“S.T.R.I.K.E.” , 23.12.2014.STOP NAPADIMA

Svedočenje  o diskriminaciji

Anonimna radnica iz Zrenjanina

Napomena: Ime radnice koja svedoči o uslovima u kojima radi u jednoj zrenjaninskoj fabrici poznato je aktivistkinjama grupe “S.T.R.I.K.E.”  Njeno ime smo izostavili kao i ime fabrike u kojoj radi  da ne bi imala bilo kakve posledice zbog činjenica koje navodi. Ona govori o svom iskustvu ali istovremeno i o položaju mnogih radnika i radnica danas u Srbiji bilo da im ljudska i radna prava gaze u fabričkim halama  pohlepni tajkuni, menadžeri  velikih kompanija ili  šefovi sa članskim kartama političkih stranaka . Njena priča je i ogledalo kontinuiranog  ukidanja prava radnika u proteklih 20 godina koja je dokrajčio, gotovo  pokopao nedavno usvojen Zakon o radu.

Diskriminacija žena u mojoj firmi

Zrenjanin, nekada  među vodećim industrijskim gradovima bivše Jugoslavije, danas je među onima koji su najviše propali. Pedeset dve firme se ugasilo a u većini od tih firmi su radile žene. Danas radi nekoliko firmi koje su u vlasništvu stranih investitora. U njima, opet, uglavnom rade žene. Ali kao robovi. One trpe i ćute “jer bolje nema a treba jesti”, kaže jedna četrdesetpetogodišnja žena koju šefica oslovljava  “budalom, stokom”,  kako joj padne na pamet. Često pričam sa ženama na pijaci, u prodavnici, na radnom mestu i sve one ćute, samo mi kažu “ne buni se, ovde ćeš bar primiti platu a kući ništa.”

Radim u fabrici privatnog vlasnika već petnaest godina. U pogonu su uglavnom muškarci, ima nas pet žena, a njih dvadesetčetvorica.  Uvek je bilo razlike i raznih poniženja ali u poslednje dve godine je postalo nemoguće. Kao da su šefovi i razni direktorčići dobili snagu pa sve više prete i ponižavaju.

Kao što sam rekla, radim sa muškarcima, ali imam manju platu jer oni rade sa nekim alatom a ja – samo sa lemilicom, kao pomoćni radnik za vakumir presom. Ja ne mogu da budem radnik, ja sam žena i tako mora.  Kada se nešto prenosi ili se radi sa smolom ili staklom, onda sam i ja muško – kaže moj šef, ali kad se čisti hala ili riba onda to radi žena.  Jednom pretrpite  poniženje ali onda stiže drugo i tako radom. A vi samo ćutite.

Muškarci idu na lekarski pregled, mi  žene ne, jer oni rade na presama koje isparavaju a mi tu samo radimo, mi valjda ne dišemo.  Ako idemo više od dva puta u toalet, moramo da donesemo nalaz od doktora da smo bolesne.

Kada imamo puno posla, radimo prvu smenu, pa isti dan treću, sutra drugu pa opet prvu, treću i tako i po deset dana.  Kao da nemamo porodicu , da ne treba kuvati i prati, naročito ko ima malu decu, ni ne vidi ih. Kaže jedan direktor: “vi ste se udale za ovu firmu kad ste počele tu da radite.”  Zovu nas i u subotu popodne da čistimo i sređujemo halu jer  “sutra dolazi gazda.” Ne zanima njih što je to naš slobodan dan. Često radimo i po dvanaest  sati, od kojih nam je plaćeno osam a četiri sata ide u zarađene sate. Jednom prilikom su pokušali da nam zabrane da slušamo muziku, isključili su nam radio i tražili od nas da dvanaest sati ćutimo. Ja sam se pobunila. Rekla sam im da krše ljudska prava. To je stiglo do generalnog direktora koji je odmah povukao naredbu tih direktorčića koji su zabranili da slušamo muziku. Kada radimo cirade sedimo na podu ili klečimo na jastučićima pa su nam kolena crvena i otekla po nedelju dana.

Toliko poniženja za minimalac, ali šta će, žene znaju- ko se pobuni napolje, rekao je gazda a sad i šefovi kažu: “kome se ne sviđa, tamo je kapija.”

Kad su proslave ili spremanje vikendice na Tisi, žene iz pogona konfekcije idu i služe ili kuvaju. Ne mogu više da se setim, ali svaki dan je neki mobing, diskriminacija a žene navikle pa uvek prećute. Mnoge od njih i ne znaju da je sve to mobing i kada ih pitate da li ima u firmi mobinga kažu da ne nema, kažu, niko njih ne napada seksualno.

A  to što ne smeju da pogledaju direktore u lice, moraju da rade spuštenih glava, direktori šetaju kao policajci, gledaju kako koja sedi, da li priča i ako priča odmah to beleže i ta žena je označena- to po njima nije mobing.  Ako je na određeno vreme zaposlena, žena koja je označena, prva dobija otkaz kada nema posla. Ako je takva žena zaposlena za stalno, a takvih je malo- ona prva ide kući na šezdeset posto plate.

Jedna devojka koja se prva pobunila, koja je shvatila da mobing nije samo seksualni napad, prva je osoba koja je mene i inspirisala da počnem da pričam šta nam se dešava. Devojka na flajerima o mobingu, koje ja sa svojim drugaricama delim, upravo nju predstavlja. Ona se pobunila zbog dugog radnog vremena. Tada je dobila samo opomenu, međutim, čim je prvi put zakasnila na posao a pošto je sa sela, šefica je dočekala rečima: ‘’Seljančuro, gde si ti?’’ Kada joj je odogovorila, kako nije seljančura ona već šefica, dobila je otkaz. Otišla je kod advokata koji joj je preporučio da je tuži zbog mobinga. Ona je to i učinila ali još uvek ne znamo ishod.

Najnovije što se dogodilo : samohrana majka radila je kao spremačica godinu i dva meseca i dali su joj otkaz zato što je nosila pocepane pantalone ispod mantila.  Nisu znali, niti su je pitali, ni upozorili a ona nije imala šta da obuče. Uzimala je od kćerke stare pantalone, jer joj je bilo važnije da ćerke imaju za školu nego da ona sebi kupuje.  Na njeno mesto su mene stavili.  Ucenom. Zvali su me telefonom da odlučim hoću li prihvatiti ili ne, dali mi pola sata da razmislim i da im javim. Ili ću raditi kao čistačica ili dobijam otkaz.  Znaju da sam operisana i da ne smem da nosim teže od četiri kilograma ali to njih nije briga. Iako imam to napismeno oni smatraju da mi čine uslugu. Firma trenutno ima malo posla a ja eto, ipak radim. Znaju oni da sam samohrana majka, da mi ćerka studira, znaju da nemam kud, da ću sigurno prihvatiti.

Prihvatila sam, ali ja ne ćutim, ja pričam. Delim flajere, upozoravam žene na mobing i diskriminaciju, svakodnevno… Možda će me neka žena čuti, možda ću neku probuditi i više neću biti sama. Možda ću se izboriti da nas gledaju i poštuju, kao što poštuju muškarce i dati nam veću platu, možda… Ja se nadam da će biti bolje, ja ću se boriti…