Bošković i Radmilu Vučković. Kao mlada učiteljica u Ćupriji Hristina Bošković je pod snažnim uticajem ideja Svetozara Markovića i Džona Stjuarta Mila o emancipaciji žena 1889. za Sv. Savu držala govor o potrebi školovanja ženske dece (Радмила Вучковић. „Из секције Моравске бановине – Jедна скромна прослава“ (Гласник Југословенског женског савеза. br. 3. 1935: 19-20). Kao i mnoge feministkinje između dva svetska rata Hristina Bošković je bila članica ili u telima odlučivanja više niških ženskih organizacija (podružnica Ženskog društva, „Odbor gospođa Kneginja Ljubica“, Ženski pokret). Radmila Vučković je ostavila podatak da je Hristina Bošković tokom dvadesetogodišnjeg rada u niškoj podružnici Ženskog društva doprinela „podizanju doma“ i ličnim naporom doprinela prosvećivanju „ženske omladine u ženskoj zanatskoj školi, gde je 25 godina davala besplatne časove..“ iz svih nastavnih predmeta (Вучковић „Из секције Моравске бановине – Jедна скромна прослава“. 1935: 20; Rадмила Вучковић „Из секције Моравске бановине – Јубиларна прослава г-ђе Христине Бошковић. Гласник Југословенског женског савеза br. 3. 1938: 20). Radmila Vučković je od 1935. do početka II svetskog rata bila na čelu Sekcije Moravske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza. Zahvaljujući njenim izveštajima objavljenim u Гласнику Југословенског женског савеза možemo rekonstruisati deo ženskog građanskog aktivističkog korpusa u Nišu između dva svetska rata.

Beogradsko žensko drušvo osnovano je 1875. u Beogradu. Na čelu organizacije će sve do smrti 1913. biti Katarina Milovuk, jedna od najznačajnijih ličnosti naše feminističke baštine. Ciljevi organizacije je najpre bio humanitarni, a zatim i prosvetni rad. Organizacija je osnovala glasilo „Domaćica“ (osn. 1879), „Radeničku školu“ (osn. 1879) gde su se devojke učile tkanju i šivenju,  Pazar (osn. 1882) gde su se prodavale ženske rukotvorine, Đačku trpezu (osn. 1899) i Dom staraca (1900) (Гласник Југословенског женског савеза br. 3. 1935: 22-23). Društvo je pomagalo osnivanje podružnica  u kojima su se oko istih ciljeva okupljale žene u mnogim gradovima u Srbiji južno od Save i Dunava. U Nišu je Podružnica (Beogradskog) Ženskog društva osnovana 1879. (Isto, 22). Interesantno je da u ženskoj štampi nije sačuvano ime predsednice niške podružnice Ženskog društva ali jeste potpredsednice. Od 1915. potpredsednica organizacije tokom narednih 20 godina je bila Hristina Bošković (Радмила Вучковић. „Из секције Моравске бановине – Jедна скромна прослава“, 1935: 20). Među zasluge Hristine Bošković pominje se „podizanje doma“, što se najverovatnije odnosi na gradnju sedišta ove najstarije niške ženske organizacije (Isto, 20).

„Odbor gospođa `Kneginja Ljubica`“ zaslugom Milke Vulović osnovan je u Beogradu 1899. U početku je rad društva bio tajan, a od 1912. počinje osnivanje pododbora gde je to bilo moguće. Cilj organizacije je bio „pomaganje crkava u Staroj Srbiji i Makedoniji“, ali su mnogi odbori osnovali „đačka skloništa“, domaćičke škole i sl. (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1939: 38).  Najznačajniji projekat organizacije bio je izgradnja crkve  i Doma milosrđa sa ekonomijom u Štimlju na Kosovu,  a zatim i izgradnja crkve na Deligradu. Niški pododbor organizacije, osnovan verovatno odmah po završetku I svetskog rata  je učestvovao u izgradnji crkve na Deligradu (izgrađena 1934; osveštana 1937) (Гласник Југословенског женског савеза br. 1 i 2. 1937: 10-11). Pored toga ovaj pododbor je bio poznat po tome što je negovao „crkvenu pesmu“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1939: 39). Na čelu organizacije je najduže bila Hristina Bošković (Радмила Вучковић. „Из секције Моравске бановине – Jедна скромна прослава“, 1935: 20).

 

Hristina Bošković  (Foto: Гласник Југословенског женског савеза бр. 3. 1938: 20. )

Hristina Bošković
(Foto: Гласник Југословенског женског савеза бр. 3. 1938: 20. )

Kolo srpskih sestara[6], osnovano je u Beogradu 1903. Cilj organizacije je bio humanitarnog karaktera a u momentu osnivanja organizacije rad je bio usmeren ka potrebama srpskog naroda van Kraljevine Srbije. Među osnivačicama organizacije su bile Nadežda Petrović, Katarina Milovuk, Delfa Ivanić.  Odbor Kola srpskih sestara u Nišu je osnovan u oktobru 1905. Na čelu organizacije je u trenutku osnivanja bila Mileva Nestorović. Na liderskim pozicijama su se do 1942. (do kada je organizacija radila) smenjivale: Darinka Janković, Katarina Ilidžanović  i Vasilija Popović. Članice niškog odbora Kola srpskih sestara pomagale su rad Englesko-srpskog doma za ratnu siročad, otvorile su invalidski dom, pomagale slepe devojke i druge ugrožene kategorije stanovništva. Niški odbor Kola srpskih sestara u vlasništvu je imao dve kuće koje su dve Nišlijke poklonile organizaciji. Jedna kuća na uglu današnjih ulica Nikole Pašića i Generala Tranijea je bila sedište organizacije. U dvorištu kuće zalaganjem članica Kola srpskih sestara podignuta je „đačka trpeza“. Drugu kuću članice organizacije su rentirale i tako sticale dodatni prihod.

Društvo “Srpska majka“ osnovano je u Beogradu 1913. (Женски покрет  br. 6. 1929: 3). Cilj organizacije je bio pomoć deci i siromašnim porodicama.  Niški pododbor Društva „Srpska majka“ osnovan je početkom 1926. zalaganjem tadašnje predsednice Glavnog odbora Društva „Srpska majka“ iz Beograda, Darinke Panić (Гласник Југословенског женског савеза  br. 1 i 2. 1937: 10). Ona  je došla u Niš sa saradnicama Živkom Matić, Amalijom Spasojević i Milom Jovanović u nameri da pomogne osnivanje niškog pododbora „Srpske majke“. Na čelu novoosnovanog pododbora, u koji je odmah upisan zavidan broj članica, je bila Rosa Lazarević (Isto,  10). Nju je na liderskoj poziciji ubrzo zamenila Bosa Girić, koja će na toj poziciji ostati do okončanja rada organizacije tj. do početka II svetskog rata. Među članicama uprave istakla se Milena Alić koja je u organizaciji radila do decembra 1934. (Гласник Југословенског женског савеза br. 2. 1935: 12). Brojnost članstva, ali i pomoć Opštine Niš i drugih humanih ljudi doprinela je da niški pododbor Društva „Srpska majka“ ubrzo osnuje dispanzer za siromašnu decu u kome su u početku lekari radili besplatno, a kako je organizacija jačala tako su sve usluge dispanzera prema korisnicima plaćane iz kase organizacije. Prema izveštajima o radu organizacije godišnje bi se u dispanzeru organizacije u proseku pregledalo „preko 1000 dece“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 1 i 2. 1937: 10). Pored dispanzera pododbor Društva „Srpska majka“ u Nišu je  odećom, namirnicama i novcu pomagao  siromašne porodice sa decom. Organizacija je već tokom prvih sedam godina rada uspela da kupi kuću u Nišu u ulici Lešjaninovoj br. 43 („Đenerala Lešjanina“)[7] te je zatim osnovala i vlastito obdanište koje je počelo sa radom u septembru 1937 (Гласник Југословенског женског савеза br. 1 i 2. 1937: 10).

Ženski hrišćanski pokret u Nišu osnovan je 1936. Organizacija je u Nišu osnovala „Sklonište S. Bogorodice“ u kome je u proseku zbrinjavano oko tridesetoro dece osnovnoškolskog uzrasta oba pola. Kako se u Izveštaju o radu organizacije kaže „Dok su im majke na radu svakidašnjeg nadničenja, deca su preko celog dana u skloništu, gde imaju nadzor, toplu odaju i zdravu hranu: doručak, ručak, užinu i večeru“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1938: 41). Na čelu organizacije je bila Milica Đerasimović.

Sekcija Moravske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza osnovana je u maju 1934. u Nišu. Nju je činilo 60 ženskih društava: 32 podružnice Ženskog društva, 10 odbora Kola srpskih sestara, 9 pododbora „Odbora gospođa Kneginja Ljubica“ i 4 pododbora Društva „Srpska majka“. Na čelu Sekcije je do 1935. bila Hristina Bošković , a među članicama uprave bila je i Milena Atić, članica Društva „Srpska Majka“ koju je od 1935. zamenila Draginja Hadži Stević, članica Kola srpskih sestara (Гласник Југословенског женског савеза br. 4. 1937: 30). Od 1935. sa kratkim  prekidom sve do početka II svetskog rata na čelu Sekcije je bila Radmila Vučković[8], a među članicama uprave je bila Katarina Girić. Sekcija Moravske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza je za aktivizam dobila pohvale uprave Jugoslovenskog ženskog saveza. Naime, jednoj od sednica Sekcije prisustvovale su liderke Saveza: Leposava Petković, Zora Kovačević i Olga Bogdanović  i „ponele najbolje utiske o radu ove sekcije, prijateljskoj saradnji i srdačnosti tamošnjih saveznih društava“ (Гласник Југословенског женског савеза  br. 2. 1935: 11-12). Članice Sekcije bile su suorganizatorke proslave Dana mira, kada je između ostalih aktivnosti predsednica sekcije održala predavanje „Uloga žene u održavanju trajnog mira“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 4. 1937: 30).

Ženski pokret u Nišu osnovan je 12 decembra 1937. Na osnivačkoj skupštini je mimo predloga koji je predložila Dušica Đukić, „sekretar suda“ za članicu uprave izabrana Hristina Bošković.  Dušica Đukić je izabrana za predsednicu Ženskog pokreta u Nišu (Женски покрет br. 9. 1938: 5).

Novom Sadu, 20. januara 2015.

Lektorisala: Ivana Bolf-Labudović

[1] Koristim izraz južno (i severno) od Save i Dunava da istaknem različitost društveno-istorijskog konteksta u kome su se nalazile žene južno i severno od Save i Dunava od sredine 19. veka pa do stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (1918).  Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se istražuje  istorijat nastanka ženskih organizacija, ali u pogledu određivanja koje su to bile prve žene u različitim profesijama ili u odnosu na neku osvojenu slobodu. Srpkinje u Austrougarskoj su zahvaljujući povoljnijem zakonskom okviru, opštem kulturno-prosvetnom miljeu, ekonomskom položaju bile u povoljnijem položaju od Srpkinja južno od Save i Dunava, ali su kao manjinke morale da osnivaju organizacije koje nisu apriori imale nacionalne ciljeve. U isto vreme kao i ženama drugih zajednica u Austrougarskoj bilo im je dostupnije školovanje na univrezitetima u Evropi. Ta činjenica se ponekad prenebregava kada se govori o prvim Srpkinjama u nekim profesijama. Videti:   http://www.sedmasila.rs/povodom-zbornika-valorizacija-razlika-posvecenog-dragi-gavrilovic-crtica-o-tome-kako-se-pise-i-otkriva-istorija-zena-u-srbiji/

[2] Naziv podružnica je između dva svetska rata bio „podružina“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 3. 1935: 22).

[3] Ženska stranka je u Beogradu i Novom Sadu funkcionisala do 1929. kada je kralj Aleksandar raspustio Skupštinu, cenzuru, zabranio rad političkih partija i uveo tzv. Šestojanuarsku diktaturu. Posle toga Ženska stranka nije nastavila rad dok druge nabrojane ženske organizacije i asocijacije jesu.

[4] Гласник Југословенског женског савеза. Београд: Привредник. ур. Лепосава Петковић.

Глас Народне Женске Заједнице. Београд: Народна Женска Заједница

Женски покрет /Ženski pokret. Београд: Алијанса женских покрета у Краљевини Југославији. ур. Алојзија Штеби/ Даринка Стојановић

Жена данас 1/1936 – 33/1944 (1966) (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије.

[5] Jugoslovenski ženski savez se priključio feminističkim ogranizacijama Alijansi ženskih pokreta Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenskom udruženju univerzitetski obrazovanih žena u odbranu ženskih prava u svetu rada. Kraljevska Vlada je zaposlenim i udatim ženama u državnoj službi ukinula dodatak za skupoću pa je članstvo Jugoslovenskog ženskog saveza stalo u odbranu načela „za jednak rad jednaka naknada“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 9-10. 1938: 73). Kada je finansijskim zakonom za 1937-1938. zabranjeno učiteljicama narodnih škola i „zabaviljama“ udaja za učitelja, ali ako se udaju za „neučitelja“, one „ne gube samo službu, nego i stečeno pravo na penziju“ članice Jugoslovenskog ženskog saveza, Ženskog pokreta, Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena Jugoslovenskog učiteljskog udruženja, Jugoslovenskog profesorskog društva bezuspešno su protestvovale protiv ovakvog orgraničavanja lične slobode žena (Isto, 73).

[6] Podatke o niškom odboru Kola srpskih sestara preuzela sam sa web stranice organizacije http://kssnis.org.rs Pristupljeno: 20.01.2015.

[7] Posle oslobođenja 1944. ova ulica je nazvana po revolucionaru Stanku Punoviću.

[8] Ako se bude pravila mapa prostora u kome su živele i radile liderke ženskog pokreta u Nišu onda treba uzeti u obzir da je Radmila Vučković stanovala u ulici koja se između dva svetska rada zvala Momčilova, na broju 5 a (Гласник Југословенског женског савеза br. 1. 1935: 8).

Prilog/istraživanje je nastalo u okviru projekta Osnaživanje žena na tržštu rada, finansiranog od strane Ministarstva za spolje poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnjaviše o projektu na http://radnezene.org/o-nama/