dr Gordana Stojaković 09.11.2014.

Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić

Mirjana Kučer, izvršna koordinatorka splitske feminističke organizacije Domine je,  na osnovu mog sarajevskog izlaganja (2014.g)  o ženskom mirovnom aktivizmu u Jugoslaviji, zapitala šta sam mislila kada sam rekla da sam mogla da umesto primera ženskih mirovnih aktivnosti iz Sarajeva,  dam i primer iz Splita?  Zapitala me je da li znam nešto o splitskoj feministkinji dr Jelki Perić i napuštanju dela hrvatskih aktivistkinja, među kojima je bila i dr Perić, iz opšteg feminističkog korpusa Kraljevine Jugoslavije tridesetih godina 20 veka?

Udruživanje ženskih organizacija, stvaranje nacionalnog saveza

Na osnovu prethodnih istraživanja imala sam saznanja o sukobima unutar feminističkog korpusa između dva svetska rata, ali ne i o situaciji povezanoj sa dr Perić . Udruživanje ženskih organizacija 1919. pokrenuo je Srpski narodni ženski savez da bi se na osnovu broja organizacija i članstva Beograd i Ljubljana a zatim Sarajevo i Zagreb pokazali kao centri feminističkog aktivizma. Prva predsednica je bila Danica Hristić (Beorad), a prve potpredsednice su bile Zlata Kovačević (Zagreb) i Franja Tavčar (Ljubljana). Narodni ženski savez Kraljevine SHS (NŽS) je 1920. u svom sastavu imao oko 250 društava sa oko 50.000 članica. („Извештај о раду Народног Женског Савеза за 1921“.  Женски покрет  br. 11 – 12. 1921: 363).

Nacionalna asocijacija ženskih organizacija, NŽS, kasnije Jugoslovenski ženski savez (JŽS)  bili su mesta odmeravanja snaga među uglednim i brojnim organizacijama i liderkama. Političke prilike novoosnovane države uticale su i na dešavanja unutar nacionalnog ženskog aktivističkog prostora. Prvi sukob i rascep unutar Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS desio se 1926. Razlog su bili različiti aktivistički planovi mnogobrojnih organizacija (od humanitarnih do feminističkih) koje je bilo teško okupiti pod jedinstvenu kapu. Povod je bio nezadovoljstvo beogradskih ženskih organizacija, na čelu sa Beogradskim ženskim društvom, raspodelom liderskih pozicija unutar uprave nacionalne ženske asocijacije. Tada je jedan respektabilan broj ženskih organizacija osnovao Narodnu žensku zajednicu (1926), ali se već 1929. većina „odmetnutih“ organizacija ponovo vratila u prvobitno nacionalno jato jer je nacionalni ženski savez bio nosilac međunarodnih aktivnosti (Глас Народне Женске Заједнице br. 5 i 6. 1929: 3,6).

 

Najbrojnije mirovne i organizacije za obrazovanje i humanitaran rad

Paralelno sa previranjima unutar nacionalnog ženskog „fronta“ formiraju se feminističke organizacije kao što su: Alijansa ženskih pokreta (1926),  Udruženje univezitetski obrazovanih žena (1927), Ženska stranka (1927) i Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (1928). Tako je stvoren širok ženski, aktivistički prostor koji sa jedne strane čine organizacije okrenute tradicionalnim vrednostima (briga za siromašne, napuštenu decu, udovice…) a sa druge feminističke organizacije koje se zalažu za ženska lična, porodična i politička prava kao i prava zaposlene žene. Među svim nabrojanim organizacijama postojali su različiti intenziteti saradnje u zavisnosti od suštine aktivističkog plana, pa su tako aktivnosti u vezi sa edukacijom žena i ženske dece, humanitarne aktivnosti, ali i mirovne okupljale najveći broj organizacija. Borba za politička i ekonomska prava žena, pitanje prostitucije, zakonska zaštita majke i deteta, žaštita žena unutar porodičnog prava… bila su pitanja kojima su se najagilnije bavile organizacije Ženskog pokreta. U isto vreme postojala je praksa da je jedan broj feministkinja bio angažovan u radu više organizacija, a to je bio efikasan način usklađivanja pojedinih akcija.

 

O sukobima u ženskom pokretu

U fokusu mog dosadašnjeg istraživanja bile su feminističke i AFŽ organizacije iz Vojvodine, a zatim i iz Srbije pa sam odlučila da napravim kratko istraživanje o ženskim organizacijama u Splitu i da saznam nešto o aktivizmu dr Jelke Perić. Sasvim sam bila sigurna da ću moći da nađem spisak ženskih organizacija iz Dalmacije (Primorske banovine) i da će se u njihovim izveštajima o radu moći pročitati nešto o aktivističkim planovima dr Jelke Perić. Cilj sam nameravala da ispunim analizom ženske štampe[1] (Женски покрет, Гласник Југословенског женског савеза, Жена и свет,  и Глас Народне Женске Заједнице ) i beogradske Политике  u periodu 1920-1938. Očekivala sam da ću pronaći osnovne informacije u vezi sa postavljenim ciljem, ali ispostavilo se da sam pronašla niz tekstova koji su svedočili o još jednom sukobu unutar ženskog aktivističkog korpusa o kome ranije nisam znala. Pojavio se „slučaj“ Zlate Kovačević-Lopašić koji je uz kratke informacije o splitskim ženskim organizacijama i aktivistkinjama postao druga tema ovog rada.

 

Splitski ženski, aktivistički mozaik (1919-1938)

Među članicama uprave Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS 1920.  našla sam imena dve Dalmatinke: dr Jelke Perić na mestu predsednice Sekcije za iseljeničko pitanje i članice Sekcije za zakone i Marije Čardov[2] (Dubrovnik) u Sekciji za mir  (Женски покрет br 8. 1925: 283).

Marija Djadrov, predsednica Narodne ženske zadruge u Dubrovniku (Жена и свет  br 1. 1925: 2).

Marija Djadrov, predsednica Narodne ženske zadruge u Dubrovniku (Жена и свет br 1. 1925: 2).

 

Skupština Narodnog ženskog saveza održana je u Splitu u periodu 6 – 8. oktobar 1929., tri dana pošto je Kraljevina SHS preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju. Od tada se organizacija shodno promeni naziva države nazivala Jugoslovenski ženski savez. Na Skupštini su na predlog predsednica komisija: za mir i arbitražu, za štampu, za zaštitu dece, za ženske pozive, za pravnu jednakost žena, podkomisije za filmove i komisije za emigraciju i imigraciju[3] donete odgovarajuće rezolucije koje su bile usklađene sa međunarodnim planovima i potrebama položaja žena i dece u Kraljevini Jugoslaviji (Женски покрет  br. 23-24. 1929: 2).

Grupna fotografija učesnica splitske Skupštine Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (Жена и свет br. 11. 1929: 3).

Grupna fotografija učesnica splitske Skupštine Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (Жена и свет br. 11. 1929: 3).

Feministički najprofilisanije bile su organizacije Ženskog pokreta. Preteče ove organizacije bilo je Društvo za prosvećivanje žena i zaštitu njenih prava (osn. 1919), a zatim je naziv organizacije promenjen u Ženski pokret. Godine 1923. organizacije Ženskog pokreta Beograda i Sarajeva, Udruženje jugoslovenskih žena iz Zagreba i Splošno žensko društva iz Ljubljane osnovale su Alijansu feminističkih društava u Kraljevini SHS. Konačno profilisanje ovog feminističkog saveza okončano je 1926. kada je stvorena Alijansa ženskih pokreta i to samo od organizacija Ženskog pokreta koje su formirane u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Članica ovog saveza bila je i organizacija Ženskog pokreta u Splitu.

 

O Ženskom pokretu u Splitu

Nisam našla informaciju o tome kada je osnovana, ali sam našla informaciju da je organizacija Ženskog pokreta (Split) 1925. pristupila Narodnom ženskom savezu Kraljevine SHS[4] (Женски покрет br 9-10. 1926: 391). To znači da je Ženski pokret (Split) morao biti osnovan 1925. ili pre te godine. Članice Ženskog pokreta iz Splita bile su naročito aktivne 1927. i u prvoj polovini 1928., a to se može pročitati u tekstu “Aktivnosti Ženskog pokreta u Splitu“ koji je objavio Женски покрет  od 15. aprila 1928.  U tekstu (koji nije potpisan) se prvo navodi da je cilj Ženskog pokreta u Splitu da proširi feminističke ideje kroz celu Dalmaciju, a to se činilo preko predavanja koje su članice Ženskog pokreta držale u Splitu i okolini. Tako su „članice uprave“ dr Jelka Perić i Ivanka Tarle „održale dva svoja predavanja o ženi“ u Sokolskom domu u Drnišu na poziv drniške Ženske zadruge. Dr Perić je govorila o položaju žene kroz istoriju, a Tarle je govorila o ciljevima i načinima rada Ženskog pokreta sa težištem na pacifistički plan (Женски покрет br. 8. 1928: 3).

Ženski pokret (Split) nije bio u popisu ženskih udruženja Sekcije Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije (JŽS) 1935, što ne znači da nije bio u sastavu Alijanse ženskih pokreta,  ali se u vezi sa napuštanjem Sekcije Primorske banovine pominje dr Jelka Perić, najverovatnije kao članica (liderka) druge (ih) organizacije u sastavu  JŽS  (Гласник Југословенског женског савеза  br. 10. 1935: 75). Mnoge feministkinje međuratnog perioda (1918-1941) bile su članice više organizacija, tako da je ovo očekivana informacija.

Sekcija Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza osnovana je 12 maja 1934[5]. zalaganjem Marije Gjadrov (Djadrov, Čardov)  koja je preminula u prvoj godini rada ove sekcije. Jugoslovenskom ženskom savezu je tada pristupilo 11 od 16 ženskih društava Primorske banovine i to: Narodna ženska zadruga (Split, Jelsa, Šibenik, Hvar, Starigrad, Pučišće), Dobrotvorna ženska zadruga (Knin), Pododbor Kneginje Ljubice (Split), Pododbor Knjeginje Ljubice (Šibenik), Jugoslovensko katoličko društvo „Danica“ (Split), Žensko udruženje ( Korčula) i kao dvanaesto,  Kolo srpskih sestara (Mostar). U glavnom odboru Jugoslovenskog ženskog saveza na mestu predsednice sekcije za Primorsku banovinu  Mariju Gjadrov nasledila je Eleonora Tartalja (Tartaglia), a dr  Jelka Perić je bila zamenica potpredsednice (obe iz Splita) (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 75). Ubrzo zatim Eleonora Tartalja i dr Jelka Perić dale su ostavke na svoje funkcije, a njihova imena više nisam našla u izveštajima ženskih organizacija iz Dalmacije koje su objavljivali Гласник Југословенског женског савеза i Женски покрет. O okolnostima koje su bile uzrok ostavke postoji samo jedna kratka zabeleška iz koje ne saznajemo dovoljno, a koja se nalazi u  izveštaju o radu Sekcije Primorske banovine u 1934. i 1935:

Na poziv Narodne odbrane, Sekcija je poslala delegata na sastanak splitskih društava, sazvan kao nacionalno odbrambeni protest „Zagrebačko-splitskog memoranduma“[6], gde je jednoglasno od svih društava prihvaćena i rezolucija kao protest. Povodom toga izbile su nesuglasice između članova uprave pa su na sjednici  I/II ove godine dale ostavku: pretsjednica g-đa Tartaglia, zamjenica potpretsjednice g-đa Perić i zamjenica jednog člana g-đa Brajša[7]  (Гласник Југословенског женског савеза  br. 10. 1935: 75).

Na mestu članice Glavnog odbora Jugoslovenskog ženskog saveza i predsednice Sekcije Primorske banovine Eleonoru Tartalju zamenila je Marija Roca[8]( Гласник Југословенског женског савеза br 1 1935: 8). Sudeći prema izveštaju o radu Sekcije za 1934/5. godinu vidi se da su članice ženskih organizacija udruženih u Sekciju Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza nastavile rad, a težište tog rada su bile aktivnosti na osnivanju domaćičkih škola i tečajeva, problemu prostitucije i napuštene dece. Posebno su važne informacije u vezi sa situacijom nastalom posle ukidanja javnih kuća i Zakonu o aboliciji prostitucije kada je izvestan broj žena u prostituciji u Splitu ostao bez ikakve pomoći i osmišljenih strategija zapošljavanja jer su surovo bile  „razjurene i ostavljene svojoj sudbini“ (Гласник Југословенског женског савеза  br. 10. 1935: 75). Iz Izveštaja o radu Sekcije Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, posle vanredne skupštine održane u Splitu decembra 1935., saznajemo da se u Splitu kontinuirano razgovaralo o modelima „sanacije prostitucije“ koji su podrazumevali prikupljanje statistike „o porastu sifilističkih oboljenja zadnjih godina u Splitu“, uvođenje „bezobzirne moderne kontrole, a po potrebi liječenja ove bolesti kod ljudi i žena“ i „nužnosti da se u Splitu otvori sklonište za posrnule djevojke“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5 1937: 36-37).  Takođe, prikupljeni su podaci „za izradu teme ‘Poboljšanje stanova u gradovima za period vremena od Evropskog rata[9] do danas’ kao i podaci za zaposlenje i zvanja“ (Isto, 37) koju je očigledno pokrenula uprava Jugoslovenskog ženskog saveza istražujući položaj žena po raznim temama u različitim delovima Kraljevine Jugoslavije.

 

O Narodnoj ženskoj zajednici u Splitu

Među organizacijama Sekcije Primorske banovine ističe se Narodna ženska zajednica u Splitu. Iz izveštaja saznajemo da je predsednica Narodne ženske zajednice (Split) bila Anka Rismondo, a da je potpredsednica bila „g-đa Roca“ (Isto 39-40). Prvi izveštaji o radu ove organizacije su iz 1935, a radi se o informaciji da je Obdnište Narodne ženske zadruge iz Splita posvećeno „uspomeni blaženopočivšeg Kralja Aleksandra I ujedinitelja“ otvoreno u decembru 1934 (Гласник Југословенског женског савеза br. 3. 1935: 21). Obdanište se nalazilo u zgradi Narodne ženske zadruge, a u njemu je odmah po otvaranju bilo smešteno 28 dece o kojima su se brinule „sestre Dominikanke“ (Isto, 21). Na pitanju napuštene i zapuštene dece u Splitu istakla se Romilda Račić koja je (kako se navodi u izveštaju) Narodnoj ženskoj zadruzi  predložila otvaranje Skloništa za zapuštenu djecu“ (Isto, 76).

Vrlo obiman Izveštaj o radu Narodne ženske zadruge u Splitu  za 1937. otkriva nam da je organizacija imala „humanu“ i „prosvjetno-zabavnu“ sekciju (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1938:39-41). Humanu sekciju vodila je Vjera Sokolić, a rad sekcije bio je koncentrisan na dve institucije koje je osnovala Narodna ženska zadruga (Split): „Obdanište Kralja Aleksandra I“ i „Sklonište za napuštenu mušku djecu“. Pored toga članice sekcije su u toku godine darovale „50 rodilja“ pelenama i povojima, a 60-toro dece je dobilo toplu odeću i obuću  (Isto, 39), „Mliječna kuhinja“ je 1937.  izdala 20.817 bočica više nego prethodne (Isto, 41). Članice „humane“sekcije su obišle „najsiromašnije djelove grada“ gde su videle „strašnu bjedu“, „stanove poput špilja i jama u kojima žive mnogobrojne obitelji“ (Isto, 39). Članice „humane sekcije“ odmah su zahtevale započinjanje projekta „sirotinjskih stanova“, napravile popis potreba a „potpredsjednica g-đa Roca i predradnje za ovu akciju“ jer je opštinska vlast odmah rekla da za to nema para (Isto, 39). Uz „Obdanište Kralja Aleksandra I“ radili su Dispanzer za dojenčad i malu djecu i Savjetovalište za majke gde su lekar dispanzera i sestre pored pregleda davali savete majkama „kako će higijenski odgajati djecu, kako će umjetno hraniti dojenčad u slučaju da majka nema svog mlijeka“. Sestra dispanzera je „obilazila kuće i davala savjete majkama, te izviđala materijalno i higijensko stanje u obiteljima“ (isto, 39). „Obdanište Kralja Aleksandra I“ prvobitno je vodila „g-đa Kresojević“, a onda ju je zamenila Slavka Vrdoljak kojoj je pomagala predsednica organizacije, Anka Rismondo (Isto, 40). U Obdaništu je tokom 1936, 1937. bilo 70 dece, o kojima su brinule dve sestre dominikanke, „učiteljica- zabavilja“ koju je plaćala Primorska banovina, i „g-ca Lončar“ koja je vodila zabavište. Lekar je bio dr Dušan Kovačević.

„Skonište za zapuštenu mušku djecu“ je, u godini kada je pisan izveštaj, imalo 52 pitomca u dobi od 7 do 16 godina (Isto, 40). To su bila deca ulice koju je uglavnom dovodila policija zbog mnogobrojnih krivičnih dela. U Skloništu je deci omogućeno da pohađaju redovnu osnovnu školu, organizuju edukacije za izradu predmeta od slame, gline i slikanje na drvetu, keramici… Te veštine sa decom su radile „G-đa Bezjak i gđa Anka Plaziblat“, dok je Dora Vranković osnovala hor (Isto, 40).

Aktivnostima „Prosvjetno zabavne sekcije“ kao da ulazimo u intimni život organizacije jer saznajemo da je 1937.  „krsna slava Sv. Juraj proslavljena intimnim obredom“ a da je posle toga „održan prvi broj usmenih novina posvećen slavskim običajima“ (Isto, 40). Dalje saznajemo da je organizacija imala hor koji je pod vođstvom maestra Papandopula (Boris Papandopulo, hrvatski kompozitor i dirigent, 1906- 1991.) priredio uspešne koncerte u Šibeniku i Kninu. Predavanja su tokom godine, koju je pratio izveštaj o radu, držali: „g-đa Maja Čulić“ o kraljici, Petar Rismondo o prvim simptomima raka, Norvežanka „g-đa Hauzen“ o Norveškoj, „g-đa Roca“: o Tomasu Masariku, povodom godišnjice smrti „Kralja Ujedinitelja“ i o poseti Kumanovu (Isto, 41).

Narodna ženska zajednica (Split) je održala dva tečaja krojenja i šivenja i uz pomoć vojske i opštine „uredile grobove srpskih vojnika koji su na povratku sa Solunskog fronta i ne svraćajući svojim domovima, koje godinama nisu vidili, svoje umorne kosti ostavili ovdje došavši u obranu našeg Primorja“ (Isto, 41).

 

O kongresu Međunarodnog saveza žena i još jednom sukobu    

U Dubrovniku je u periodu 28. 09- 10.10.  1936. održan kongres Međunarodnog saveza žena o čemu je Гласник Југословенског женског савеза opširno izveštavao. Glavne teme su bile: položaj zaposlene žene i položaj žene u domaćinstvu i na selu („Sa kogresa u Dubrovniku“. Жена данас  br. 1. 1936: 12-14). U pripremama za održavanje kongresa članice Jugoslovenskog ženskog saveza, Ženskog pokreta i Udruženja univerzitetski obrazovanih žena koordinirale su rad kako bi se dubrovački kongres što bolje organizovao. Jugoslovenski ženski savez je organizovao 15 komisija koje su trebale da pripreme kongres po određenim temama, a na osnovu „kandidacija društava“ iz Splita su bile prisutne: Marija Gargašević (Komisija za vaspitanje) i Ivka Kršnik (Komisija za migracije) (Гласник Југословенског женског савеза  br. 6. 1936: 4). No, po završetku kongresa Međunarodnog saveza žena dubrovačka Narodna ženska zadruga[10] istupila je iz Jugoslovenskog ženskog saveza „zbog nepriznavanja rada na organizovanju pomenutog kongresa“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 9-10. 1936: 74). Uprava Jugoslovenskog ženskog saveza je od dubrovačke Narodne ženske zadruge tražila „fakta koja su dovela Zadrugu do zaključka o nepriznavanju njihovog rada“ ali „Zadruga nije htela dati nikakvog objašnjenja“ (Isto, 74).

Iz  izveštaja o radu Sekcije Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza saznajemo da je Sekcija na kongresu u Dubrovniku bila zastupljena delegacijom koju su činili: predsednica Marija Roca, potpredsednica Dolores Kovačević, članica uprave Anka Magazin i  „g. Boglić“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5 1937: 37). Članice Sekcije su organizovane da dočekaju inostrane delegatkinje među kojima su bile Lady Aberdeen, predsednica Međunarodnog saveza žena, zatim delegatkinje iz Italije, Holandije, Francuske, Engleske sa kojima su članice sekcije imale prilike da provedu vreme u razgovoru i razgledanju grada (Isto, 37). Detaljan izveštaj o kongresu iznela je Marija Roca na sednici uprave Sekcije, a zatim i pred punom dvoranom Narodne ženske zadruge  koju su ispunile članice Narodne ženske zadruge i Društva Kneginja Ljubica (oba društva iz Splita). U Izveštaju se navodi da je Marija Roca izvještaj „iznijela veoma lijepo i propratila projekcijama“ (Isto, 37).

Ovde je potrebno zabeležiti jednu vrednu i interesantnu inicijativu Zagrebačkog ženskog kulturno-prosvjetnog društva  koje je obaveštavalo i tražilo „agitaciju“ članica Jugoslovenskog ženskog saveza u vezi sa  otvaranjem domaćičkih tečajeva  „finog kuhanja u turističkim mestima naročito u lijepim selima, a uz kuhanje obučava ručne radnje: šivanje, krojenje pa i ćilimarstvo“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 1. 1938: 8). Članice ove organizacije u vreme sezone su dovodile  „grupu gostiju 10-15 lica koji provedu svoj ljetnji odmor  1- ½ mjeseca tu u istom selu, a hrane se u kuhinji – trpezariji dom. tečaja našeg društva“ (Isto, 8). Tečajevi su već bili organizovani na Pagu, u Jesenicama i Dugom Ratu (kod Splita), Senju, Viganju, Trpnju (Pelješac), Drnišu, na Silbi i u Novigradu (Isto, 8). Na kraju završiću ovaj kratki pregled aktivnosti splitskih organizacija podatkom da  je Sekcija Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza u maju 1938.  održala  komemoraciju povodom smrti dve potpredsednice Jugoslovenskog ženskog saveza, Zlate Kovačević i Franje Tavčar. Govorile su Marija Roca i Anica Žagar (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1938: 39).

 

Slično i  značajno žensko iskustvo u Splitu i Novom Sadu

Iz ovog  pregleda, na osnovu podataka prevashodno iz Женског покрета  i Гласника Југословенског женског савеза  o događajima, ličnostima i organizacijama koje su činile ili bile uključene u ženski pokret u Splitu između dva svetska rata naslućujemo da se radi o značajnom, ali nepoznatom ženskom iskustvu. Slično novosadskoj ženskoj aktivističkoj sceni između dva svetska rata, možemo naslutiti nekoliko planova: humanitarni, versko-nacionalni i feministički. Sudeći prema utemeljenosti i ozbiljnosti humanitarno-socijalnih organizacija koje je osnovala Narodna ženska zadruga u Splitu možemo pretpostaviti da je temeljni plan ženskog aktivizma u Splitu i šire bio dovoljno snažan da postane platforma za razvoj i opstanak mnogih feminističkih planova, kao što je to bilo i u Novom Sadu.  Ovom letimičnom istraživanju oslonjenom uglavnom na žensku štampu najviše nedostaje prikaz radničko-komunističkih aktivnosti gde su žene takođe imale važnu ulogu. Tim više jer je feministički i komunistički plan u pogledu ženskih prava i položaja žena u društvu imao jednu zajedničku epizodu, kada je 1936. u okviru Ženskog pokreta osnovana Omladinska sekcija Ženskog pokreta koju su pretežno činile komunistkinje.

 

Slučaj Zlate Kovačević-Lopašić (1862-1938)

Lopasic

Zlata Kovačević-Lopašić i njena majka Dragojla Lopašić, „zaslužna kulturna radnica“.  Жена и свет br. 2 1925: 2.

 

Život Zlate Kovačević, rođene Lopašić, započeo je u Zagrebu 1862. i to u kući pored Kamenih vrata u kojoj je živela Šenoina junakinja, Dora Krupićeva. Pošto je osnovnu školu završila u Zagrebu, Zlata Lopašić se upisala na Učiteljsku školu u Karlovcu gde je uspešno položila učiteljski ispit 1881. Udajom za Matiju Kovačevića, profesora Učiteljske škole u Petrinji Zlata (sada Kovačević) postaje učiteljica i građanka Petrinje. Tu je ona 1898. osnovala „Udrugu za narodno tkivo i vezivo“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 3 1938: 16). Petrinjska organizacija je zahvaljujući osnivačici izlagala radove na svetskim izložbama u Londonu, Beču, Pragu, Petrogradu, Parizu… Godine 1913. preselila se u Zagreb, budući da je njen suprug postavljen za profesora zagrebačke gimnazije. Tu se ona 1917. usprotivila osnivanju Internacionalnog invalidskog doma pod pokroviteljstvom Zite Habsburške (Zitin dom). Godine 1918. (29. oktobra) Zlata Kovačević je bila na čelu delegacije žena koje su u hrvatskom Saboru dale podršku „Narodnom vjeću“ i formiranju države Srba, Hrvata i Slovenaca (Isto, 16). Narodni ženski savez Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca osnovan je u Zagrebu 1920. Tada je Zlata Kovačević izabrana za prvu potpredsednicu saveza. Godine 1934. kada se Jugoslovenski ženski savez transformisao osnivanjem banovinskih sekcija Zlata Kovačević je bila izabrana za počasnu predsednicu Sekcije Savske banovine[11] Jugoslovenskog ženskog saveza.  Pored toga ona je bila osnivačica „nacionalnog društva Kola SHS sestara“ (Isto, 17). Tridesetogodišnjica njenog rada proslavljena je svečano uz „prisustvo Zastupnika Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra“ koji je odlikovao Orednom Karađorđeve zvezde IV stepena kao jedinu ženu koja je stekla ovo visoko priznanje (Isto, 17). Pored toga Zlata Kovačević je za svoj rad nagrađena ordenima Svetog Save V, IV, III stepena, Jugoslovenskom krunom IV stepena, titulom počasne građanke Petrinje i drugim priznanjima. Danica Bedeković, autorka teksta o životu i radu Zlate Kovačević-Lopašić, objavljenog povodom  smrti istaknute aktivistkinje ženskog pokreta Hrvatske, napisala je i sledeće: „… I ako je veliku misao jugoslovenstva prigrlila svom dušom, ona se jednakom pripravnošću odazvala svakome bez razlike političkog ili vjerskog uvjerenja, tko je samo tražio njenu pomoć. Tihom je rezignacijom i otmjenošću prelazila preko razočaranja i protivština, što su joj ih prouzrokovali oni koji je nisu razumjeli. Bila je čisti optimista…“ (Isto, 17).

Razočaranje je svakako usledilo posle napada jednog broja aktivistkinja hrvatskih ženskih organizacija koje su zatražile njeno povlačenje iz društvenog života. U vezi sa konkretnim slučajem nužno je da objasnim događaje koji su prethodili ovom javnom napadu na Zlatu Kovačević. Prvo se desio zločin nad hrvatskim poslanicima, u Skupštini Kraljevine SHS, u Beogradu 20. juna 1928. Tada je poslanik, Puniša Račić, član Narodne radikalne stranke ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka a ranio Stjepana Radića, Ivana Granđu i Ivana Pernara. Stjepan Radić je bio lider a svi ostali su bili uglednici, članovi Hrvatske seljačke stranke. Stjepan Radić je nedugo zatim, 8. avgusta 1928. preminuo od posledica ranjavanja. Politička kriza započeta sve češćim zahtevima za reorganizaciju tj. konfederaciju Jugoslavije, produbljena ubistvom hrvatskih poslanika, kulminirala je „Šestojanuarskom diktaturom“.  Da bi izbegao mogući raspad države kralj Aleksandar je 6. januara 1929. raspustio Skupštinu, ukinuo političke stranke, uveo cenzuru štampe…

Nedugo posle ubistva i ranjavanja hrvatskih poslanika u periodu 7 – 9. 1928. u Beogradu je upriličena masovna proslava godišnjice proboja Solunskog fronta na koju su došle mnoge ugledne ličnosti (političke i vojne), u okviru savezničkih delegacija, iz okruženja i Evrope. Политика je tekstom i fotografijom zabeležila da je „stotine hiljada građana iz cele zemlje“ učestvovalo u obeležavanju proboja Solunskog fronta (Политика br. 7342. 1928:1). Među mnogobrojnim delegacijama iz čitave zemlje koje su došle u Beograd bila je i „delegacija iz Splita od oko 100 lica sa Don Franom Ivaniševićem i g.g. inž. Matošićem, dr Rubićem, dr Lovšem, Mikolićem i braćom Lohman. Zatim 50 sokola, rezervnih oficira…“ (Политика br. 7341. 1928: 4).

 

            Zlata Kovačević: “Ne pokoravam se ničijem teroru..”

U opštem defileu su bile i predstavnice Ženskog pokreta, Udruženja ženskih lekara, Udruženja univerzitetski obrazovanih žena (Политика br. 7342. 1928: 1).  Među mnogobrojnim delegacijama i  uglednim ličnostima bile su i gošće iz Hrvatske među kojima su  Zlata Kovačević i Danica Bedeković  bile poznate između ostalog i kao  članice Narodnog ženskog Saveza Kraljevine SHS iz Zagreba… (Политика br. 7342. 1928: 4).

Deo sadržaja proslave je bio zbor „Narodne Odbrane i ostalih nacionalnih organizacija iz cele zemlje za narodno jedinstvo i slogu Srba i Hrvata“ (Политика br. 7344. 1928: 2). Govorili su predstavnici Narodne Odbrane među kojima kao prvi Vasilj Grđić koji je objasnio da je ideal Narodne Odbrane bio „oslobođenje i ujedinjenje“, a da sada treba da postane „neutralno zemljište gde ćemo svi mi moći zastupati i raditi na ciljevima većim nego što je sadašnjica, većim nego što su momentalne razmirice, većim nego što je klasna borba…“ (Isto, 4). Drugi govornik je bio Jovan Maksimović, sekretar Narodne Odbrane za grad Beograd, a treći  Fran Ivanišević, „delegat iz Dalmacije“ koji je između ostalog rekao[i]:

… све оно што доле на Приморју својом главом мисли, својим срцем осећа, нема једне душе која дише а да није за једну нераздружену нашу Југославију (Буран аплауз). Ми смо одгојени у оној славној доби, која је вама без сумње позната, у oној борби наше далматинске народне странке кад су се Хрвати и Срби раме уз раме борили против талијанске најезде из Рима и мађарске Пеште. Ови су људи борбу издржали. Али су они били надахнути великим идеалима Његоша, вашег Кнеза Михаила, нашег бискупа Штросмајера. То су људи који су дизали духове и ишли преко граница имена и племена у читаво великословенско обзорје… Ако су ови идеали високо подигнути зашто да се крвимо ради несретног једног зликовца, зарад једног хица смртоносног , несретнога дана 20 јуна ради амбиције појединих професионалних политичара који говоре у име државе, а имају само своје амбиције (френетично одобравање) и ради својих амбиција стављају на коцку највиталнија наша питања и будућност наше државе“… (Политика бр. 7344. 1928: 2).

 

Posle kratkog obraćanja generala Milorada Ristića, delegata iz Skoplja, reč je data Zlati Kovačević-Lopašić. Govor Zlate Kovačević beogradska Политика  je objavila u celosti, a on glasi ovako[12]:

Jа захваљујем вама, господо и госпође, да сте мени дали ту велику част да данас овде у овом часном скупу проговорим неколико речи у име народног женског савеза хрватског дела и као члан Народне Одбране у Загребу. (Живела! Аплауз). Дозволите ми да овом приликом сврнем погледе ваше у прошлост нашу, како онда беше у оно тешко ратно доба и онда премда још нисмо знали за Народну Одбрану сваки честит Хрват и Хрватица радио је у духу народне одбране.

– Живела браћа Хрвати! Кличу многи делегати.

Замислите си нас који смо тако осећали, чије су биле симпатије на страни словенског оружја. Знате ли што је била туга наша како су тешке сузе капале, да се срце скаменило јер их јавно нисмо смели пролевати. Знате ли што је то било? А тек морали смо тако да урадимо јер нас је болело. Гледали смо како су колона за колоном ишле и како су биле командиране на брата у бој. Пред нама је стајала једна велика звезда у будућности јер смо чули да и Београд слави наше великане Зрињског и Франкопана (Слава им!) исто тако као и Загреб. Загреб ваш и наш. Јер је то исто. Исти су нам осећаји, иста слатка материнска реч. Ми не требамо тумача кад си кажемо и причамо наше доживљаје.

У духу Народне Одбране радиле су жене које су протестовале против врбовања жена на фронт од министра Хазаја који је послао своје емисаре у наше крајеве. Добро смо знале кад протестујемо против тога да жене иду на фронт да ми не помажемо наше вековне непријатеље.

Још вас хоћу на један моменат диван у нашем народу да упозорим. Стигао нам је звонак крик из Босне да нам умире наша узданица, наша деца у Босни српска. (Живела Босна!). Јавно смо позвали да нам шаљу нашу децу, нашу узданицу, јер нисмо правили разлике је ли се оно крсти, је ли се крижа, је ли се Алаху клања. Позвали смо сву децу да их сачувамо и да их заклонимо од страшне ратне вихорине.

То је био наш рад у прошлости . Иако је сада наша домовина у тузи ради појединих догађаја, мислим и држим да је наша домовина иако још рањена, али остаје нам жива, а то је она наша утеха у којој ћемо помагати свуда и на сваком месту рад у духу Народне Одбране.

Говор[ii] г-ђе Ковачевић био је поздрављен топлим и одушевљеним одобравањем (Политика br.  7344. 1928: 3).

 

Deo aktivistkinja hrvatskih ženskih organizacija je govor Zlate Kovačević-Lopašić na proslavi proboja Solunskog fronta u Beogradu 1928. ocenio kao „izdaju počinjenu na hrvatskome narodu“ i zbog toga je isključio iz svojih udruženja zatraživši da se povuče sa svih društvenih funkcija (Глас Народне Женске Заједнице  br. 12.1928: 4).  Tekst saopštenja koje je objavio list Hrvat u potpunosti je preneo Глас Народне Женске Заједнице i on glasi[iii]:

„Случај гђе Злате Ковачевић-Лопашић

Загребачки ‘Хрват’ у броју 2665 од 24. нов. донео је ову вест:

Хрватска женска друштва која оснивају Савез, управљају као протест против наступа г-ђе Злате Ковачевић-Лопашић у Београду, на ову слиједеће отворено писмо.

Потписане заступнице хрватских женских друштава скупљене у хрватској саборници на дан 21. студенога 1928. саслушавши извјештај о Вашем наступу у Београду на збору Народне Одбране пригодом овогодишње прославе пробоја солунског фронта, како је приказан у ‘Политици’ број 7344 једногласно квалифицирају тај ваш наступ као издају почињену на хрватскоме народу. С тог разлога прекидају с Вама сваку друштвену везу, искључују Вас из својих друштава и траже од вас да се повучете из свих хрватских друштава јер нисте достојни да у њима обављате било коју функцију.

У Загребу дне 21. студенога 1928.

Марија Бабаћ, Олга Барић, Даринка (Базала?), Ружица Бенолић, Петрела Башћан, Фрањица Босак, Еугенија (Длида?), Марија Деачић, Анка Динагл, Ана Фангец, Анђела Фејфар, Јелисава Фијенбер, Слава Фрлнић, Марија Гојмерац, Љуба (Грчакић?), Зора Хабулин, Љубица Хећимовић, Гизела Хитрец, Даница Хох-Отовчелић, Јелисава Хорват, Катарина Хрубу, М… Качеровски, Амалија Карлић, Анка Кашнер, Марија Клемен, Марија Кумичић, Злата Кватерник, Клотилда Левачић, Аугуста Лукетић, Фрањка Мајер, Марија Мамић, Резика Матанић, Фрањка Матасолић, Штефа Мерц, Ана Милетић, Марија Милетић, Ана (Науфел?), Маријете Нувела, Злата Новак, Марија Остовић, Дора Пфакова, Фаника Пралица, Марија Радић, Вера Сертић, Салка Солар, Ружица Свибен, Марија (Трикер?), Вера Видали, Анка Пеклић, Милка Погачић, Даринка Прелог, нечитко, Љубица Симов, Ружица Стилиновић, Вилма Томашић, Јагода Трухелка, Анкица Пернар, Ружица Посиловић, Вера Кикерец, Катарина Сенђерђи, Д-р Зденка Смрекар, Зора Свешко, Јела Торбар, Анка Турчић..“ (Глас Народне Женске Заједнице бр. 12. 1928: 4).

 

Odgovor[iv] Zlate Kovačević-Lopašić stigao je u formi otvorenog pisma[13] koje su objavili Политика (br. 7395. 1928: 9 ) i Глас Народне Женске Заједнице (br. 12. 1928: 4):

„Са пријатељске стране обавештена сам о нападају и отвореном писму управљеном на моју адресу, као и о оснутку Савеза хрватских женских удружења са ефектном увертиром мога искључења из хрватских друштава. Како чујем мотивиран је оснутак тог Савеза тиме што сам ја пошла у Београд на прославу пробоја солунског фронта да заступам хрватска друштва, дакле са једном крупном неистином. Знам сигурно да се о оснутку таковога савеза већ одавно сновало, да се роварило на свим линијама против Нар. Женског Савеза.

Дневни ред тога састанка био је испуњен само критиком мога наступа у Београду, напосе мога говора у Нар. Одбрани, у коме сам изнијела историјат мука свих добрих људи, а напосе честитих Хрвата и Хрватица у рату и пред пробојем. Замерају ми, да сам се тобоже најавила да заступам хрватска друштва. Тога нисам никад споменула, јер нисам рекла да заступам никакова друштва, па ни она која су удружена у Нар. Женском Савезу. Слободан сам грађанин ове државе, не покоравам се ничијем терору, у мени је толико правне свијести да разазнајем добро од зла. Не презам ни пред киме и радићу и у будуће, шта држим да је добро.

Бездушна је изјава г-ђе Кумичић[14] „да ју је било стид“ сједити са мном у одбору Нар. Заштите, у тој Н. З. , у којој сам са покојним др. Ђуром Басаричеком и проф. др. Шиловићем сарађивала од постанка њезина, када се још није знало о добротворству те госпође. А како тек да назовем поступак те жене, која је ишла у Петрињу роварити против мене код госпођа тамошњих друштава која сам ја основала и где је имала прилике чути о мом раду у народу.

Новост је за мене то, да сам имала добити већ од Аустрије златни крст. Не знам од куда је г-ђа Кумичић примила те информације, ја то не знам. Но, ако сам га и имала добити, сигурно то не би било за какове политичке услуге монархији, већ за мој рад у народу.

Гђа Марија Радић[15] приговара ми, да сам оплакала Србе који су гинули на фронту, а да нисам оплакала жртве 20 липња. Нека ми опрости гђа Радић, али тај приговор није из њезиних устију ни деликатан ни женски. Јест, плакала сам итекако за оне српске, као и хрватске и словенске војнике, што их је познати Шојере нагонио у братоубилачки бој под познатом паролом „Die Hunde sollen sich untereinander auffressen“[16]. Плакала сам горко и зато јер сам знала да су ми у том боју као добровољци и моји нећаци и синовац, који је – јединац у мајке – и погинуо.

Но мислим, да само до у кост покварене душе могу сумњати о мојим чувствима болним и преболним, о дубокој одвратности, што сам је осјећала над ужасним злочином почињеним 20 липња о.г. Тко може сумњати у искреност моје туге, кад сам стајала уз одар наших липањских жртава, о тешкој боли што сам осјећала кад сам нарекла спомен слово на комеморацији за мога друга у раду око спасавања гладне наше дјеце г. дра Басаричека. Код мене то није било театрално изјављивање туге, већ истинита бол. Осјећала сам тјескобу слутећи од коли(ко) ће тешких недогледних посљедица бити та ужасна катастрофа по сав наш југославенски народ звао се он српским, хрватским или словенским именом.

Пошла сам у Београд у вјери да ћемо ми жене у заједничком раду видати тешке ране наше младе државе, пошла сам, да се нађем с оним нашим женама које су тешко осудиле злочиначко дјело у парламенту и изразиле нам прве своје дубоко саучешће, пошла сам гајећи тврду наду да ћемо ми жене које нисмо скривиле тога злодјела наћи пута и начина за љубав и слогу.

Најава којом ме проглашују нечасном пада само на главе потписница јер сам си ја својим животом и радом стекла поштовање својих суграђана, што ми се спонтано исказује и приликом овог нападаја на моју особу.

Доћи ће и мој дан!

У Загребу 27. новембра 1928.

 

Povodom događaja u vezi sa napadom na Zlatu Kovačević-Lopašič, oglasila se saopštenjem[v] uprava Narodnog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije iz koga saznajemo da je među popisnicama otvorenog pisma članica hrvatskih ženskih udruženja samo dr Zdenka Smrekar[17] bila uključena u rad Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS i da su povodom ovog slučaja samo dva društva napustila nacionalni ženski savez (Политика br. 7392. 1928: 4):

„На основу тачних обавештења добивених од канцеларије Народног Женског Савеза у Загребу, управа Народног Женског Савеза изјављује следеће:

Међу хрватским женским друштвима поведена је акција за оснивање Хрватског Женског Савеза. Са састанка 21. новембра ове год. сазваног у том циљу, упућено је г-ђи Злати Ковачевић-Лопашић отворено писмо преко „Хрвата“ и „Народног Вала“ одштампано 24. ов. месеца . Писмо су потписале 64 жене међу којима је једина г-ђа др. Зденка Смрекар до данас активно сарађивала у Народном Женском Савезу.

Према тачним обавештењима само су два хрватска друштва иступила из чланства Народног Женског Савеза на 90 хрватских друштава учлањених у Народном Женском Савезу. А према потписницама отвореног писма упућеног г-ђи Ковачевић види се да је акција поведена од стране политички обојених жена. Из свега овога види се да су нетаче вести пронете да је г-ђа Ковачевић искључена из свих хрватских женских друштава, и стога је резолуција извесних београдских женских друштава донета на основу нетачних података. Личности које су том приликом иступиле противу г-ђе Ковачевић нису биле с њом у раду нити су се налазиле са њом на истој линији националних тежњи.

Упркос овом догађају који ће можда успорити за извесно време родољубиву акцију Народног Женског Савеза за равноправност и јединство цеколкупног нашег народа; наше жене окупљене у Народном Женском Савезу са непоколебљивом вером у успех продужиће свој рад за стварање боље будућности нешег народа.

Београд, 29 новембар 1928. г

Народни Женски Савез“

 

Delo Zlate Kovačevi-Lopašić je danas zaboravljeno. Ipak, tokom devedesetih godina 20. veka žene sa prostora socijalističke Jugoslavije prve su pokrenule mirovne kampanje, zajedničke skupove, proces suočavanja sa prošlošću. Mnoge će u tom procesu stvaranja antiratnih i antimilitarističkih koalicija biti motivisane istom onom logikom koju je izrekla Zlata Kovačević-Lopašić da će  žene koje nisu krive za počinjene zločine prve naći put za ljubav i slogu. Zato je važno da se sećamo Zlate Kovačević-Lopašić.

 

Literatura

Stojaković Gordana (2011)  Prilog za istoriju ženskog pokreta u Vojvodini i Srbiji u 19. i 20. veku u: Uvod u rodne teorije. 63-81. Ivana Milojević i Slobodanka Markov (ur). Novi Sad: ACIMSI i Mediterran Publishig.

Stojaković Gordana (2014) Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941).  Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru cikljusa predavanja „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE.

Listovi i časopisi

Гласник Југословенског женског савеза. Београд: Привредник. ур. Лепосава Петковић.

Глас Народне Женске Заједнице. Београд: Народна Женска Заједница

Женски покрет /Ženski pokret. Београд: Алијанса женских покрета у Краљевини Југославији. ур. Алојзија Штеби/ Даринка Стојановић

Жена данас 1/1936 – 33/1944 (1966) (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије.

Жена и Свет. Београд. Власник Иван Зрнић. ур. Јелена Зрнић.

Политика. Београд: Штампарија Д. Димитријевића. дир. Владислав Сл. Рибникар. ур. Миомир Миленовић и Војислав Тановић.

 

[1][1] Pogledala sam i desetak izdanja lista Hrvat (Zagreb: Nakladna zadruga Hrvatske zajednice 1914, 1918, 1920, 1928) koji se čuvaju u Biblioteci Matice srpske, jer se u slučaju  Zlate Kovačević-Lopašić pominje članak objavljen u tom listu 1928. Na žalost taj broj novina nije u korpusu listova koje poseduje Biblioteka Matice srpske.

[2][2] U Гласнику Југословенског женског савеза i Женском покрету  našla sam različite oblike transkribovanja prezimena Marije Djadrov, (Đadrov, Gjadrov, Чардов ). Ovde sam se oslonila na izveštaj Sekcije Primorske banovine gde je u latiničnoj verziji dato prezime Gjadrov (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 74). Radi se o jednoj od osnivačica Jugoslovenskog ženskog saveza zaslužnoj za osnivanje i učvršćenje Sekcije Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza. Marija Djadrov je radni vek provela kao nastavnica Učiteljske škole u Splitu. Bila je osnivačica Narodne ženske zadruge u Dubrovniku i Splitu, a njenim zalaganjem u Dubrovniku su osnovane pčelice, dečja ambulanta i zabavište. Umrla je u zimu 1935. Sahranjena je u Beogradu. Njeno ime upisano je među dobrotvore narodnih ženskih zadruga u Dubrovniku i Splitu (Čitulja – Marija Đadrov. Гласник Југословенског женског савеза br. 3. 1935: 24).

[3] Predsednica Komisije za emigraciju i imigraciju je bila dr Jelka Perić. Na njen predlog Skupština je usvojila Rezoluciju kojom se zahteva tešnja saradnja odgovarajuće komisije Jugosl. ž. saveza i iseljeničkih organizacija u zemlji, da Jug. ž. savez posreduje u uspostavljanju efikasne „metode za trajnu kooperaciju iseljeničkih organizacija u zemlji“, da Jug. ž. savez traži od Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja da iz iseljeničkih fondova plaća lečenje dece iseljeničkih porodica, da ministar socijalne politike i narodnog zdravlja „za brodarske inspektore bar  jedanput godišnje odredi i stručno spremne žene“ (Женски покрет br. 23-24. 1929: 2).

[4] Radi se o Izveštaju o radu NŽS u 1925-1926 koji je u celosti objavljen u listu Женски покрет br 9-10. 1926: 382-392.

[5] Jugoslovenski ženski savez je 1933. reorganizovan uvođenjem sekcija koje su činile ženske organizacije u okviru  banovine.

[6] Memorandum grupe hrvatskih uglednih intelektualaca i crkvenih velikodostojnika  ja sam  povezala sa „Zagrebačko-splitskim memorandumom“[6]  koji se pominje u izveštaju o radu Sekcije Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 75). Ovaj dokument treba razlikovati od Zagrebačke punktuacije donešene krajem 1932. (Videti: Branko Petranović ( 1981)  Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. str. 108-109). „Zagrebačko-splitski memorandum“ je donešen  nakon  ubistva kralja Aleksandra,  koje su izvršili pripadnici VMRO i Hrvatskog ustaškog pokreta u Marseju 9. oktobra 1934. Odmah zatim grupa hrvatskih intelektualaca i crkvenih velikodostojnika uputila je regentu, princu Pavlu, memorandum sa predlogom za federalno ili konfederalno uređenje države. Među potpisnicima su bili nadbiskup Stepinac, vajar Ivan Meštrović, a zatim i više od trideset uglednih intelektualaca. U vezi sa tim su potpisnici pomenutog memoranduma dr Ivo Tartalja, dr Ivo Politeo i dr Želimir Mažuranić u autorskom članku  objavljenom u Политици, u odgovoru na negativne reakcije dela javnosti, obrazložili da se radi o stavu  protiv monopola jedne partije, a ne protiv jugoslovenske linije“ (Политикаbr. 9548 1934: 1).

[7] Štefanija Brajša je bila jedna od liderki Ženske katoličke organizacije „Danica“ (Split), organizacije koja je 7. marta 1932. organizovala mirovni skup u Splitu. Na tom skupu je između ostalog Brajša rekla: „Ako se konferencija (mirovna,  prim. aut) raziđe bez uspjeha mi ipak nećemo klonuti, već ćemo u tom slučaju mi, žene, same sazvati mirovnu konferencie i to bez banketa, bez ugodnog putovanja i bez raznih bučnih manifestacija. Te mirovne konferencije održavaćemo u vlastitim kućama, jer mi majke i žene, imamo jača sredstva protiv oružja. Oboružaćemo srca naše djece, osobito naših sinova, plemenitošću. Otrovne plinove mržnje zamjenićemo uzvišenim čuvstvima kršćanske ljubavi i poštivanja čitavog čovječanstva…“ ( Женски покрет  br. 3. 1932: 36).

[8] Maрија Рока (Гласник Југословенског женског савеза  br. 9-10. 1938:78) Marija Roca (Гласник Југословенског женског савеза br. 5 1938: 41).

[9] Prvi svetski rat

[10] Narodnu žensku zajednicu nisam našla na popisu članica Sekcije Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza. Nejasno je da li je taj podatak izostavljen greškom kod nabrajanja svih organizacija koje je Marija Djadrov, kao ugledna ličnost dubrovačke i splitske ženske aktivističke scene  okupila u maju 1934. ili se taj ulazak desio kasnije.

[11] Ženske organizacije učlanjene u Sekciju Savske banovine Jugosl. žen. saveza  1935 su (iz Zagreba):  Crveni krst Kraljevine Jugoslavije – Zagrebački ženski odbor, Društvo za individualni odgoj mladeži zagrebačke, Društvo za promicanje dečje književnosti, Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i više škole, Djevojačko sklonište „Naš Dom“, Društvo zagrebačkih gospođa za uzdržavanje srednjoškolskog Skloništa, Gospojinski odbor za održavanje „Pjestovališta“, Gospojinski odbor sirotišta „Leskovac“, Hrvatska katolička ženska sveza, Izraelitska ferijalna kolonija, Izraelitsko gospojinsko društvo „Jelena Prister“, Jugoslovenska matica – ženska sekcija, Jugoslovensko društvo diplomiranih sestara, Klub likovnih umjetnica, Kolo domaćica, Materinstvo, Patronaža mladih djevojaka, Roditeljsko vijeće prve i druge ženske Gimnazije, Udruga za našu djecu, Udruženje jugoslovenskih žena, Udruženje primalja Savske banovine, Udruženje sestara negovateljica i odgojiteljica, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Zagrebačka dobrotvorna zadruga Srpkinja, Zagrebački pododbor društva Kneginje Ljubice, Zagrebački pododbor društva Knjeginje Zorke, Zaštitnice djevojaka, Ženski pokret, Ženska sekcija Jugoslovenskog teozofskog društva, Ženska sekcija „Prehrane“, Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo i Žensko humano, prosvetno društvo „Kustošija“; (van Zagreba): Dobrotvorna zadruga Srpkinja (Sl. Požega, Osijek, Pakrac, Gospić, Karlovac, Petrinja i Vukovar), Dobrotvorno gospojinsko društvo (Donji Miholjac, Krk, Sv. Ivan Zelina, Društvo Kneginje Zorke (Sisak i Ludbreg), Hrvatsko katoličko žensko prosvjetno društvo (Koprivnica), Hrvatsko žensko humano, prosvjetno društvo (Sl. Požega), Jugoslovensko žensko demokratsko udruženje (Sušak), Jugoslovensko žensko društvo (Sl. Požega), Jevrejsko žensko društvo (Đakovo), Kolo jugoslovenskih sestara (Petrinja, Novo Mesto, Sv. Ivan Zelina, i Karlovac), Kolo sestrara ((Sušak i okučani), Udruženje jugoslovenskih žena ((Sisak, Krasica i Sušak), Ženska čitaonica „Posestrima“ (Vukovar), Ženski pokret (Varaždin) i Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo (Petrinja) (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1935:40).

[12] Tekst je u pogledu ortografije dat sasvim kako ga je Политика donela.

[13] Tekst je u pogledu ortografije dat sasvim kako ga je Политика donela.

[14] Predsednica udruženja Hrvatska žena.

[15] Marija Radić, supruga Stjepana Radića bila je  liderka ženskih organizacija HSS-a.

[16] “Psi će se jesti između sebe“ (prev. autorke teksta).

[17] Dr Zdenka Smrekar je bila prof. Ženske gimnazije, pokretačica i urednica lista Naša žena (1935-1938) i članica društva Hrvatska žena.

[i] … sve ono što dole na Primorju svojom glavom misli, svojim srcem oseća, nema jedne duše koja diše a da nije za jednu nerazdruženu našu Jugoslaviju (Buran aplauz).  Mi smo odgojeni u onoj slavnoj dobi, koja je vama bez sumnje poznata, u noj borbi naše dalmatinske narodne stranke kad su se Hrvati i Srbi rame uz rame borili protiv talijanske najezde iz Rima i mađarske Pešte. Ovi su ljudi borbu izdržali. Ali su oni bili nadahnuti velikim idealima Njegoša, vašeg Kneza Mihaila, našeg biskupa Štrosmajera. To su ljudi koji su dizali duhove i išli preko granica imena i plemena u čitavo velikoslovensko obzorje… Ako su ovi ideali visoko podignuti zašto da se krvimo radi nesretnog jednog zlikovca, zarad jednog hica smrtonosnog , nesretnoga dana 20 juna radi ambicije pojedinih profesionalnih političara koji govore u ime države, a imaju samo svoje ambicije (frenetično odobravanje) i radi svojih ambicija stavljaju na kocku najvitalnija naša pitanja i budućnost naše države“… (Politika br  7344. 1928: 2).

[ii] Ja zahvaljujem vama, gospodo i gospođe, da ste meni dali tu veliku čast da danas ovde u ovom časnom skupu progovorim nekoliko reči u ime narodnog ženskog saveza hrvatskog dela i kao član Narodne Odbrane u Zagrebu. (Živela! Aplauz). Dozvolite mi da ovom prilikom svrnem poglede vaše u prošlost našu, kako onda beše u ono teško ratno doba i onda prem još nismo znali za Narodnu Odbranu svaki čestit Hrvat i Hrvatica radio je u duhu narodne odbrane.

–               Živela braća Hrvati! Kliču mnogi delegati.

Zamislite si nas koji smo tako osećali, čije su bile simpatije na strani slovenskog oružja. Znate li što je bila tuga naša kako su teške suze kapale, da se srce skamenilo jer ih javno nismo smeli prolevati. Znate li što je to bilo? A tek morali smo tako da uradimo jer nas je bolelo. Gledali smo kako su kolona za kolonom išle i kako su bile komandirane na brata u boj. Pred nama je stajala jedna velika zvezda u budućnosti jer smo čuli  da i Beograd slavi naše velikane  Zrinjskog i Frankopana (Slava im!) isto tako kao i Zagreb. Zagreb vaš i naš. Jer je to isto. Isti su nam osećaji, ista slatka materinska reč. Mi ne trebamo tumača kad si kažemo i pričamo naše doživljaje.

U duhu Narodne Odbrane radile su žene koje su protestovale protiv vrbovanja žena na front od ministra Hazaja koji je poslao svoje emisare u naše krajeve. Dobro smo znale kad protestujemo protiv toga  da žene idu na front da mi ne pomažemo naše vekovne neprijatelje.

Još vas hoću na jedan momenat divan u našem narodu da upozorim. Stigao nam je zvonak krik iz Bosne da nam umire naša uzdanica, naša deca u Bosni srpska. (Živela Bosna!). Javno smo pozvali da nam šalju našu decu, našu uzdanicu, jer nismo pravili razlike je li se ono krsti, je li se križa, je li se Alahu klanja. Pozvali smo svu decu da ih sačuvamo i da ih zaklonimo od strašne ratne vihorine.

To je bio naš rad u prošlosti . Iako je sada naša domovina u tuzi radi pojedinih događaja, mislim i držim da je naša domovina iako još ranjena, ali ostaje nam živa, a to je ona naša uteha u kojoj ćemo pomagati svuda i na svakom mestu rad u duhu Narodne Odbrane.

[iii] „Slučaj gđe Zlate Kovačević-Lopašić

Zagrebački ‘Hrvat’ u broju 2665 od 24. nov. doneo je ovu vest:

Hrvatska ženska društva koja osnivaju Savez, upravljaju kao protest protiv nastupa g-đe Zlate Kovačević-Lopašić u Beogradu, na ovu slijedeće otvoreno pismo.

Potpisane zastupnice hrvatskih ženskih društava skupljene u hrvatskoj sabornici na dan 21. studenoga 1928. saslušavši izvještaj o Vašem nastupu u Beogradu na zboru Narodne Odbrane prigodom ovogodišnje proslave proboja solunskog fronta, kako je prikazan u ‘Politici’ broj 7344 jednoglasno kvalificiraju taj vaš nastup kao izdaju počinjenu na hrvatskome narodu. S tog razloga prekidaju s Vama svaku društvenu vezu, isključuju Vas iz svojih društava i traže od vas da se povučete iz svih hrvatskih društavajer niste dostojni da u njima obavljate bilo koju funkciju.

U Zagrebu dne 21. studenoga 1928.

Marija Babać, Olga Barić, Darinka (Bazala?), Ružica Benolić, Petrela Bašćan, Franjica Bosak, Eugenija (Dlida?), Marija Deačić, Anka Dinagl, Ana Fangec, Anđela Fejfar, Jelisava Fijenber, Slava Frlnić, Marija Gojmerac, Ljuba (Grčakić?), Zora Habulin, Ljubica Hećimović, Gizela Hitrec, Danica Hoh-Otovčelić, Jelisava Horvat, Katarina Hrubu, M… Kačerovski, Amalija Karlić, Anka Kašner, Marija Klemen, Marija Kumičić, Zlata Kvaternik, Klotilda Levačić, Augusta Luketić, Franjka Majer, Marija Mamić, Rezika Matanić, Franjka Matasolić, Štefa Merc, Ana Miletić, Marija Miletić, Ana (Naufel?),  Marijete Nuvela, Zlata Novak, Marija Ostović, Dora Pfakova, Fanika Pralica, Marija Radić, Vera Sertić, Salka Solar, Ružica Sviben, Marija (Triker?), Vera Vidali, Anka Peklić, Milka Pogačić, Darinka Prelog, nečitko, Ljubica Simov, Ružica Stilinović, Vilma Tomašić, Jagoda Truhelka, Ankica Pernar, Ružica Posilović, Vera Kikerec, Katarina Senđerđi, D-r Zdenka Smrekar, Zora Sveško, Jela Torbar, Anka Turčić..“

[iv] Sa prijateljske strane obaveštena sam o napadaju i otvorenom pismu upravljenom na moju adresu, kao i o osnutku Saveza hrvatskih ženskih udruženja sa efektnom uvertirom moga isključenja iz hrvatskih društava. Kako čujem motiviran je osnutak tog Saveza time što sam ja pošla u Beograd na proslavu proboja solunskog fronta da zastupam hrvatska društva , dakle sa jednom krupnom neistinom. Znam sigurno da se o osnutku takovoga saveza već odavno snovalo, da se rovarilo na svim linijama protiv Nar. Ženskog Saveza.

Dnevni red toga sastanka bio je ispunjen samo kritikom moga nastupa u Beogradu, napose moga govora u Nar. Odbrani, u kome sam iznijela istorijat muka svih dobrih ljudi, a napose čestitih Hrvata i Hrvatica u ratu i pred probojem. Zameraju mi, da sam se tobože najavila da zasttupam hrvatska društva. Toga nisam nikad spomenula, jer nisam rekla da zastupam nikakova društva, pa ni ona koja su udružena u Nar. Ženskom Savezu. Slobodan sam građanin ove države, ne pokoravam se ničijem teroru, u meni je toliko pravne svijesti da razaznajem dobro od zla. Ne prezam ni pred kime i radi ću i u buduće, šta držim da je dobro.

Bezdušna je izjava g-đe Kumičić „da ju je bilo stid“ sjediti sa mnom u odboru Nar. Zaštite, u toj N. Z. , u kojoj sam sa pokojnim dr. Đurom Basaričekom i prof. dr. Šilovićem sarađivala od postanka njezina, kada se još nije znalo o dobrotvorstvu te gospođe. A kako tek da nazovem postupak te žene, koja je išla u Petrinju rovariti protiv mene kod gospođa tamošnjih društava koja sam ja osnovala i gde je imala prilike čuti o mom radu u narodu.

Novost je za mene to, da sam imala dobiti već od Austrije zlatni krst. Ne znam od kuda je g-đa Kumičić primila te informacije, ja to ne znam. No, ako sam ga i imala dobiti, sigurno to ne bi bilo za kakove političke usluge monarhiji, već za moj rad u narodu.

Gđa Marija Radić prigovara mi, da sam oplakala Srbe koji su ginuli na frontu, a da nisam oplakala žrtve 20 lipnja. Neka mi oprosti gđa Radić, ali taj prigovor nije iz njezinih ustiju ni delikatan ni ženski. Jest, plakala sam itekao za one srpske, kao i hrvatske i slovenske vojnike, što ih je poznati Šojere nagonio u bratoubilački boj pod poznatom parolom „Die Hunde sollen sich untereinander auffressen“. Plakala sam gorko i zato jer sam znala da su mi u tom boju kao dobrovoljci i moji nećaci i sinovac, koji je – jedinac u majke – i poginuo.

No mislim, da samo do u kost pokvarene duše mogu sumnjati o mojim čuvstvima bolnim i prebolnim, o dubokoj odvratnosti, što sam je osjećala nad užasnim zločinom počinjenim 20 lipnja o.g.  Tko može sumnjati u iskrenost moje tuge, kad sam stajala uz odar naših lipanjskih žrtava, o teškoj boli što sam osjećala kad sam narekla spomen slovo na komemoraciji za moga druga u radu oko spasavanja gladne naše djece g. dra Basaričeka. Kod mene to nije bilo teatralno izjavljivanje tuge, već istinita bol. Osjećala sam tjeskobu sluteći od koli(ko) će teških nedoglednih posljedica biti ta užasna katastrofa po sav naš jugoslavenski narod zvao se on srpskim, hrvatskim ili slovenskim imenom.

Pošla sam u Beograd u vjeri da ćemo mi žene u zajedničkom radu vidati teške rane naše mlade države, pošla sam, da se nađem  s onim našim ženama koje su teško osudile zločinačko djelo u parlamentu  i izrazile nam prve svoje duboko saučešće, pošla sam gajeći tvrdu nadu da ćemo mi žene koje nismo skrivile toga zlodjela naći puta i načina za ljubav i slogu.

Najava kojom me proglašuju nečasnom pada samo na glave potpisnica jer sam si ja svojim životom i radom stekla poštovanje svojih sugrađana, što mi se spontano iskazuje i prilikom ovog napadaja na moju osobu.

Doći će i moj dan!

U Zagrebu 27. novembra 1928.

Zlata Kovačević-Lopašić

[v] Na osnovu tačnih obaveštenja dobivenih od kancelarije Narodnog Ženskog Saveza u Zagrebu, uprava Narodnog Ženskog Saveza izjavljuje sledeće:

Među hrvatskim ženskim društvima povedena je akcija za osnivanje Hvratskog Ženskog Saveza. Sa satanka 21. novembra ove god. sazvanog u tom cilju, upućeno je g-đi Zlati Kovačević-Lopašić  otvoreno pismo preko „Hrvata“ i „Narodnog Vala“ odštampano 24. ov. meseca . Pismo su potpisale 64 žene među kojima je jedina g-đa dr. Zdenka Smrekar do danas aktivno sarađivala u Narodnom Ženskom Savezu.

Prema tačnim obaveštenjima samo su dva hrvatska društva istupila iz članstva  Narodnog Ženskog Saveza  na 90 hrvatskih društava učlanjenih u Narodnom Ženskom Savezu. A prema potpisnicama  otvorenog pisma upućenog g-đi Kovačević vidi se da je akcija povedena od strane politički obojenih žena. Iz svega ovoga vidi se da su netačne vesti pronete da je  g-đa Kovačević isključena iz svih hrvatskih ženskih društava, i stoga je rezolucija izvesnih beogradskih ženskih društava doneta na osnovu netačnih podataka. Ličnosti koje su tom prilikom istupile protivu g-đe Kovačević nisu bile s njom u radu niti su se nalazile sa njom na istoj liniji nacionalnih težnji.

Uprkos ovom događaju koji će možda usporiti za izvesno vreme rodoljubivu akciju Narodnog Ženskog Saveza za ravnopravnost i jedinstvo cekolkupnog našeg naroda;  naše žene okupljene u Narodnom Ženskom Savezu sa nepokolebljivom verom u uspeh produžiće svoj rad za stvaranje bolje budućnosti nešeg naroda

Beograd, 29 novembar 1928. g

Narodni Ženski Savez