Dr Gordana Stojaković, 18.09.2014.

Prevodi koji nam nedostaju

Erżebet Berček

Erżebet Berček

Šta zaista jeste multikulturalnost Vojvodine? Da li je to samo ključna reč u političkim govorima i EU projektima ili je możda taj projekat napušten uvođenjem novog koncepta najavljenog (a możda) i realizovanog samo kroz reč – interkulturalnost?

O prevodima književnih dela sa mađarskog na srpski jezik.

Tri generacije dugo prećutkivanje knjiżevnog fenomena Berček-Jodal.

 

Kada każemo prevod[1] knjiżevnih dela sa mađarskog na srpski jezik, tada se najpre setimo Save Babiċa i njegovog strasnog, posvećeničkog prevodilačkog rada. Verujem da delim mišljenje mnogih poznavalaca savremene knjiżevnosti da je za vrednost, lepotu i lekovitost dela Bele Hamvaša, izdatog na srpskom jeziku, zaslużan prevodilački dar Save Babiċa. Široj čitalačkoj publici je poznat prevodilački rad Arpada Vicka (Vickó Árpád) koji je na srpski jezik preveo dela mađarskih književnika Petera Esterhazija (Esterházy Péter) i Đerđa Konrada (Konrád György). Postoji još jedan prevodilački poduhvat sa mađarskog na srpski jezik, čiji je rezultat meni draga zbirka novela Шест јутара ружа и друге новеле мајстора мађарске приповетке koju je sastavio Janoš Herceg (Herceg János), a objavio Izdavački zavod „Forum“ iz Novog Sada 1953. Prevod novela koje su pisali: Kalman Miksat, Šandor Brodi, Ištvan Temerkenj, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Žigmond Moric, Margit Kafka, Mihalj Babič, Deže Kostolanji, Joži Jene Teršanski, Šandor Hunjadi, Aron Tamaši, Janoš Kodolanji, Šandor Marai i Andor Endre Geleri uradili su Lidija Dmitrijev, Aleksandar Tišma i Đura Ruškuc. I tu prestaje moje formalno poznavanje istorije prevodilaštva dela mađarskih pisaca na srpski jezik koje podrazumeva savremena kritika, osvrt, čak crtica o knjiżevnim prilikama nekad i sad.

Razmišljam na osnovu intuicije koja mi govori da je nešto nama vrlo blisko propušteno u traganju za dalekim svetovima. Konstatujem da postoji značajna produkcija knjiżevnih dela na mađarskom jeziku koja nastaju u Vojvodini, a koja ostaju nepoznata široj publici jer se ne prevode na srpski jezik. Dovoljno je samo pogledati izdanja novosadske izdavačke kuće “Forum” i shvatiti da ne postoji fond iz koga bi se kontinuirano finansirali prevodi književnih radova na mađarskom jeziku što bi omogućilo da dela mnogih vojvođanskih autora budu dostupna i u prevodu na srpski jezik.

Govorim iz perspektive novosadske svakodnevice u kojoj postoji jedna sjajna tačka – Novosadsko pozorište (Újvidéki Színház), za mene trenutno najživlje, najkreativnije i u svakom smislu najsavremenije među ovdašnjim pozorištima, a verujem i mnogo šire. Predstave se daju na mađarskom jeziku, ali gotovo sve su rađene tako da postoji prevod na srpski jezik na način da se ne siromaši njen umetnički, niti bilo koji drugi nivo. Ansambl Novosadskog pozorišta je na poslednjem, 59. Sterijinom pozorju dobilo prvu nagradu za najbolju predstavu „Neoplanta” rađenu prema romanu vojvođanskog autora, Lasla Vegela (Végel László). Drama govori o sadašnjem vremenu međunacionalnih tenzija, o odnosu prema manjinama u svakodnevnom životu, o tome koliko je zaista naš zajednički grad prostor multikulturne razmene i prožimanja, a koliko u rečima oživljene stvarnosti koja teži da uvede  pretencioznu sliku idilične tolerancije. Pažnja koju je izazvao roman Lasla Vegela, a koji je preveden na srpski jezik,  nagoveštava postojanje mnogih dela pisanih na mađarskom jeziku, koja su ostala u zatvorenom krugu, van dominantnog knjiżevnog prostora.

Govorim o istoriji svakodnevnog żivota Novog Sada, o prostoru u kome se dešava sve, pa i knjiżevnost. U Novom Sadu je jedno vreme živela knjiżevnica Erżebet Berček  (Börcsök Erzsébet), autorka prvog romana na mađarskom jeziku objavljenog u Jugoslaviji.Bio je to roman Beskrajni zid (A végtelen fal) (1933). U njen knjiżevni opus spadaju: novela Putnik na Nišavi (Vándor a Nisavánál) (1931), istoimena zbirka novela (1936),  prvi deo autobiografskog romana Ester (Eszter )(1939), druga zbirka novela Ljudi sa Karaša (Emberek a Karas mellől) (1963), drugi deo romana Ester (1968) kao i mnogobrojni eseji i članci objavljeni u svim značajnim novinama i časopisima na mađarskom jeziku (Reggeli Újság, Napló, Kultúra, Híd, Jugoszláviai Magyar Újság, HétrőlHétre, A Mi Irodalmunk…).  Poslednji roman, Šari (Sári) objavljen je posle smrti Erżebet Berček (1971). Njen knjiżevni rad je najpre bio shvaċen i analiziran u kontekstu knjiżevne produkcije pristalica tzv. „couleur locale“ nastale unutar intelektualnog kruga koji je tridesetih godina 20. veka okupio Kornel Senteleki (Szenteleky Kornél). Delo Eržebet Berček nije prevođeno na srpski jezik sve dok  se unutar Ženskih studija i istraživanja (Novi Sad),  uz podršku Svenke Saviċ, nije odlučilo drugačije. Autobiografski roman Ester čiji je drugi deo Eržebet Berček napisala gotovo trideset godina posle prvog, objavljen je na srpskom jeziku u Novom Sadu 2002. kao zajedničko izdanje Izdavačkog zavoda “Forum” i Futura publikacija. Predgovor je napisala dr Eva Hoža, redovna profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu na Katedri za mađarski jezik i kniževnost i na Učiteljskom fakultetu u Subotici (Dr. Hózsa Éva egyetemi rendes tanár,Újvidéki Egyetem, BTK, Magyar Nyelv és Irodalom Tanszék – Magyar Tannyelvű Tanítóképző kar, Újvidék – Szabadka). Roman je na srpski jezik prevela Lidija Dmitrijev. I kako to obično biva Ester je (ovog puta na srpskom jeziku) dobila jedan novi, pomalo neočekivani żivot. Sa feminističkih pozicija bilo je interesantno istražiti uzroke tridesetogošnjeg ćutanja na temu sopstvenog żivota i uporediti ih sa savremenim tumačenjem knjiżevne kritike koje je u recenziji dala dr Eva Hoża. Lidija Dmitrijev je za prevod romana Ester na srpski jezik dobila književnu nagradu za izvanredno dostignuće, umetničko stvaranje, delatnost, značajan organizacioni rad ili popularizovanje na polju jugoslovenske mađarske književnosti „Kornel Senteleki“ (Szenteleky Kornél Irodalmi Díj) za 2002. Ova nagrada se dodeljuje počev od 1972. Roman je zatim dobio još jedno čitanje objavljeno kao deo master rada Petre Jarret- Bakos Border-Novel or Bordered Novel: A Feminist reading of Erzsébet Börcsök’s Eszter (Budapest 2010).

2JodRRožu Jodal (Jódal Rózsa) (1939), kćerku Eržebet Berček, sam upoznala tokom istraživanja u vezi sa književnom i životnom pričom Eržebet Berček. Roža Jodal je književnica. Novi Sad je za nju poprište svakodnevnog żivota, ali i prostor i inspiracija za književni rad. Književni opus Rože Jodal čine novele, romani, radio drame, monodrame, parodije, književne i pozorišne kritike, a posebno mesto zauzimaju književni radovi namenjeni deci: priče, romani i radio bajke. Može se slobodno reći da su generacije Vojvođana, kojima je mađarski jezik maternji, odrastali uz njene priče, romane i radio bajke za šta je inspiraciju crpela iz ličnog iskustva, odgajajući sinove Belu i Kalmana. I pored toga što je afirmisana autorka knjiženih radova za decu Roža Jodal nikada nije učestvovala na Zmajevim dečjim igrama koje se u Novom Sadu dešavaju u kontinuitetu dužem od pola veka. Njene priče za decu,  radio-igre i odlomci romana itd. objavljeni su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku, a radio-igre, za decu,  među kojima je i nagrađena  Az A/5-ös épület titka (1969),  izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.

Do sada su njene knjige objavljene samo na mađarskom jeziku i to:  Gömblakók [Stanovnici kugle]  (Forum, roman, 1988); Jégvirágerdőben (U šumi ledenog cveća) (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai (Pritužbe Cmizdreċeg Jovančeta) (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága (Tri želje čokoladnog zeke) (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma (Stigma) (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! (Svete, ja te posmatram!) – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), Kosssssava (Košššššava) (zbirka novela, Forum, 2010). Nagrađene su joj novele: „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), Álmomban Versecen jártam (1996) i drama Vízben (2004). Za roman za adolescente o Hadaro Jutki je dobila stipendiju „Benedek Elek” (Budapest) koja se dodeljuje svake godine za književno delo za decu.

Kritika o  junakinjama novela Rože Jodal u zbirkama novela „Stigma” ( 2005) i „Kosssssava” (2010) autorka feminističkim postupkom beleži usude mladih, sredovečnih i starijih žena, koje strasno svedoče  o sopstvenim sudbinama ali i o sudbini sredine koja je na prvi pogled Vojvodina. U pričama i novelama Rože Jodal kritičar Fekete J. József  (Fekete J. Jožef) susreće tešku ratnu prošlost i blisku sadašnjost Banata i Bačke kao večnog mesta gde se sapliću, kolju, a ponekad ispomažu i vole razni narodi, partije, htenja, vere i tradicije. Događaji u novelama Rože Jodal za Feketea najčešće započinju u realističkom maniru i smirenim tonovima da bi ubrzo poprimila jedan uzburkani „solo“ a zatim prešli u surovo realitičke, sirealističke i expresionističke vode. Novele Rože Jodal, kako piše Fekete, imaju opšte ljudske poruke, one govore o Zlu sa kojim se ljudi stalno susreću i bore, a završeci njenih priča često se gube u transcendentnom, pa se ponekad njene novele, zbog tih čudnih završetaka, mogu nazvati i pričama za odrasle.

Novela „Кошшшшшава” iz istoimene zbirke novela prevedena je na srpski jezik i objavljena u književnom časopisu Društva književnika Vojvodine, Златна греда бр. 113-114. (Нови Сад , 2011: 42-46). Bio je to poduhvat bez računice i interesa nastao kao ad- hoc inicijativa żena okupljenih oko, sada već ugašenih Ženskih studija i istraživanja, iz potrebe da upoznamo, shvatimo, osetimo nama tako blisko, a po jeziku daleko prostranstvo jednog književnog mikrokosmosa. Prevod je uradila Lidija Dmitrijev.

Kalman Jodal (Jódal Kálmán) (1967) je sin Rože Jodal i unuk Eržebet Berček. On je Novosađanin po rođenju, školovanju, stalnoj adresi…  Kalman Jodal je pisac. Piše kratku prozu, novele, radio-igre i likovne kritike, prevodi sa srpskog na mađarski jezik. Prema prostoru gde se objavljuju njegovi knjiżevni radovi on je srednjeevropski pisac. Do sada su mu tekstove objavili sledeći listovi i časopisi: Magyar Szó, Híd, Új Symposion, Symposion, Üzenet, DNS, Sikoly, Másik, dvojezični kARTon, web-sajtovi zEtne i Symposion, požunski (Bratislava) Kalligram, segedinski časopisi Fosszília i Tiszatáj, časopis iz Vesprema Vár ucca Műhely, Magyar Műhely i Prae iz Budimpešte,  Književni magazin iz Beograda i književni časopis „kloaka“ u Slovačkoj, na slovačkom jeziku. Novele i kratke proze objavljene su mu u nekoliko antologija: A varázsszobor (Forum, Novi Sad, 1990), Kapun kívül (Kriterion- Pelikán Kiadó, Budimpešta, 1993), Impuls (antologija K21K-a, Novi Sad, 1997), Priča za kraj veka (Kikinda, 2000), Rituális labdajátékok (Forum, Novi Sad, 2010).  Radio-igre piše od 1989-e. Izvedene su u programu Radio Novog Sada na mađarskom i na srpskom jeziku. Kalman Jodal je do sada objavio dve knjige i obe su nagrađene: Bakancs és fal (Cokule i zid), zbirka kratkih proza i radio-igara (Forum, Novom Sad, 1994) – nagradu “Šinko Ervin” (Sinkó-díj), i Agressiva (Agresiva), zbirka novela, kratkih proza i radio-igara (Forum, Novi Sad, 2010) – nagrada “Sirmai Karolj” (Szirmai Károly Irodalmi Díj). Nagrada “Ervin Šinko” dodeljuje se od 1970.  za originalnu knjigu, ili objavljeno književno ili naučno delo velike vrednosti. Nagrada “Sirmai Karolj” dodeljuje se od 1975. za najbolji izbor novela, i to naizmenično jedne godine napisanom na mađarskom, a sledeće godine na srpskom jeziku.

Kritika nije štedela pohvale u vezi sa književnim delom Kalmana Jodala. Tako  Ferenc Kontra (Kontra Ferenc) pišući o knjizi Bakancs és fal smatra da je stil Kalmana Jodala jedinstven u vojvođanskoj književnosti i da u njegovoj prozi treba ceniti ne samo gest pobune, nego i originalnu artikulaciju, jedinstven neukrašen, suv, otuđen stil, koji se ne može porediti ni sa jednim drugim savremenim književnim stilom jer između ostalog neočekivanim video klipovima i hrabrim „šnitovima” snažno i neočekivano utiče na čitaoce. Recenzenti knjige Agresiva, Zoltan Virag (Virág Zoltán) i Mihalj Ilia (Ilia Mihály) vide specifičnost pozicije Kalmana Jodala unutar celokupne savremene mađarske književnosti i to pre svega zbog problematike povezanosti kultura, iskustva mogućnosti zamenjivanja većinskih i manjinskih graničnih pozicija, kao i mogućnosti zamenjivanja polnih i rodnih uloga koje Jodal problematizuje u svojim delima.  Janoš Banjai (Bányai János) je u povodu predaje nagrade „Karolj Sirmai“ naglasio da je jezik u delima Kalmana Jodala preuzet iz sveta filma, kompjutera, grafita, halucinacija i govora tela, nadasve iz osobnim nabojem pretopljenih stranih citata, a Oskar Roginer (Roginer Oszkár), još jedan kritičar knjige Agresiva, piše da se u tekstovima Kalmana Jodala vide prekomernosti transcedentalnosti, transseksualnosti, transnacionalnosti, zatim ostaci jugoslovenske mitološke prošlosti i višedecenijskog iskustva popkulture… što sve zajedno otvara put ka jugoslovenskim alternativama osamdesetih i devedesetih kao večnom mestu drugosti u koje je jedino bilo moguće učitati sadašnjost. Novelu „Tündér, mese“ („Vila, priča“) iz knjige Agresiva, Janoš Banjai je okarakterisao kao jednu od naših najboljih književnih tekstova.

Lidija Dmitrijev (1922) je Novi Sad nekad i sad. Nekad se u Novom Sadu i u špecerajskim radnjama govorilo srpski, mađarski i nemački. Sada su sasvim druga vremena, a ona prethodna zadrżana su u Lidijinom sećanju i jezicima koje govori: srpski, nemački, mađarski, ruski, francuski i engleski. Ona je radni vek provela u Pedagoškom zavodu Vojvodine starajući se o kvalitetu nastave stranih jezika u Vojvodini. Ako izuzmemo publikacije koje je pisala u vezi sa metodologijom nastave stranih jezika u vojvođanskim školama, onda u registru Biblioteke Matice srpske nalazimo sledeċe podatke o knjigama koje je prevela:  Шест јутара ружа и друге новеле мајстора мађарске приповетке (превели Лидија Дмитријев, Ђура Рушкуц, Александар Тишма) Novi Sad, 1953; Salom Aš Mati (sa mađarskog Lidija Dmitrijev) Beograd, 1954; F. M. Dostojevski Dvojnik : petrogradska poema (sa ruskog prevela Lidija Dmitrijev) Beograd, 1958; Zsigmond Móricz Rođaci (s mađarskog preveli Lidija Dmitrijev, Danilo Grujić) Novi Sad, 1963; Владимир Григорјевич Безносов Достојевски и Берђајев (с руског Лидија Дмитријев) Novi Sad, 1991; B. Schlieben Sociolingvistika: razvoj i važenje jezičkih normi : nastavak i širenje jezičkih normi (s nemačkog Lidija Dmitrijev) Novi Sad, 1998; L. S. Vigotski Problemi razvoja psihe u redakciji A. M. Matjuškina (s ruskog Lidija Dmitrijev) Beograd, 1996; Feministička teologija : zbornik referata sa Međunarodne konferencije “Feministička teologija: od teorije u praksu” (prevodi na nemački Reinhardt Eckert, sa nemačkog Lidija Dmitrijev, na engleski Ruth Lehotsky, Vladislava Felbabov, sa slovačkog Ana Palik-Kunčak, sa mađarskog Ana Bu, sa francuskog Milica Kozić) Novi Sad, 1999; Sara Medouz, Ašer Kešdan Kako pomoći deci da uče : prilozi kognitivnom programu (s engleskog Lidija Dmitrijev) Beograd, 2000; Feministička teologija : zbornik referata sa Međunarodne konferencije “Feministička teologija: od teorije u praksu” (prevodi na nemački Reinhardt Eckert, sa nemačkog Lidija Dmitrijev, na engleski Ruth Lehotsky, Vladislava Felbabov, sa slovačkog Ana Palik-Kunčak, sa mađarskog Ana Bu, sa francuskog Milica Kozić) Novi Sad, 2002; Eržebet Berček Ester (sa mađarskog Lidija Dmitrijev) Novi Sad, 2002; Elizabet Kestli Žene sa Kosova : životne priče Albanki (sa nemačkog Lidija Dmitrijev) Novi Sad, 2002; Александар Блок Писма (с руског Лидија Дмитријев, Витомир Вулетић). Нови Сад, 2005; Elizabet Kestli Jazovi i mostovi : prijateljstva pre i posle sukoba na prostoru bivše Jugoslavije : 16 portreta (sa nemačkog Lidija Dmitrijev) Novi Sad, 2005; Александра Толстој Отац : живот Лава Толстоја. [Књ.] 1, 2 / (с руског Лидија Дмитријев) Сремски Карловци , Нови Сад, 2011; Рожа Јодал Кошшшшшава (са мађарског Лидија Дмитријев) Нови Сад, 2011; Ида Марковна Радвољина Дугачко писмо које није стигло до примаоца (с руског Лидија Дмитријев). Сремски Карловци, Нови Сад , 2011.

Lidija Dmitrijev i njena koleginica iz Segedina, Meta Seleši (Szölössy Meta),  profesorka ruskog i nemačkog jezika su napravile interesantan prevodilački opit koji je pokazao da prevođenje sa mađarskog jezika zahteva više od znanja jezika. Budući da mađarski i srpski jezik govore od detinjstva dogovorile su se da napišu sve glagole koji znače hodanje u srpskom (Lidija) i mađarskom jeziku (Meta) i da rezultate uporede. Cilj je bio da utvrde da li svaki od glagola iz sakupljenog registra o hodanju ima u drugom jeziku jedan izraz istog značenja ili se jedna reč iz pomenutog registra u drugom jeziku mora prevesti sa više reči. Rezultat je bio taj da u mađarskom jeziku postoji glagol koji označava kretanje zaljubljenog para (andalog) koji ne postoji kao jedna reč u srpskom jeziku. Jezik u kome postoji jedinstven izraz koji opisuje hod zaljubljenog para s jedne strane pokazuje razvijenost, lepotu i punoću mađarskog jezika u svakodnevnom životu, a s druge strane demonstrira specifičnosti, pa i težinu prevođenja sa mađarskog jezika.

3kalman-JOd Kalmana Jodala sam naučila da je identitet pisca u jeziku i da moćno-bogati svet maternjeg jezika nije uvek  moguće prevesti na drugi jezik, makar se radilo o jeziku koji se takođe govori od detinjstva. Razlika može biti od nekoliko registara nijansi, značenja, osećanja do razlike u dijalektima koji u književnom delu mogu imati mnoga značenja već tradicionalno upisanih u opšte znanje.

Od Lidije Dmitrijev sam naučila i da odličan poznavalac (stranog) jezika nije nužno i dobar prevodilac jer je potreban i dar koji bi najpre mogli da opišemo kao kreativnost koju poseduju i pisci. Ali ni to nije dovoljno. Lidija Dmitrijev nije mogla da prevodi tekstove Kalmana Jodala na srpski jezik jer se radi o savremenom izrazu koji zahteva prevodioca sličnog senzibiliteta. Između životnih početaka Lidije Dmitrijev i Kalmana Jodala prošao je četrdesetpetogodišnji period u kome su se smenjivale države, službeni jezici, društveno-politički sistemi, vladajuće i avangardne estetike… pa je ponekad logično i potrebno da prevodilac prema sopstvenom unutarnjem sudu izabere pisca.

Pisati na jeziku manjine unutar sasvim različitog jezičkog korpusa sada i ovde znači biti na margini ili čak biti nevidljiv za arbitre književne vrednosti od kojih zavisi da li će neko delo biti prevedno i objavljeno na jeziku većine. Knjiżevni opus tri generacije novosadskih književnih stvaralaca u porodici Berček-Jodal dokazuje ovu tezu. Ali, kao što svedoči znanje i iskustvo Lidije Dmitrijev i prevodilaštvo je kreativna i lična priča koju treba podržati koliko i književno stvaralaštvo.

U knjiżevnosti na mađarskom jeziku u Vojvodini postojao je drugačiji plan. Tokom šezdesetih godina prošlog veka u socijalističkoj Jugoslaviji izdavačka kuća “Forum” je imala edicije “Mađarska književnost u srpskohrvatskom prevodu” i “Dvojezično izdanje na mađarskom i srpskohrvatskom jeziku“. Čini se da je nestankom ovih edicija i smrću Janoša Borbelja (János Borbély), čoveka koji je preveo 50 knjiga sa srpsko(hrvatskog) na mađarski jezik zauvek nestalo doba prožimanja i književne razmene. Iz tog vremena bratsva i jedinstva još uvek je aktivan Karolj Silađi (Szilágyi Károly) koji od devedesetih godina prošlog veka živi u Mađarskoj.

Sada i ovde ne postoji  plan koji bi u kontinuitetu prevodom na srpski jezik podrżavao književnu produkciju vojvođanskih pisaca koji pišu na maternjem, mađarskom jeziku. Dokaz je tri generacije dugo prećutkivanje knjiżevnog fenomena Berček-Jodal. Ako uvedemo kriterijum književne vrednosti kao osnovu za prevod, onda se u vezi sa književnim radovima Kalmana Jodala i Rože Jodal možemo zapitati čemu sluże knjiżevne nagrade? Ako je kriterijum isključivo dobit izdavača, onda  književnost kao vrhunska civilizacijska tekovina nema smisla. Ovde treba postaviti i pitanje šta zaista jeste multikulturalnost Vojvodine? Da li je to samo ključna reč u političkim govorima i EU projektima ili je możda taj projekat napušten uvođenjem novog koncepta najavljenog (a możda) i realizovanog samo kroz reč – interkulturalnost? Sudeċi prema tri generacije dugoj knjiżevnoj tradiciji u porodici Berček-Jodal ipak, u svakodnevnom żivotu żivimo u koncentričnim krugovima koji se tek tu i tamo dodiruju.

Šebešfok-Novi Sad, juli-avgust 2014.

 Zahvaljujem Roži i Kalmanu Jodalu za prevod književnih kritika sa mađarskog na srpski jezik i korisne sugestige koje su mi dali.

NAPOMENA: Bez dozvole autorke, dr Gordane Stojaković, nije dozvoljeno preuzimanje integralnog teksta kao i pojedinih njegovih delova (odlomci, fotografije). Dozvolu možete zatražiti od autorke, putem mail-a: gstojakovic021@gmail.com