Svedočenje o diskriminaciji

Kao nekad.....

Kao nekad…..

Piše:  Milica Lupšor, 24.12.2014.

 

Živim u okolini grada sa najskupljom potrošačkom korpom u zemlji gde građani i građanke već 10 godina kupuju flaširanu vodu za piće i kuvanje jer je ona iz gradskog vodovoda zatrovana arsenom i teškim metalima.

Moj grad je pre 25 godina imao oko 150 000 stanovnika i 90 000 zaposlenih.

Sada ima 132 000 stanovnika, potpuno uništenu industriju i samo 29 500 zaposlenih.  Ali prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) u našem gradu ima samo  8 506 nezaposlenih. Pre  3-4 godine ta ista služba je objavljivala da je nezaposleno preko  33 000. Do tolikog smanjenja nezaposlenih nije došlo zbog naglog napretka, otvaranja silnih novih radnih mesta već je većina nas, nezaposlenih, odustala od redovnog javljanja birou rada. Shvatili smo da nema smisla. Onda su nas na biru izbrisali iz evidencije nezaposlenih a mi smo se okrenuli  radu “na crno” i sezonskim poslovima u poljoprivredi.

Za rad na crno potrebna –  “veza” 

Imam 51 godinu, srednju stručnu spremu i samo 9 godina radnog staža. Nezaposlena sam već dugi niz godina a i suprug je pre 4 godine ostao bez posla. U to vreme ćerka je bila student u Beogradu. Stipendija od 5 000 dinara pokrivala je troškove smeštaja i ishrane u studentskom domu. Sve drugo smo morali da joj obezbedimo. Posao u bilo kojoj firmi nismo mogli naći jer poslodavci traže mlađe radnike a mi smo oboje veći prešli 45- tu godinu. Preostali su sezonski poslovi, na njivi. Ali, ispostavilo se da ni do tog posla nije bilo lako doći. Mesecima sam pokušavala da “upadnem” u neku grupu koja radi seznoske poslove u polju. Čak i za tu vrstu posla morala sam da potražim “vezu”, jer je broj onih koji bi da rade te poslove veći od potreba poslodavaca.

 

U šestoj deceniji – u nadnicu preko studentske zadruge

U grupi u koju sam dospela bilo je oko 40-tak osoba, uglavnom žena i gotovo su sve bile starije od mene. Bile su to radnice firmi koje su posle privatizacija uništene i zatvorene pa su one ostale bez posla, ili žene starije od 60 godina, sa minimalnim penzijama. One su tada imale penziju oko 11 000, sada oko 13 000 dinara, a sa tim nisu mogle da prežive.

Prve godine, kada sam ja počela da radim sezonske poslove, potpisivale smo ugovore za svaki posao na sopstveno ime. I dnevnice su bile pristojne: branje trešanja i višanja 800 din. za 8 sati rada, kajsija 1000 din/11h,  jabuka 720 din/8h. Poslovi na njivama su bili naporniji pa samim tim i bolje plaćeni: metlice 1300 din/10h, sađenje kupusnjača i paprike takođe 1 300 din/10h, a okopavanje 1200 din/9h. Rad u hladnjači na sortiranju 720 din/8h. Međutim, već pred kraj te godine, da bi smanjili sopstvene troškove, poslodavci su rekli da ubuduće možemo raditi samo preko Omladinskih i Studentskih zadruga,  pod imenima osoba mlađih od 27 godina. Ja sam radila pod ćerkinim imenom, jedna baka od 67 godina na ime unuka, srednjoškolca.

Žene koje u porodici nisu imale rođake odgovarajućih godina molile su komšijsku i decu poznanika, mlade do 27 godina starosti da im daju svoje podatke iz ličnih karti. Na taj način smo kršile zakon, i mi i ta deca čije smo podatke uzimale, ali to je bio jedini način da radimo.

 

Dešavalo se da nisu sve žene mogle da nađu mlade do 27 godina, da im daju svoje podatke i onda su isplate za više žena obavljane preko – jednog imena. Desilo se da je zbog toga sin naše kolaginice imao problema.  Pošto su njegovi podaci  korišteni za isplaćivanje većeg broja žena, njega su pre godinu dana priveli na ispitivanje, po prijavi Poreske uprave.  Morao je da objasni  zašto nije platio porez na prihod pošto su poreznici videli da je na njegovo ime preko studentske zadruge isplaćeno preko 300.000 dinara za tri mesaca.

 

Bez identiteta- bez prava

Rad  pod tuđim imenom i podacima za nas znači da nemamo pravo na odštetu ako se povredimo na radu a bilo ih je na njivi. Kada smo odlazile kod lekara zbog povreda lagale smo kada i gde smo se povredile. Poslodavci su nam pretili da  više nećemo moći da radimo kod njih ako oni budu imali problema zato što smo mi rekle gde smo se zaista povredile. Neki poslodavci su tražili da obezbedimo zamenu, da ta osoba bude uvek dostupna kada je pozovu da nekog zameni na njivi.  I da se nada da će se neka od nas razboleti, povrediti pa će se tako i njoj pružiti šansa da zaradi koji dinar. Dešavalo se ponekad i da ne dobijemo novac koji smo zaradile.

Do njive ili voćnajka prevozili su nas kamionoma, nagurane kao sardine po drvenim klupama. Leti  je ispod cerade bilo i preko 50 stepeni celzijusa, zimi, naravno hladno, pa i sa većim minusima… Radile smo po svim vremenskim uslovima, na podnevnom suncu koje prži, bez imalo zaklona, po kiši, vetru, mrazu, snegu. Pojedini poslodavci su bili korektni pa su dozvoljavali da na velikim vrućinama napravimo kratke predahe, cisterna sa vodom je bila na kraju reda ili vrste, imale smo pauzu od 30 minuta za doručak.  Isplata je bila 10-tak dana po obavljenom poslu ili jednom nedeljno, ako je višenedeljni rad.

 

Robovi u nadnici

Nisu svi bili takvi. Ima onih koji žene na njivi tretiraju kao robovsku radnu snagu.

Kod takvih je na njivi bio zabranjen bilo kakav razgovor među radnicama.  Ako bi neka žena počela da priča ili bi se nasmejala dobila je – opomenu. Govorili su da sutra ne dolazi ukoliko još jednom napravi takav ispad. Jedan poslodavac je čak zaposlio 3- 4 momka, “ko od brega odvaljena”.  Njihov posao je bio da na nas, koje u klečećem položaju na njivi skupljamo šargarepu, urlaju i prete izbacivanjem sa njive i oduzimanjem dnevnice, ako bi se koja radnica uspravila na trenutak da se malo protegne i oslobodi od bola u ukočenim nogama i leđima. Vređanja žena su kod takvih gazda i  njihovih “šefčića” uobičajane pa smo stalno slušale kako viču na nas: ” kravo, alapačo, babuskero”.

 

Zarade sve manje

Dnevnice su već godinama iste ali u poslednje vreme sve manje. Na primer, metlice su ove godine bile samo 1 000, ranije 1300 dinara. Gazde nam sve češće oduzimaju jedan sat rada za troškove prevoza. A žene i dalje ćute jer je to jedini način da zarade nešto novca i prehrane porodice u ovim surovim vremenima. Deo naše grupe je hteo da se pobuni protiv malih dnevnica, manjih i od onih koje zakon garantuje.  A onda je drugi deo grupe molio da to ne radimo, bojali su se da će ostati i bez ovih prihoda i mi smo odustali od protesta.

 

Imamo li izbor?

Radnice i radnici u nadnici nemaju nikakva prava. Rade pod tuđim imenima, oni kao da i ne postoje. Nevidljivi su. U medijima se pojave samo kao dodatak uz vest o smrti ili teškom povređivanju nekog radnika ili radnice na njivi. Posla nema, puno je nezaposlenih i siromašnih. Da li imamo izbor?  Nemamo pravo ni na socijalnu pomoć, žene u mojim godinama su radno sposobne pa im ni to ne pripada. Ali mi i ne želimo socijalnu pomoć. Samo korektan odnos poslodavaca, pravo na dostojanstvo i pristojnu zaradu za svoj rad. Da ne radimo pod tuđim imenima, da inspekcije rada počnu da podnose prijave protiv nesavesnih poslodavaca, da izađemo iz “crne zone” i  da se sezonski rad jasno definiše u Zakonu o radu.

 

Prilog/istraživanje je nastalo u okviru projekta Osnaživanje žena na tržštu rada, finansiranog od strane Ministarstva za spolje poslove Republike Slovenije, Međunarodna razvojna saradnjaviše o projektu na http://radnezene.org/o-nama/