Intervju sa sindikalnim liderom Zoranom Radosavljevićem za S.T.R.I.K.E. – 20. februara 2015.godine, pripremila, snimila i transkribovala dr Gordana Stojaković

 

Zoran Radosavljević

Zoran Radosavljević

Povodom učestalih sporenja sindikalnih organizacija sa državnim ustanovama, kao poslodavcima, oko kolektivnih ugovora razgovarali smo sa  Zoranom Radosavljevićem, predsednikom Sindikata zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Novog Sada. Podsetimo da je potpisivanje kolektivnog ugovora  početkom februara 2015. između predstavnika tri reprezentativna sindikata zaposlenih u novosadskim  javno-komunalnim preduzećima i predstavnika Grada Novog Sada pobudio interesovanje kod zaposlenih u javnim preduzećima, državnim organima i javnim službama novosadske lokalne uprave. Mediji su zabeležili da je kolektivni ugovor potpisan  ali su izostale informacije u vezi sa sadržinom Kolektivnog ugovora. O tome,  kao i o položaju zaposlenih posle donošenja novog Zakona o radu, Zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, problemima na aktuelnoj sindikalnoj sceni, mogućoj privatizaciji javnih preduzeća, sudbini zaposlenih u preduzećima u stečaju, razgovaramo sa Zoranom Radosavljevićem, kompetentnim sagovornikom, dugogodišnjim sindikalnim liderom koji je sredinom decembra 2014. ponovo, kao jedini kandidat, izabran za predsednika sindikata novosadskih komunalaca u narednom petogodišnjem periodu. Sindikat zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti  je deo Saveza samostalnih sindikata Grada Novog Sada.  Krovna organizacija im je Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS).

Zakon o radu- rezultat spoljinih i pritisaka domaćih poslodavaca

Najnovije izmene i dopune Zakon o radu koji je stupio na snagu 28. jula 2014. (Službeni glasnik RS 75/2014) umanjile su nivo prethodno stečenih prava zaposlenih u pogledu ugovora o radu  i otkaza ugovora o radu, radnog vremena, slobodnih dana, godišnjeg odmora, utvrđivanja zarade, isplate otpremnina i minulog rada….  Kako vi procenjujete položaj zaposlenih u kontekstu novih zakonskih propisa u svetu rada?

 

Ovo je treći Zakon o radu koji je u relativno kratkom periodu donet u ovoj državi.Ocena sindikata, što je i moj lični stav, je da je poslednji Zakon o radu donet pod značajnim spoljnim pritiskom, kao i pod pritiskom poslodavaca koji imaju veliki uticaj na Vladu Republike Srbije. Zakon o radu je donet tako da je sasvim na štetu sveta rada, na štetu radnika. Ovaj poslednji Zakon o radu nije drastično izmenjen u odnosu na prethodne, čak mislim da je novim Zakonom o radu data mogućnost da se bolje nego u prethodna dva zakona regulišu neki odnosi poslodavac-zaposleni. Tu pre svega mislim na prava radnika u vezi sa neisplaćenom zaradom. To konkretno znači da radnik može samo uz platni listić da preko suda naplati potraživanja od poslodavca, da mu ne treba veštak ili neko drugi. Istina, mi sada u praksi srećemo i to da poslodavci, da bi izbegli isplatu odmah, kažu da su oni sve isplatili, pa se sve opet vraća u redovan sudski postupak. Ali, kada se gleda u celini novi Zakon o radu nije doneo ništa bolje svetu rada i dalje su zaposleni svedeni na prostu, najamnu radnu snagu, ili kako ja to kažem – nadničare. Nadničari su ljudi koji rade na sat i kada imaju posla imaju zaradu, a kada nemaju posla – nema ni zarade. Mi danas imamo upravo takav odnos u našoj privredi, pogotovo u realnom sektoru.

Novi Zakon o radu je mogao da odnose poslodavac-zaposleni reguliše na bolji, pošteniji način. Ali, izgleda da u situaciji u kojoj smo, a to je neki početni kapitalizam kada mora da se stvori i početni kapital, na delu je prljav kapital, za koji znamo kako su ga neki pojedinci stvarali. Takav, prljav kapital koji je ušao u ovu zemlju, još uvek nije ušao u normalne ekonomske i pravne tokove države, pa su naši radnici obespravljena strana, kako prema dva prethodna, tako i prema važećem Zakonu o radu.

Mi smo danas došli u jednu apsurdnu situaciju da državni sektor počinjemo da izjednačavamo sa realnim sektorom. Pri tom znamo da poslodavci, koji uglavnom deluju u realnom sektoru, ne cene puno svoje radnike, ne cene njihov rad i ne mogu da shvate da bez tih radnika i njihovog znanja ne bi imali kapital koji imaju. I baš zbog toga što to ne znaju, a cene samo novac, plaćaju radnike kako ih plaćaju. Sada postoji pritisak na državne organe i javna preduzeća da se takav model i tamo primeni.Većina poslodavaca u realnom sektoru isplaćuje minimalnu zaradu, a ako daju i više od minimalne zarade taj deo daju u sivoj zoni, obično „na ruke“. Državi pak, poslodavci u realnom sektoru shodno zaradama isplaćuju i minimalne doprinose. Novim Zakonom o radu  je termin „minimalna zarada“ povezan sa  terminom „minimalna cena rada“  pa se minimalna zarada izračunava na osnovu propisane minimalne cene rada, koeficijenata, radnih sati, poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade (čl. 111. Zakona o radu). Vlada Srbije je donela odluku da minimalna cena rada za 2015. iznosi 121,00 dinara po satu, neto.

 

Nesuglasice na sindikalnoj sceni

 Prošlo je više od šest meseci od usvajanja izmena Zakona o radu pa je prestala važnost kolektivnih ugovora koje su potpisali neki sindikati, a kojima su garantovana veća prava zaposlenih. Sve ide ispočetka,  ali u vrlo nepovoljnim okolnostima. U tom kontekstu ne možemo mimoići problem određivanja reprezentativnosti sindikata tj. monopola određenih sindikalnih centrala. Tu je zatim i borba u vezi sa proširenim dejstvom kolektivnog ugovora. Kako sve to komentarišete?

 

Naglasio bih da su prema odredbama sva tri Zakona o radu (prethodna dva i važećem) uskraćena određena prava sindikatima. Analiza koju su u vezi sa tom situacijom radili predstavnici sindikata pokazuje da su radnici razbijeni na mnogo sindikata. To je i bio cilj države – da ne postoje jedan ili dva, tri moćna sindikata. Uglavnom sada  se sindikati između sebe spore koji je jači, koji je reprezentativan, a koji nije. To sve veoma odgovara državi, a i poslodavcima. Imamo prilike da vidimo kako to danas izgleda na primeru tri sindikata u obrazovanju gde jedni prihvataju Kolektivni ugovor, dok ga drugi na prihvataju. Imamo recimo slučaj beogradskog GRAS-a gde postoji 28 sindikata. Kako smo dobili političke partije, tako smo dobili političke sindikate. U toj situaciji radnici, kao članovi takvih sindikata, neće moći daleko da doguraju. To je mišljenje koje imam kao sindikalac, a takođe smatram da i sindikati i radnici moraju da se ujedine jer jedino tako snažni i moćni mogu da naprave neke promene u svoju korist.

Ako govorimo o reprezentativnim sindikatima onda treba reći da na teritoriji Republike Srbije deluju četiri jaka sindikata: Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) kao najjači i najmoćniji kojem i mi pripadamo, Ujedinjeni granski sindikati (UGS)„Nezavisnost“, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata i Konfederacija slobodnih sindikata. Svi navedeni sindikati, osim SSSS i UGS „Nezavisnost“ nisu dokazali reprezentativnost. Reprezentativnost Konfederacije slobodnih sindikata je bila u jednom momentu dokazana, ali je osporavana od strane UGS „Nezavisnost“ i Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, pa tako oni nisu članovi Socio-ekonomskog saveta Republike Srbije. Dalje, svi sindikati velikih sistema kao što su EPS, NIS, Telekom napustili su centrale i počeli samostalno da deluju. Danas sindikalna scena Srbije izgleda tako da ne obećava puno svetu rada i radnicima da se izbore za sopstvena prava.

Moj stav je da svi sindikati imaju iste zahteve: da radnici što bolje žive, da budu zaštićeni u svetu rada, da budu pošteno plaćeni, a to dalje znači da zaposleni imaju kolektivne ugovore kako u realnom, tako i državnom sektoru, da zaposleni u oba sektora imaju ugovore o radu, da zaposleni u oba sektora imaju pravilnike o radu – ako nemaju kolektivne ugovore i da se na nivou države zaključe granski kolektivni ugovori i Opšti kolektivni ugovor koji bi regulisao odnose u svetu rada na nivou cele države. Mi smo u jednom momentu, za vreme prethodnih vlasti,  imali Opšti kolektivni ugovor na nivou Republike Srbije, kao rezultat potrebe u određenom političkom trenutku,  ali on je prestao da važi 2011. Njegovo dejstvo od samo šest meseci, za vreme dok je predsednik Srbije bio Boris Tadić, bilo je suviše kratko da bi se omogućilo i produženo dejstvo ovog ugovora, a to znači da važi i za realni sektor.

 

Minuli rad kao slovenska antiteza: nit` zakon, nit` pregovori za sve, već diskriminacija za neke

Nedavno je potpisan Kolektivni ugovora tri reprezentativna sindikata novosadskih javno-komunalniih preduzeća i Grada Novog Sada.  Da li se radi o boljitku za zaposlene ili o nečem drugom i šta ovaj model ugovora nagoveštava? 

Početkom februara ove godine potpisan je Kolektivni ugovor na nivou Novog Sada između tri reprezentativna sindikata novosadskih javno-komunalnih preduzeća i Grada Novog Sada. Sindikati zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Novog Sada zastupaju interese oko 5000 radnika, članova ovih sindikata. Mi predstavljamo oko 3500 naših članova, a ostale druga dva sindikata: Sindikat zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Srbije – za teritoriju Grada Novog Sada i Granski sindikat javnih saobraćajnih i komunalnih delatnosti „Nezavisnost“ Novi Sad. Još  oko 1000 radnika u javno-komunalnim preduzećima u Novom Sadu je van sindikata.

Ovo je već četvrti Kolektivni ugovor ovog tipa koji se zaključuje u Novom Sadu. Danas su kolektivni ugovori  rezultat  dobre volje i socijalnog dijaloga,  dok su u prethodnim zakonima iz 90-tih godina bili obaveza. Sada je pod pritiskom spoljnog faktora to  postalo stvar dogovora. Mi smo i u toj situaciji uspeli da potpišemo četiri kolektivna ugovora u Novom Sadu koji su važili jednu, tri godine, evo ovaj sada važi dve godine. Po Zakonu o radu kolektivni ugovori mogu da važe maksimalno tri godine.

Prethodna tri kolektivna ugovora je ispred sindikata potpisao samo Sindikat zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Novog Sada. U međuvremenu su reprezentativnost dokazala dva sindikata: Granski sindikat javnih saobraćajnih i komunalnih delatnosti „Nezavisnost“ Novi Sad i Sindikat zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Srbije – za teritoriju Grada Novog Sada. Kolektivni ugovor kod poslodavaca se zaključuje tripartitno to znači zaključuju ga osnivač, poslodavac ( to je preduzeće koje predstavlja direktor) i sindikati, ali u ovom slučaju radi se o granskom Kolektivnom ugovoru koji se zaključuje samo između osnivača i reprezentativnih sindikata zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti i važi na teritoriji Grada Novog Sada.

I ovim Kolektivnom ugovorom, kao i prethodnim, radnicima je obezbeđen regres, topli obrok i zarada. Zarada u javnim preuzećima  je zakonom regulisana tako da je „zamrznuta“ i to još od 2005. Radi se o tome da je zamrznuta masa novca za zarade zaposlenih u javnim preduzećima. To znači da masu (za zarade) koju ste koristili u oktobru 2014.  morate bez uvećanja da koristite i ove godine i to se ugrađuje u planove rada i određuje koliko svakog meseca  može da se potroši za zarade zaposlenih. U tom kontekstu ocenjujući tek potpisani Kolektivni ugovor sindikalno rukovodstvo  Gradskog odbora Sindikata zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Novog Sada, kome i sam pripadam,  je zaključilo da je dobar jer nije izgubio ni jedno od ranije stečenih prava. Jedino smo imali problem u vezi sa minulim radom. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije  je poslalo tumačenje da je minuli rad katerorija o kojoj se pregovara, jer se u Zakonu o radu u čl. 108, koji definiše uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu,  kaže da se minuli rad utvrđuje „kod poslodavca“ a ne kod zadnjeg (aktuelnog) poslodavca, kao što je to slučaj kod otpremnina.

Postoji zabuna u javnosti u vezi sa minulim radom koju mi tumačimo time da je verovatno u proceduri usvajanja amandmana na Zakon o radu u Skuštini Srbije došlo do proceduralnih nepreciznosti koje su dovele to toga da se u javnim glasilima najčešće ponavljala konstruktrukcija „kod zadnjeg poslodavca.“ To je ušlo u uši onima kojima to odgovara i oni to sada zloupotrebljavaju, međutim Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike RS  nam je poslalo pismeno mišljenje da je minuli rad kategorija za pregovore. Mi smo ušli u pregovore i uspeli smo, u skladu sa čl. 8. Zakona o radu (koji kaže da se Kolektivnim ugovorom zaposlenom mogu osigurati i veća prava i povoljniji uslovi rada nego što je to utvrđeno zakonom), da se  našim članovima računa minuli rad kod dva zadnja poslodavca, što je daleko povoljnije nego što je bio predlog osnivača.

Ceneći situaciju da tržište rada u državi ne funkcioniše i da mnogi radnici kada jednom nađu radno mesto na njemu dugo i ostaju odlučili smo da predložimo da se minuli rad obračunava kod dva zadnja poslodavca i to smo uspeli. Dakle jedino umanjenje u odnosu na prethodni Kolektivni ugovor je u vezi sa minulim radom jer je tada važilo rešenje da se plaća minuli rad kod svih poslodavaca.

 

Zaposleni ponovo u raljama neusaglašenih propisa

Kako vi procenjujete položaj radnika u pogledu isplate minulog rada posle donošenja Zakona o radu i Zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 99/2014) i Zakona o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 99/2014) ? 

Ministarsto rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije je dalo mišljenje da je minuli rad kategorija za pregovore, poslodavci odredbe u vezi sa minulim radom tumače kako njima odgovara. Imam osećaj da je namera poslodavaca da što manje plate zaposlene, po mogućstvu da ne budemo plaćeni uopšte – da radimo za njih džabe. Ali, ako težimo da idemo u Evropsku uniju onda mora biti drugačije, jer hoćemo i mi da imamo zarade bar približno koliko i zaposleni u Evropskoj uniji, da budemo cenjeni kao radnici u Evropskoj uniji, da imamo zaštitu na radu kao radnici u Evropskoj uniji i da naš poslodavac zna da ako radim za njega, treba da me plati i da ja ne tražim nešto što svojim radom nisam zaradio.

U pogledu obračuna minulog rada mi smo se kao sindikat izborili da naši članovi imaju veći stepen prava od zaposlenih u državnim organima i javnim službama. Mislim da su zaposleni u državnom sektoru oštećeni u pogledu obračuna minulog rada i takođe mislim da je tu problem sindikalnog organizovanja u državnim organima. Drugo mislim da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu iskoristilo pravo da u Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama ubaci tu kategoriju kod zadnjeg (aktuelnog) poslodavca  i time ishitrilo čitavu priču, jer nije dozvolilo sindikatima u da uđu pregovore u vezi sa minulim radom kao što smo mi uradili.

Sledeća važna činjenica je da za zaposlene  u komunalno-stambenoj delatnosti važe Zakon o preduzećima, Zakon o komunalnim delatnostima i Zakon o privrednim društvima. I pored toga  što se na nas ne odnose zakoni koji se odnose na zaposlene u državnim organima i javnim službama pokušali su naši osnivači da nas „uguraju“ u tu priču. Naravno da na to nismo pristali jer to i nismo, pa smo njihov predlog Kolektivnog ugovora odbacili držeći se zakona koji za nas važe. Pri tom nismo propustili da predstavnicima osnivača kažemo da nam je jako žao što radnici gradskih uprava i javnih službi Grada Novog Sada primaju umanjeni minuli rad kod zadnjeg poslodavca. Tu su najviše oštećeni, ako ćemo realno, funkcioneri koji su došli iz raznih preduzeća u gradske uprave, jer su dobili minuli rad kao da su juče počeli da rade. Ali, zašto se nisu izborili da Kori Udovički u zakone ne ubaci ono što je kategorija za pregovore?

Sledeći problem zaposlenih u državnim organima i javnim službama jeste što za njih važi više zakona istovremeno: za nameštenike važi Zakon o radu, za državne činovnike (referente) važi Zakona o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i dolazimo do situacije dvojnosti zakona, pa kada poslodavcu odgovara da primeni Zakon o radu on ga primeni, a kada mu odgovara da primeni ovaj drugi zakon, on primeni taj drugi zakon. Ja obično kažem da smo mi zaposleni  u javno-komunalnim preduzećima, u državnim organima i javnim službama neka vrsta kentaura, nit` smo čovek nit` smo konj, nit` smo žena nit` smo riba.  Tu država nije napravila dobru regulaciju. Zakonodavac mora da reguliše da postoji jedan zakon za državne činovnike, a za realni sektor da važi Zakon o radu i da se zna ko je na Budžetu, a ko sam zarađuje zarade.  Zaposleni u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi koštaju Budžet (Republike, lokalne samouprave), a komunalci sami zarađuju, pa zato ih ne pustite da se sami organizuju unutar te priče. Nisu javna sredstva ono što zaposleni u javno-komunalnom preduzeću zarade koseći travu i skupljajući đubre.

Često čujem od nekih zaposlenih u javno-komunalnim preduzećima da bi rado bili javna služba Grada Novog Sada, jer ne primaju redovno zaradu. Nije to ništa novo. Čišćenje i održavanje gradova mogu biti poslovi javnih službi tih gradova. Svaki grad koji ne vodi računa o osnovnim gradskim funkcijama više neće biti grad. Propašće. Ne može industrija da radi bez vode, čistoće, struje, plina, bez mnogih javno-komunalnih preduzeća. Ali država mora da reguliše šta hoće: da li hoće da to budu javne službe ili hoće da budu preduzeća, ali ne može da se primenjuje čas jedan, čas drugi zakon. Sada u javno-komunalnim preduzećima imamo osnivača koji nam određuje cene, postavlja direktore, određuje kako ćemo funcionisati i na kraju kaže da nema para za zarade. Preduzeće ode u propast, političari koji su sve i zakuvali odu na druge funkcije, a ostaju radnici i građani koji ispaštaju.

Moram reći da se Grad Novi Sad od prošle godine trudi da javna preduzeća vrati u normalan kolosek. Urađeno je dosta toga da se stabilizuje stanje u Zelenilu, Čistoći, SPENS-u, Putu… To su preduzeća u velikoj krizi.  Napravljena je određena racionalizacija 440 radnika je proglašeno tehnološkim viškom i dobili su otpremnine po Kolektivnom ugovoru (prosečn lični dohodak na teritoriji Grada Novog Sada od 51.000,00 dinara puta godine radnog staža u preduzeću). Vodilo se računa da to budu ljudi koji će kod Nacionalne službe za zapošljavanje moći da ostvare neka prava i posle toga da odu u penziju, ali tu su bili i neki koji su samoinicijativno odlazili. Uvek postoji opasnost da odu najbolji koji će i drugde moći da rade, a u tom predzeću će možda ostati oni koji su možda manje sposobni i neće moći da odgovore svim zahtevima posla. Mi i dalje tvrdimo da u tim javnim preduzećima ima puno administracije i da su reorganizacije, sa nepopularnim rešenjima, nužne.

 

Dosta je bilo štednje

Jasno je da se aktuelna politička elita odlučila za model neoliberalnog paketa mera koji modelira i kontroliše MMF. Radi se o rigoroznoj fiskalnoj politici preko smanjenja plata u državnom sektoru i smanjenja penzija, zatim o strukturnim reformama tzv. racionalizacije državne uprave, a  slede privatizacije državnog sektora i javnih dobara. Šta je vaš stav u vezi sa privatizacijom javnih preduzeća (naprimer JKP Vodovod , Telekom, EPS)?

Sada kako stvari stoje mi iz sindikata smo protiv privatizacije. Ako su javo-komunalna preduzeća privredna društva, a jesu, zamislite da je to kupio neki privatnik. On bi od građana naplaćivao svoju uslugu. Privatnik bi rekao: „Ta usluga košta toliko i molim vas građani platite tu cenu“. Država neće da privatizuje javna preduzeća, što je za nas dobro, ali se ne ponaša domaćinski u odnosu na njih, jer da bi se dodvorila građanima određuje neekonomske cene usluga. Tako od javno (komunalnih) preduzeća stvara socijalne ustanove koje služe da bi građani manje plaćali usluge, ali razliku do ekonomske cene usluga osnivač (država, lokalna samouprava) neće da nadoknadi. U međuvremenu osnivač koristi pravo koje ima da preko političara zaposli jednu silnu masu ljudi i tako dodatno optereti to javno (komunalno) preduzeće koje postaje ogubitaš.  Mi, kao sindikalci ne bežimo od činjenice da u javnim preduzećima ima tehnoloških viškova, ali razumemo i zaposlene u javnim preduzećima i one koji su ih zapošljavali, jer u realnom sektoru nema mesta za zapošljavanje. Nema takvog realnog sektora u kome sve strukture radnika mogu da rade. Ako pogledamo koje strukture radnika se zapošljavaju u realnom sektoru videćemo da su to uslužne delatnosti (portiri, čuvari, trgovci, frizeri…), ali to su sve delatnosti koje ne zadovoljavaju potrebe savremenog tržišta rada u Republici Srbiji. Pri tom gro zaposlenih u realnom sektoru ima izuzeno male zarade. Ne čudi zato da najveći broj radnika teži da uđe u državni sektor gde imaju kolektivni ugovor, regulisane odnose unutar svog preduzeća i određena prava koja stiču kroz to: regres, topli obrok i sve ostalo što regulišu kolektivni ugovori što u realnom sektoru danas nemaju.

Kao sindikalac mislim da je dosta u ovoj zemlji bilo štednje i šparanja. Ko god je došao iz MMF-a poručio je da stiskamo kaiš, a plate radnika u javno-komunalnim preduzećima su na nivou iz 2003. Neko može da kaže da su bile velike, da su bile male, da su sada velike,  jer su 40.000,00 dinara, a neko drugi prima 20.000,00 dinara. Izgubila se svest o tome šta je vrednost zarade za normalan život jednog radnika. Ako je vrednost potrošačke korpe 70.000,00 dinara, a on prima 20.000,00 dinara (75-80% radnika iz mog sindikata prima zaradu oko 40,000,00 dinara, što je ispod proseka u Gradu Novom Sadu i Republici Srbiji, a to su fizički radnici), onda se ja pitam da li taj radnik lepo živi i treba li još kaiš da mu se stiska? Ko je taj koji je odredio da je 25.000,00 dinara minimum za neki život? Da li on živi sa tih 25.000,00 dinara, a odredio je da je to neki  minimum, pa ispod toga nećemo umanjivati 10% a preko toga ćemo umanivati? Ko je taj koji sme da dira stečeno pravo penzionera, ono što su oni sticali čitavog radnog veka? To vam je kao kada bi iz nekog privatnog penzionog fonda država uzela 10% . To su sve stvari sa kojim se sindikat ne slaže i mislim da će to morati da se drugačije rešava. Ne bude li to država shvatila, jednog dana mora doći do pucanja volje građana. Koliko god nas ubeđivali da nam je sve bolje i da idemo ka boljem, ja vidim da nam je sve teže i teže. I ko god mi je došao u ovu kancelariju nije mi rekao da mu je lepo, već da mu je teško.

 

Stečajevi u preduzećima- posledica lopovske privatizacije

Vlada Srbije je krajem januara 2014. donela Akcioni plan kojim se uvodi stečaj u 188 preduzeća u Srbiji. Među njima je i „Petar Drapšin“ iz Novog Sada. Koji je vaš komentar i koja je sudbina zaposlenih u preduzećima kao što je „Petru Drapšinu“?

Mi sada imamo oko 500 preduzeća koje je država stavila na tender, na prodaju. Ima puno nepravdi u vezi sa tim. Vi ste pomenuli „Petar Drapšin“, ali ima više preduzeća koja se sada javljaju da mogu samostalno da žive. Pa sada se pitam zašto je njih država dotirala sa određenim sredstvima, ako danas tvrde da mogu samostalno da žive, da mogu da izađu na tržište? Jednom moramo rasčistiti da li ta preduzeća mogu biti samostalna, ili ne mogu.

Svi govore o tome kakva je bila privatizacija kod nas, ali ništa u vezi sa tim nije urađeno. Ja duboko verujem da je to bila lopovska privatizacija, da je bila čista krađa ove države. Često kažem da se,  počev od Vlahovića, Đelića i drugih koji su pokrenuli privatizaciju, mnogi i dalje nalaze na visokim položajima, a lično mislim da su oni odgovorni što se kod nas desio ovakav način privatizacije. Ništa se novo neće desiti ni sa tih 502 preduzeća na tenderu, samo je pitanje ko će ih uzeti, šta će biti sa zaposlenima u tim preduzećima? Najverovatnije će biti  kao i sa svim ostalima, a to znači da će sa minimalnim otpremninama otići na ulicu. Čujem od će to biti 100 – 200 eur za godinu radnog staža, ako uopšte i bude otpremnina. Mislim da puno nismo uradili u vezi sa ispitivanjem te 24 privatizacije. Radnici ne žive bolje zbog toga što će neko reći da to nisu bile dobre privatizacije. Uglavnom sve je prodato, a znamo i kome.

Ja mislim da sve reforme koje se sprovode ne idu u korist građana, niti u korist radnika. Ne znam u čiju korist to idu, ali imam osećaj da to ide u korist spoljnih sila koji su ovu državu pretvorili u deponiju starih, istrošenih automobila iz Evrope, jeftine obesprvavljene radne snage. Ti spoljni centri moći traže izmenu zakona i sve su to postigli, ali nisu doveli svoja predzeća ovde da mi možemo da radimo u njima. I nisu došli da iskažu dobru volju da svu štetu koju su nam uradili – da nam nadoknade, da nam vrate kroz to što će nam dozvoliti da radimo.

 

Intervju sa Zoranom Radosaljevićem pripremila je, snimila i transkribovala  Gordana Stojaković (organizacija s.t.r.i.k.e.)  u prostorijama  Saveza samostalnih sindikata Novog Sada i opština, dana 20. februara 2015. Zoran Radosavljević je autorizovao intervju 25.02. 2015.  nakon što je Gordana Stojaković unela ispravke koje je Radosavljević poslao  mail-om.

Prilog/istraživanje je nastalo u okviru projekta Osnaživanje žena na tržštu rada, finansiranog od strane Ministarstva za spolje poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnjaviše o projektu na http://radnezene.org/o-nama/