Gordana Stojaković, 11.09.2014.

Vida Tomšič – Zašto je ukinut AFŽ

AFZ

Rad posvećujem mojim savremenicama, Mladim antifašistkinjama Zagreba

 

U Vojvodini borba za redefinisanje položaja žena u javnoj i privatnoj sferi  dva i po veka[1] kretala se putevima bez prethodnih uzora koji nisu značili uzlaznu liniju, već često i bolnu regresiju. Višegeneracijska borba žena za sopstvena prava imala je i uzlazne trenutke, a među takvima je i period postojanja Antifašističkog fronta žena Jugoslavije (1942-1953), najmasovnije ženske organizacije, ne samo u Vojvodini i Srbiji, nego i u istoriji savremenih država koje su činile socijalističku Jugoslaviju[2]. Period  Antifašističkog fronta žena (AFŽ)  potrebno je nanovo istraživati i prezentovati zbog iskustva masovnog organizovanja žena i dometa u pogledu osvojenih i praktikovanih ženskih prava. I dok  je vreme AFŽ-a u istoriografiji donekle poznato kao vreme koje se poklapalo sa obnovom, izgradnjom zemlje, industrijalizacijom i kolektivizacijom (na selu), nedostaje znanje o razlozima za ukidanje organizacije i posledicama koje su zatim nastale. Da li razloge treba tražiti u ideološkom konceptu socijalističke Jugoslavije gde se  ravnopravnost žena shvatala u kontekstu dostignutih zakonskih normi i delom ekonomske samostalnosti žena ili (i) u odgovoru na pitanje šta se to promenilo u društvenom i ekonomskom životu socijalističke Jugoslavije da je bilo potrebno ukinuti AFŽ? Zašto nije bilo moguće redefinisati ciljeve i zadatke AFŽ-a, organizacije koja je okupila tako značajan broj žena, organizacije kojoj su žene verovale?

U traganju za odgovorima na ova pitanja krenuću od ideološko-političkog konteksta u kome je delovao AFŽ, zatim od strukture AFŽ-a, ciljeva, zadataka  i načina rada organizacije. U analizi ciljeva i zadataka organizacije u odnosu na politički i ekonomski kontekst oslanjaću se na prethodna istraživanja o AFŽ-u koje sam započela 2005.  Najznačajnije rezultate istraživanja predstavila sam u dva rada: „CD-AFŽ Vojvodine (1942-1953)“ (Novi Sad, 2007) gde sam istraživala istorijski put AFŽ-a, strukturu i način funkcionisanja organizacije, pravce delovanja i efekte rada koji su bili vidljivi u svakodnevnom životu žena Vojvodine  i „Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953)“ (Novi Sad, 2012) gde sam dala kritičku analizu osnovne predstave o procesu transformacije položaja žena u Vojvodini u periodu 1945-1953. analizirajući dominantne  narative o ženi (supruga, majka,domaćica, radnica, udarnica, brigadirka, zadrugarka…) u AFŽ štampi i značenja i važnost odabranih tema u odnosu na društveni kontekst. AFŽ štampi[3] je bila najznačajniji kanal prenošenja političkih poruka, reprezentovanja stvarnosti i njenog kreiranja. Čitanje AFŽ štampe do 1950. bilo je obavezna aktivnost organizacija AFŽ-a u Vojvodini (seoskih, gradskih, rejonskih, opštinskih, zadružnih…) koja se najčešće odvijala kroz čitalačke časove gde su se poruke usvajale ne samo prostim čitanjem političkih tekstova, vesti, izveštaja, reportaža, već i kroz razradu nejasnih ili manje jasnih stavova i teza za šta su bile zadužene rukovotkinje čitalačkih časova. Od 1950. žene se iz kategorije polaznica čitalačkih časova sve masovnije prevode u kategoriju pretplatnica AFŽ štampe.

U istoriografiji je poznata činjenica da je AFŽ formiran 1942. kao organizacija koja je okupila žene u borbi protiv fašizma. Rad organizacije se zatim kreirao i realizovao u skladu sa ciljevima i planova KPJ, prvo u borbi protiv okupatora, a zatim u izgradnji socijalističkog društva gde su žene imale značajnu ulogu. U takvim uslovima organizacije AFŽ su se kretale od perioda intenzivnog traženja najefikasnijih formi rada organizacija u sistemu AFŽ-a, koje će ženama „predočiti povezanost njihovih života sa razvojem čitave zajednice“ (Tomšič prema Stojaković,  2012:162)  do političkih poruka počev od 1950. da su žene u razvijemim delovima Jugoslavije „postigle ravnopravnost“ (Tomšič prema Stojaković, 2012: 158). Politička odluka[4] o gašenju organizacije doneta 1950., ali AFŽ je bio tako čvrsto povezan sa procesima obrazovanja žena, njihovog uključenja u politički i privredni život zemlje kao i rešavanje svakodnevnih životnih problema, da je demontiranje organizacije trajalo gotovo tri godine (Stojaković 2007, 2012).

Na putu ulaska žena u privredu, aktivnosti AFŽ-a u periodu do 1950.  kreirane su u većoj ili manjoj meri u skladu sa tim procesom kroz mnogobrojne aktivnosti: edukacija za nova zanimanja, pomoć oko organizovanja obdaništa, jaslica, edukacija vaspitačica za jasle, stajanje u redu u prodavnicama umesto zaposlenih žena..). AFŽ akivnosti kulturnog uzdizanja žena bile su povezane sa svakodnevnim životom žena. Prevashodno se radilo o kursevima opismenjavanja, seminarima, savetovalištima za reproduktivno zdravlje, zdravlje trudnica i dece, kursevima za različita zanimanja ili znanja, čitalačkim časovima, organizovanim posetama bioskopu, pozorištu.. jednom rečju korpusu sinhronizovanih aktivnosti koje su bile temelj aktivnim ženskim ulogama: politički aktivna žena, žena koja se obrazuje, zaposlena žena (Stojaković, 2012: 71-75).

Prethodna istraživanja o AFŽ-u Vojvodine i AFŽ štampi iznedrila su činjenicu da je počev od 1950. jedan broj zaposlenih žena vratio u kuće. Stabilizacija privrednih prilika počev od 1950.  učinila je da  više nije bilo potrebe za tako obimnim angažovanjem radne snage kao što je to bio slučaj u prvim godinama stvaranja socijalističke Jugoslavije, kada su žene bile izvor nedostajuće i tako potrebne radne snage za obnovu i izgradnju zemlje. Zatim, počev od 1950. prelazak na samoupravljanje značio je i prelazak na proizvodnju koja je trebala da pokaže pozitivan rezultat ili rentabilnost, a to je u mnogim situacijama značilo da su mnoga obdaništa i jaslice predstavljala teret[5] pa su zatvarana[6]. U takvoj situaciji jedan broj zaposlenih žena je napustio posao. Trend povratka u kuće je dobio razmere koje su zahtevale Titov komentar i upozorenja da je borba za dinar, gde su se žene teže primale na posao i lakše otpuštale iz fabrika sadržala u sebi „protivsocijalističku tendenciju“ (Tito, Žena danas 112 (1953): 1).   Treba dodati i činjenicu da je počev od 1948, 1949 i 1950. donešeno je nekoliko uredbi o materijalnoj pomoći za porodice sa decom i zaštiti trudnih majki. Recimo Uredbom[7] Savezne Vlade o materijalnoj pomoći za decu radnika i nameštenika u novcu i bonovima se pored dečijih dodataka garantovala i jednokratna novčana pomoć[8] koja se isplaćivala kod rođenja trećeg deteta (i dvoje žive dece). Ove iznose obezbeđivala je država iz saveznog budžeta i doprinosa zadružnih i državnih organizacija i time s jedne strane sprečeno da privredne organizacije ne zapošljavaju radnike s decom, a s druge stane ovako visok iznos, naročito za porodice sa puno dece, opredelio je jedan deo zaposlenih žena da napusti posao.

Jedan značajan broj žena, koje su netom ušle u privredu, zbog nasleđene nejednakosti je često bila niže obrazovana ili kvalifikovana radna snaga, koja je prva ostajala bez posla u situaciji opšte racionalizacije u privredi. Odlazak u kuće olakšavala je i činjenica da su se mnoge žene posle pet godina obnove i izgradnje zemlje osetile zamor našavši se u beskrajnom prostoru između udarništva i dvostruke opterećenosti –  na poslu i kod kuće (Stojaković, 2012: 70). Od žena se očekivalo izuzetno radno angažovanje u privrednom, političkom životu, ali i u okviru ekonomije nege i brige (Stojaković, 2012:  77-83). Pri tom još uvek je dominirala podela na muške i ženske poslove pa su žene pored osmočasovnog rada u privredi, uslugama u institucijama sistema morale da obave i sve druge, tradicionalno ženske poslove. Takav rad u kući je za ženu bez dece trajao i do 9 sati dnevno a za ženu sa dvoje dece i do 15 sati dnevno i to bez neradnih dana (Milošević prema Stojaković, 2012:  77).

Iskustvo Antifašističkog fronta žena (AFŽ)[9] se ne može posmatrati kao ženski aktivizam koje je imalo podjednak  intenzitet i domete u svim delovima socijalističke Jugoslavije i pored toga što je bio utemeljen na istom ideološkom planu ženske ravnopravnosti, zakonima koji su to potvrđivali i državnim finansijama koje su u nekim domenima podržavali izlazak žena iz porodičnog kruga (plaćeno porođajno odsustvo, jaslice, obdaništa, zdravstvena zaštita, školovanje, briga o trudnicama, dojiljama i deci). Razloge[10] za to treba tražiti u nejednakom privrednom i kulturnom razvoju pojedinih delova FNRJ i razlikama koje su proisticale iz patrijarhalnih normi oslonjenih na različite verske tradicije. U vezi sa konkretnim rezultatima AFŽ-a u svakodnevnom životu žena, ovde ću se pozivati isključivo na iskustvo vojvođanskog dela organizacije (Stojaković, 2007). Ideološki plan i političke zadatke koje je organizacija imala, kao organizaciona forma KPJ za rad među ženama (Tomšič prema Stojaković, 2012: 173), pratiću kroz referate, govore i tekstove Vide Tomšič, predsednice[11] Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije (1948-1953) i članice Centralnog komiteta KPJ, objavljene u AFŽ štampi u mesečnicima[12]: Žena danas (AFŽ Jugoslavije) Zora (AFŽ Srbije) i Glas žena (Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine) u periodu 1948-1954. Politički rad Vide Tomšič spada u nepoznato nasleđe borbe jugoslovenskih žena za sopstvena prava i zaslužuje jedan poseban osvrt, makar o događaju kakav je ukidanje AFŽ-a, naročito zbog činjenice da je u periodu 1948-1953 bila liderka AFŽ-a Jugoslavije odgovorna za rad organizacije.

Cilj mi je da analizom političkih stavova koje je članstvu prenosila Vida Tomšič analiziram argumentaciju o ukidanju AFŽ-a i to u kontekstu potreba koje su bile prikazane u izveštajima i reportažama o radu organizacija AFŽ-a u Vojvodini. Koristila sam metode analize diskursa u analizi teksta (Vasić, 1995; Savić, 1993) i  metodu analize sadržaja (Šušnjic, 1973). Jedinica analize je tekst i njegovi delovi (paragrafi). Za analizu sam odabrala sledeće tekstove Vide Tomšič:

„Masovni politički rad među ženama – jedan od najvažnijih zadataka AFŽ-a“,  Zora, januar 1948. 9-10; „Partija je pokazala ženama pravilan put njihove borbe“, Zora, avgust-septembar 1948. 1-3; „Organizacioni zadaci AFŽ-a“, Zora, oktobar 1948. 4-6.;  „U izgradnji socijalizma mi idemo putem koji nam je ukazao Peti kongres KPJ. Iz referata drugarice Vide Tomšič na svečanoj akademiji povodom proslave 8. marta“, Zora mart 1949. 1-3; „Žene Jugoslavije u borbi za izgradnju socijalizma“, Glas žena, mart 1949. 1-3; „Zadaci i rad organizacije AFŽ-a u socijalističkoj rekonstrukciji sela“, Zora juni 1949. 1-2; „Kako treba raditi u našoj organizaciji“, Glas žena, septembar 1950.1-3;  „Kako treba ubuduće raditi među ženama“, Zora, oktobar-novembar 1950. 2-5; „Povodom 8. marta – Uloga žena u socijalističkoj izgrdnji. Pretstavnica Antifašističkog fronta žena Jugoslavije i član CK KPJ drugarica Vida Tomšič održala je 7. marta preko Radio Ljubljane ovaj govor“,  Žena danas br 93. 1952. 1,7 “;   „Referat Vide Tomšič- Mesto i uloga ženskih organizacija u današnjoj etapi razvitka socijalističkih društvenih odnosa“, Žena danas . br. 112. 1953. 6-12. U korpus tekstova za analizu uvrstila sam i poglavlje „Uloga ženskih organizacij“ u knjizi „Ženska v razvoju socijalistične samoupravne Jugoslavije (Tomšič 1980: 73-78), koje je Vida Tomšič napisala o AFŽ-u skoro tri decenije posle gašenja organizacije. Parametri za kritičku analizu su političke poruke u vezi sa ciljevima, zadacima i načinom rada AFŽ-a i tako oglašene uloge žena (radnica, udarnica i/ ili majka i negovateljica) u periodu 1948-1949 i 1950-1953. Rezultat analize će potvrditi ili osporiti rezultate prethodnih istraživanja o AFŽ-u Vojvodine i rodnoj perspektivi AFŽ štampe da su liderke AFŽ-a  bile predstavnice politike KPJ prema ženama a ne autentične predstavnice ženskih interesa i potreba i da je AFŽ ukinut odlukom KPJ suprotno interesima i volji članica organizacije.

 

AFŽ je najšira organizacija žena koja treba da od njih  stvori svesne graditelj(k)e socijalizma (1948-1949)

Jedna od teza Vide Tomšič u periodu poleta AFŽ-a je da je to organizacija koja ima „mogućnosti najšireg obuhvatanja radnih žena i majki“ i kapacitet da se kroz mnoge aktivnosti bori protiv „ropske prošlosti koja se pokazuje u mnogim stvarima u svakodnevnom životu žena“ (Tomšič Zora, januar 1948: 9-10). Da bi žene mogle da se uključe u procese građenja socijalističkog društva AFŽ je morao da osmisli i organizuje masovni politički rad  koji bi objasnio nužnost povezanosti života žena sa razvojem socijalističkih društveno-političkih odnosa. Bio je to proces „izgradnje novog socijalističkog čoveka“ (Isto, 10) koji je podrazumevao i ženu, izgradnja novih odnosa među polovima gde je žena bila pozvana da ravnopravno sa muškarcima uzme učešće u privrednom, kulturnom i političkom životu zemlje. To nije bio jednostavan ni lak zadatak jer su žene morale da savladaju viševekovno nasleđe opresije i nejednakosti ili ropskog položaja čije je uzroke Vida Tomšič objašnjavala tradicionalnim marksističkim stavovima o postojanju „privatnog vlasništva i klasnog društva“ (Tomšič Zora, avgust-septembar 1948: 1).

Nužnost masovnoh organizovanja žena, njihovog mobilisanja i uključivanja u projekat izgradnje socijalizma Tomšič je videla kao uslov bez koga se ne može i to potkrepila Lenjinovim stavom da se socijalistički prevrat ne može desiti bez masovnog učešća žena (Isto, 1), ali ne bilo kakvog učešća već da se moraju „podići najniži slojevi do istorijskog stvarališta“ (Isto, 3). Prihvatiti istorijsku odgovornost u kreiranju novog, boljeg položaja žena bio je proces menjanja svesti samih žena, podizanje opšteg nivoa obrazovanja žena, a to je uključivalo i političku edukaciju. U tom kontekstu AFŽ je imao cilj i odgovornost da kroz masovni politički rad  žene transformiše u „svesne graditelje socijalizma“ (Isto, 3).

Pored ideloško-političke osnove na kojima se gradila nova ženska situacija nezaobilana stepenica su bili zakoni. U „novoj Jugoslaviji“ zapisala je Tomšič „žensko pitanje kao takvo ne postoji“ jer je rešeno „s pitanjem vlasti“ koja je „u rukama radnog naroda“. Iz toga proizlazi da Ustav FNRJ i odgovarajuće zakonodavstvo „ozakonjuju prava žena u svim oblastima političkog, ekonomskog i društvenog života“ (Isto, 3). Da bi žene mogle da koriste prava koja im pripadaju morale su da saznaju o njima, a za to su bile zadužene posebne sekcije AFŽ-a i AFŽ štampa.

U organizacionom smislu organizacije AFŽ-a  je trebalo da budu „gipke u svojim formama“ da  osluškuje potrebe žena u svakodnevnom životu i da“ inicijativu žena pravilno povežu sa opštim zadacima izgradnje socijalizma“ (Tomišč Zora oktobar 1948: 2). U svakodnevnom životu te gipke organizacione forme koje su mogle da se prilagode potrebama žena „po pojedinom pitanju“ su bili aktivi (a negde sekcije) od kojih su mnogi formirani ili gašeni u odnosu na situacije u svakodnevnom životu. Među stalnim aktivima[13] bili su oni koji su se bavili ulaskom žena u privredu, obrazovanjem žena, zaštitom majki i dece, a među ad hock su bili aktivi za: pomoć porodiljama,  pomoć kolonistima, čekanje u redu za snabdevanje umesto zaposlenih žena iz organizacije, borbu protiv gubara, praktičnu nastava o novim načinima proizvodnje povrća…

Druga organizaciona forma rada organizacija AFŽ-a su bili masovni skupovi poznati kao konferencije AFŽ-a, gde se nije moglo voditi računa o različitim potrebama i interesima žena. Vida Tomšič je konferencije AFŽ-a  okarakterisala kao prevaziđene forme rada uz ogradu da se ne sme „doneti zaključak da ne treba više sazivati opšte konferencije žena na teritoriji osnovne organizacije“ naročito u vezi sa: povećanjem broja žena u zadrugama, povećanjem produktivnosti rada, pitanjima ishrane i snabdevana (školskih kuhinja i menzi), političkim pitanjima i problemima zaštite majki i dece (Isto, 2-3). Ona je zaključila da još uvek „postoji potreba, negde veća negde manja posebnog rada sa ženama pa s tim i posebnih konferencija AFŽ“ (Isto, 3). Pored ovih organizacionih formi koji su obuhvatali svo članstvo AFŽ-a obično u mesnim, organizovala su se savetovanja (edukacija) rukovotkinja aktiva, osnovnih i sreskih organizacija AFŽ-a jer je formiranje rukovodećih struktura AFŽ-a na sreskom i opštinskom nivou bio uslov za sistematski i kontinuirani rad čitavog AFŽ sistema[14]. Uz sve prethodno Vida Tomšič podvlači značaj plana uključivanja žena u rad Narodnih odbora, sindikata i uključivanje aktivistkinja AFŽ-a na političke seminare KPJ i Narodnog fronta.

Organizacije AFŽ-a  definisanim navedenim ciljevima i organizacionom strukturom trebale su da tokom 1948-1949. omoguće članicama da daju „sve svoje snage“ da bi se masovno  uključile u privredu i kao „radnice, udarnice, novatori“ gde će „raditi direktno na ostvarenju zadataka industrijalizacije“, a  „radne žene na selu“ će biti  „u prvim redovima borbe za socijalistički preobražaj sela“  (Tomšič, Glas žena mart 1949: 3). Na kraju ovog niza aktivnih ženskih uloga koje su oglašene kao najpotrebnije Vida Tomšič je pomenula i učiteljice, vaspitače i negovateljice koji će da „vaspitaju naše mlado pokolenje da iz njega rastu novi graditelji socijalizma“ (Isto, 3).  Tokom 1948 i 1949. uobičajen diskurs podrazumevao je afirmativni prikaz uloge KPJ i druga Tita u razvoju jugoslovenskog socijalizma i osudu napada na rukovodstvo KPJ i Tita obznanjenu u Rezoluciji Informbiroa[15] 1948,  koju su, kako piše Tomšič,  „radnici i radnice i svi radni ljudi naše zemlje“ sa „čuđenjem, ogorčenjem i gnušanjem“ odbacili (Isto, 2). Rezolucija Informbiroa je podstakla akcije AFŽ-a u korpusu projekta „socijalistički preobražaj sela“ koje su za cilj imale uključenje što većeg broja žena u zadruge, otvaranju stalnih i sezonskih obdaništa, akcije opismenjavanja i edukacije žena na selu na planu zdravstvene kulture, ženskih prava, političke kulture i veština za svakodnevni život (kursevi šivenja, kuvanja, spremanja zimnice i sl.). Pišući o zadacima AFŽ-a u okviru projekta socijalističke rekonstrukcije sela Tomšič je naglasila kao primarni zadatak AFŽ-a pomoć oko osnivanja i učvršćivanja seoskih radnih zadruga i uključivanje žena u njih, zatim politički i edukativni rad u vezi sa pitanjima setve, otkupa, poreza, borba protiv stočnih i biljnih bolesti i sl. (Tomšič, Zora jun 1949: 2). Organizacijama AFŽ Tomšič je poručila da u pasivnim krajevima od siromašnog seljaka/seljanke ne treba praviti zadrugara već „od njih napraviti industrijske radnike“  jer je „ogromna oskudica radne snage u našoj industriji“ (Isto, 2).

Šta se dešavalo u svakodevnom životu žena Vojvodine u periodu 1948-1949.  saznajemo iz zapisnika sa sastanaka PO AFŽ-a Vojvodine, evidencije AFŽ-a,  reportaža i izveštaja objavljenih u AFŽ štampi. Kako je u referatu povodom 8. marta zabeležila funkcionerka Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine, Zora Krdžalić- Zaga 1948. u Vojvodini je od 400.000 žena 340.000 bilo u AFŽ-u, 290.000 aktivno i u Narodnom frontu,  oko 50.000 zaposleno u preduzećima  a među zaposlenima je njih 6.348 bilo na funkcijama u sindikatu  (Stojaković, 2012: 44).  Politički plan KPJ aktivistički podržan AFŽ-a Vojvodine rezultirao je sledećim činjenicama: 1948. su Vojvođanke u proizvodnji[16] činile 20% radništva, a u 1949. – 32,2% svih zaposlenih radnika, od toga njih 1.940 bilo je uključeno u industriju kao povremena radna snaga (Stojaković, 2012: 68-69). Evidencija AFŽ-a za 1948. pokazala je da je u 26 vojvođanskih srezova u zemljoradničkim zadrugama bilo 66.608, a u seljačkim zadrugama još 18.362 žena (Stojaković, 2012: 75).

Na izborima za članove mesnih, sreskih i pokrajinskog narodnog odbora u 1949. u Vojvodini je glasalo 95,6% žena (Stojaković, 2007). U isto vreme broj žena u narodnim odborima je bio nizak što je bila posledica predrasuda u odnosu na žene, ali i nespremnosti žena da se aktivnije uključe u političke aktivnosti. Ipak i tu su primećeni pozitivni pomaci. Tako se broj odbornica u narodnim odborima u Somboru „povećao sedam puta“ u odnosu na prethodne izbore (Stojaković, 2007). U Vojvodini je 1949. bilo 8.994 nepismenih žena a do kraja 1949 opismenjeno je 4.500 žena (Isto, 2007).

AFŽ Vojvodine je kao jedan od prioriteta imao zadatak da radi na što većem uključivanju žena u zadruge. Konkretni zadaci aktivistkinja AFŽ-a su bili vezani za organizovanje kuresva i predavanja o poslovima i dužnostima žena u zadruzi, briga o deci kroz organizaciju obdaništa i organizovanje kurseva i predavanja u vezi sa savremenom proizvodnjom. (Stojaković, 2007). Da bi podržali radno angažovanje žena AFŽ je bio angažovan u pripremama za otvaranje institucija za zbrinjavanje dece i njihovo održanje. Samo u periodu 1948/1949. između dve proslave Dečje nedelje u Vojvodini je otvoreno 7 dečjih jaslica, 5 dečjih vrtića, 58 savetovališta za odojčad i 19 mlečnih restorana (Stojaković, 2012: 137).

Žene Vojvodine su u periodu 1948-1949. snažno iskoračile u javni život kao radnice, udarnice, politički aktivne žene a AFŽ je svojim aktivnostima ušao u gotovo sve domove u Vojvodini.

 

AFŽ treba da pruži pomoć narodnoj vlasti u pitanjima majke i djeteta (1950-1953)

Na savetovanju gradskih organizacija AFŽ-a u junu 1950. u Zagrebu Vida Tomšić je u diskusiji o planiranim aktivnostima AFŽ-a pošla od premise da „smo u izvjesnoj mjeri, ako se to može kazati za cijelu zemlju, jedan od naših zadataka prilično izvršili… u izvjesnom smislu u nekim djelovima naše zemlje a naročito u gradovima, već  postigli da je žena ravnopravna“ (Tomšič, Glas žena septembar 1950: 1).  Kako je dalje objasnila Tomšič radilo se o ravnopravnosti koja nije bila samo na nivou ideologije i zakona već o transformaciji koja se desila u samim ženama tako da se „žena osjeća ravnopravnom“ (Isto, 1). Sledeća teza koju je iznela Tomšič je da je  proces „podizanja žena“ do „političkog nivoa“ na kojem su muškaci je završen, uz dodatak da se radilo o nekom neodređenom korpusu žena koji je označen kao „prosječno govoreći“ (Isto, 1). Iz toga proističe da je s jedne strane nepotrebno politički edukovane i motivisane žene zadržavati u AFŽ-u jer one mogu da nastave rad u Narodnom frontu i KPJ,  a s druge, da postoji jasna spoznaja da proces transformacije ženske situacije nije podjednak u svim delovima Jugoslavije, jer „ima nacionalnih manjima, žena pod feredžom koje još neće da idu zajedno sa muškarcima“ (Isto, 1-2). Rad organizacija AFŽ-a se u periodu koji sledi morao transformisati tako da se prilagodi potrebama svake sredine i to počev  od direktivnog instruisanja (u zaostalim sredinama) do čvršćeg povezivanja sa lokalnim organima vlasti i KPJ gde će žene koje su politički edukovane uključivati u aktivnosti, ali ne tako što će prihvatati „ samo ženske probleme“ (Isto, 2). Zadaci koje će žene preuzimati u Narodnom frontu nisu samo ženska već društvena briga, mada „će se odvajati izvjesna pitanja koja leže ženama i koja su u tom smislu ženska  pošto ih mi rješavamo, ali mi ćemo na nekom terenu uzeti na sebe svakojaka druga pitanja: pitanje higijene stanova i smrtnosti djece, pitanja suzbijanja bolesti, epidemije malarije, sifilisa i drugih … (Isto, 2).

Pored transformacije načina rada AFŽ-a i potrebe tešnje saradnje sa lokalnim vlastima organizacije Tomšič je smatrala da AFŽ-a treba transformisati tako što će se ukinuti profesionalne funkcije jer nisu doprinele većoj aktivnosti  žena, već  su ih, kako je tvrdila Tomšič, kočile. Umesto plaćenih odbornica i rukovotkinja AFŽ-a  Tomšič je zagovarala uspostavljanje dobrovoljnosti na način da se u organizacije i rukovodeća tela AFŽ-a biraju žene koje će, uz svoj svakodnevni rad, volonterski raditi u AFŽ-a. U gradovima, gde se očekivalo da ovaj predlog ima uspeha, to su trebale da budu: profesorice, doktorice, pravnice, domaćice i sl. koje bi bile u stanju „da zajednički prodiskutuju probleme i da daju osnovne smjernice za rad sa ženama“ (Isto, 2). Uz profesionalni rad u organizacijama AFŽ-a, kako je obrazlagala Tomšič, trebalo ukinuti evidenciju i statistiku jer je „postala arhivski materijal i nije nam ništa pokazivala“, a ostaviti „osnovnu evidenciju da bi gradski odnosno kotarski (oblasni) odbor znao gdje ima i koliko osnovnih organizacija, da zna koliko ima sela da prema tome može uglavnom rukovoditi, a za ostalu aktivnost žena ne treba da se bojimo da će spasti“ (Isto, 2).  Jednom rečju organizacije AFŽ-a treba što tešnje da se povežu sa Narodnim frontom jer će „onda biti jasno šta će žene raditi“ (Isto, 3). Tomšič je imenovala aktivnosti i zadatke kojima organizacije AFŽ-a treba da se bave u periodu koji dolazi: pružanje pomoći radnoj majci, zaštita matere i materinstva, ishrane u gradovima i raspodele mleka preko Međunarodnog dečjeg fonda.

Za veći deo članica AFŽ-a novine u radu organizacije koje je izložila Tomšič, a prenela AFŽ štampa, bile su neočekivani i što je još važnije nejasane. Ovo se posebno odnosilo na odnos AFŽ-a i Narodnog fronta. Kako se pokazalo u nekim organizacijama je shvaćeno „da AFŽ-a nema, da nije potreban“, a u drugim da je i dalje bio „AFŽ jedina forma rada među ženama“ („Šta se na Kongresu odlučilo i kako da radimo“, Žena danas 81 (1951): 1). Ono što je bilo sasvim jasno je da je KPJ imao novi plan za AFŽ,  koji je u načelu obrazložen potrebom da se program i organizaciona struktura organizacije uvedu u novi ciklus društvenog razvoja – kao „jedan korak u daljem razvijanju socijalističke demokratije“ (Isto, 1). Da bi se pojasnile stvari Izvršni odbor Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, kojim je predsedavala Vida Tomšič, jasno je poručio: „Celokupnim masovno-političkim i kulturno-prosvetnim radom među ženama treba da rukovodi Narodni front“, organizacije AFŽ-a treba da budu sekcije „odgovarajućeg“ odbora Narodnog fronta koja treba da predlažu šta treba raditi među ženama (Isto, 1). Odbori AFŽ-a su u tom novom programu trebali da budu i „komisije odgovarajućih tela Partije i Fronta koji prate podizanje političke svesti žena  i sve pojave koje se na terenu dešavaju“ (Isto, 1). Obrazloženje za ovaj zaokret je bilo da je AFŽ nedovoljno politički radio među ženama. Nejasne direktive o novom načinu rada AFŽ-a pogodile su i sistem vertikalne povezanosti organizacije, koji u nekim delovima bio prekinut, što je uz ukidanje profesionalnih funkcija učinilo da u mnogim organizacijama AFŽ-a „ rad prestane“ (Isto, 2). Izvršni odbor Centralnog odbora AFŽ-a je čak zaključio da „nepostojanje osnovne organizacije AFŽ-a ne znači u isto vreme i nepostojanje odbora AFŽ-a na toj teritoriji“ (Isto, 2). Plan je bio da se unutar Narodnog fronta organizuju aktivi žena po pojedinim pitanjima koji bi se vremenom razvili „u samostalna društva“ [17] (Isto, 2). Peti plenum Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije je oglasio najvažnije zadatke i uloge namenjene ženama na način gde se sugeriše da je to proizvod volje samih žena: „žene Jugoslavije najviše su zainteresovane za dobar rad ustanova za zaštitu majki i dece“ (Žena danas 84-85 (1951): 2).

Da je socijalistička Jugoslavija ušla u novu fazu razvoja društvenih odnosa, gde se preispitivao položaj žena, a u tom kontekstu i ženski aktivizam u okvirima AFŽ-a, svedoči govor Vide Tomšič održan povodom 8. marta 1952. U uvodnom delu Tomšič je pošla od osnovne teze „istinske“ ravnopravnosti žena koja je značila aktivno učešće žena u društvenoj proizvodnji, njihovoj ekonomskoj nezavisnosti „koja im jedina daje mogućnost da se u životu stvarno osećaju nezavisnim i samostalnim“ (Tomšič, Žena danas 93 (1952): 1). Radilo se, kako je objasnila Tomšič o tome da je svakoj ženi data mogućnost da se obrazuje, zaposli, profesionalno afirmiše i da za isti rad budu isto plaćena kao muškarci. Pitanje iskoraka iz porodičnog kruga i reproduktivnog rada žena kao ograničavajućeg faktora za učešće žena u društvenoj proizvodnji  u socijalističkoj Jugoslaviji, kako je rekla Tomšič, nije nestalo već se zaoštrilo. S jedne strane proces industrijalizacije socijalističke Jugoslavije zahtevao je uključenje žena u proizvodnju, a s druge strane zaostala domaćinstva zahtvala su njihov ogroman rad. Modernizacija domaćinstva prema Tomšič nije bila „prioritet socijalističke izgradnje“, a značilo je osnivanje servisnih ustanova, zanatstva i usluga, razvoja prehrambene industrije i poboljšanjem sistema snabdevanja (Isto, 1). Uvođenje samoupravljanja Tomšič je pozdravila kao korist za društveni razvoj  kroz „istinsku brigu za povećanje produktivnosti “, ali je primetila da su paralelno postojale i tendencije koje su ženu zbog materinstva videle kao nerentabilnu radnu snagu ( Isto, 1). Tomšič je to objasnila kao ostatak malograđanskih shvatanja pobeđenih nazadnih snaga koje žele da ženu vrate u kuću i koje su uzrok „smanjivanja aktivnog učešća žene u političkom životu“[18] žemlje (Isto,  7).

U uvodnom referatu u IV kongresu AFŽ-a, koji je označio kraj organizacije, Vida Tomšič je o radu i samoj organizaciji izgovorila pregršt pozitivnih ocena,  a dodala je i iskrenu dozu topline,  neočekivanu u situaciji u kojoj je izgovorena.  Za nju je AFŽ bio „snažna i čvrsta“… „velika i omiljena organizacija miliona žena Jugoslavije do juče zapostavljenih koje je probudila Oslobodilačka borba i naša Revolucija“,… „škola desetina i stotina hiljada žena koje su tu u AFŽ-u u svojoj organizaciji naučile da politički žive“… organizacija koja je oslanjajući se „na težnje i sopstvene sopstvene snage žena samih, povele odlučujuću protiv zaostalosti, nepismenosti, sujeverja i predrasuda““… „škola koja je pomogla bržem razbijanjem okova prošlosti“, uključila žene u „redove graditelja socijalizma“…(Tomšič, Žena danas 112 (1953): 10) Stotine i stotine aktivistkinja AFŽ-a, kako je Tomšič zaključila bile su „u svako doba  spremne da izvršavaju zadatke na koje bi ih pozvala Komunistička partija i drug Tito“, a izvršavanju zadatih aktivnosti AFŽ je „dopro do poslednjeg sela u našoj zemlji“. (Isto, 10, 11).  Uprkos tome, ceneći okolnosti stvorene novim društveno-političkim odnosima, dalji život organizacije, makar i sa izmenjenim ciljevima, promenom organizacione strukture i načinom rada, za Tomšič bio je nemoguć. Kao argumente za gašenje organizacije Tomšič je prvo ponudila  one koji se odnose na samu organizaciju: jednoobraznost organizacija, dupliranje rada, šablonsko rešavanje problema bez obzira na potrebe u konkretnoj sredini, birokratizam (Isto, 11). Zatim je ponudila i argumente koji su se odnosili na promenu društveno-političkog konteksta koji je značio promenu drugih masovnih organizacija pre svih Narodnog fronta koji se transformisao u Socijalistički savez radnog naroda, koji nadalje treba da bude „faktor razvoja novih socijalističkih shvatanja“ (Isto, 11).  U tim okolnistima kako je objasnila Tomšič postojanje posebne ženske organizacije značilo bi „odvajanje žena iz našeg zajedničkog političkog života“ i shvatanja da se “za ostvarivanje prava žena one moraju same boriti protiv ostalog društva“ . Rešenje koje će se po ukidanju AFŽ-a primeniti bilo je organizovanje Komisije za rad među ženama pri odborima Socijalističkog saveza radnoj naroda Jugoslavije. Zadatak novosnovanim telima je da uključi žene u politički život i podspeši „raznovrsnu društvenu aktivnost“, ohrabrivanje samoinicijative građana koja će dovesti do povećanja životnog standarda (Isto, 11). Metodi rada će zavisiti od sredine gde se rad odvija. Paraleno će se podržavati rad posebnih ženskih društava koja su u nekim delovima zemlje već osnovana, a koja će se baviti unapređenjem domaćinstava, pomaganjem dečjih ustanova, edukacijom i pomoći majkama i deci i sl. Tomšič je u završnici referata pozvala aktivne članice AFŽ-a da se uključe u postojeća ili osnuju nova društva koja će se baviti majkama i domaćicama i tako im pomoći da budu aktivne u društvenom životu zemlje a da ne trpi njihov lični život (Isto, 11). Uz to je objavila da će se društva tog tipa udružiti u Savez ženskih društava Jugoslavije koje će nastaviti međunarodnu aktivnost koju je do tada imao AFŽ.

Paralelno sa političkim diskursom tekao je svakodnevni rad organizacija u sistemu AFŽ-a Vojvodine. Pokrajinski odbor AFŽ Vojvodine je tokom januara, februara i marta 1951. u osamdesetak vojvođanskih sela organizovao kurs za odgoj i negovanje dece. Kuseve[19] su vodili lekari, babice, pedagozi, a održavali su se u prostorijama savetovališta za majku i dete, ili u prostorijama mesnih organizacija AFŽ-a. Sledeće godine Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine je organizovao savetovanje sa predstavnicama gradskih odbora AFŽ-a da bi se u gradovima organizovala pomoć radnicama jer je postalo evidentno da su one preopterećene i nemaju vremena za „kulturno i političko uzdizanje, a neke ne poklanjaju dovoljno pažnje odgoju dece“ (Slobodna Vojvodina 2. mart (1952): 3). Zaključeno je da treba osnovati grupe u okviru gradskih odbora AFŽ-a da prate uslove pod kojima žene rade, vode domaćinstvo, vaspitavaju decu. Sreski odbori su širom Vojvodine organizovali domaćičke tečajeve i kurseve krojenja i šivenja. Članice AFŽ-a su obilazile graničare u Vojvodini i nosile im hranu i poklone, što je posle učestalih incidenata na granicama FNRJ prema zemljama iz socijalističkog bloka, bila politički poželjne akcija. AFŽ Jugoslavije organizovao veliku akciju[20] na Kosmetu koja je pratila donošenje Zakona o zabrani nošenja zara i feredže (1951).

Članice AFŽ-a u Vojvodini su počev od 1950, a naročito tokom 1951. i 1952. bile u nedoumici[21] da li AFŽ postoji, a one koje nisu bile su uključene u akcije iz arsenala ekonomije nege i brige.

 

 Socijalistički patrijarhat[22]

Polazeći od zakonski utemeljenje ravnopravnosti muškaraca i žena, učešću žena u privrednom i političkom životu zemlje i posebnoj zaštiti majki i dece žene može se reći da su žene u perodu 1945-1950. u socijalističkoj Jugoslaviji snažno iskoračile u javnu sferu i dajući  veliki doprinos građenju novog, pravednijeg društva. U Vojvodini su merljivi rezultati promene ženske situacije na planu obrazovanja, učešća u političkom i privrednom životu respektabilni, a dati su kako kroz zbirne pokazatelje ženskog aktivizma tako i kroz mnogobrojne reportaže i izveštaje gde se imenom i prezimenom pominju junakinje izgradnje socijalizma u mnogobrojnim aktivnim ulogama (Stojaković, 2012).

Promena društveno-političkog konteksta od 1950.  kroz procese decentralizacije i samoupravljanja, većom i širom kompetencijama narodnih odbora u okviru Narodnog fronta (koji je kasnije transformisan u Socijalistički saveza radnog naroda) uslovila je promenu strukture političke i ekonomske moći. Sastavni deo ovog  procesa bilo je i preispitivanje ideoloških postavki emancipacije žena i uloge AFŽ-a u novoj fazi razvoja socijalizma. Sagledavši žensku situaciju u socijalističkoj Jugoslaviji liderka AFŽ-a Jugoslavije Vida Tomšič je 1950. zaključila da  je žena ravnopravna sa muškarcem u izvesnom smislu i izvesnoj meri i da je žena „prosječno govoreći“ dostigla politički nivo muškarca (Tomšič, Glas žena septembar (1950): 1). Kategorije: u izvesnom smislu, izvesnoj meri i prosečno govoreći u doba kada se u sistemu AFŽ-a zapisivala svaka aktivnost žena znače da Tomšič nije nameravala da izrečene tvrdnje o dostignutoj emancipaciji žena podrži procenama koliki bi to bio broj žena. Plan je bio da se taj, doduše nejasno definisan korpus politički edukovanih žena umesto u AFŽ-u  uključi u rad KPJ i Narodnog fronta u rešavanje svih pitanja, a ne samo onih koja se vezuju za korpus tradicionalno ženskih aktivnosti. To je u načelu bio dobar plan uključenja žena u različite strukture odlučivanja. Ali nije bilo jasno o kom broju žena je reč, na kojim novoima moći bi one bile u prilici da učestvuju u odlučivanju i sa kojim efektima u odnosu na interese žena? U razradi ovog plana, imenujući pitanja različita od tradicionalno ženskih Vida Tomšič nije vadila iz korpusa privrede i politike već je to drugo navela ovim redosledom: pitanje higijene stanova i smrtnosti djece, pitanja suzbijanja bolesti, epidemije malarije, sifilisa i drugih (Tomšič, Glas žena septembar 1950: 2). Radilo se o utapanju organizacija AFŽ-a u odgovarajuće organizacije Narodnog fronta radi ekonomije nege i brige.

Drugi, opet nedefinisani korpus žena, koji bi ostao u AFŽ-u trebalo je da se osloni na volonterski rad profesorica, doktorica, pravnica, domaćica od kojih su mnoge posle redovnih obaveza na poslu i kod kuće u AFŽ-u trebalo da se bave: pružanjem pomoći radnoj majci, zaštiti matere i materinstva, ishrane u gradovima i raspodele mleka preko Međunarodnog dečjeg fonda (Tomšič, Glas žena septembar 1950: 3). Plan se opet odnosio na žene u gradu koje su prema Tomšič prosečno govoreći dostigle ravnopravnost. Tu su bile i novoformirane ženske organizacije za zaštitu majke i deteta i Udruženje univerzitetski obrazovanih žena koje su trebale da apsorbuju deo potreba za ženskim aktivizmom, pa je Tomšič zaključila da postojanje organizacije AFŽ-a nije nužnost, naročito ako na terenu deluje odbor žena unutar Narodnog fronta.

Ekonomska samostalnost jednog broja žena, tako podržavana u prvim godinama stvaranja socijalističke Jugoslavije, kao temelj na kome se žene zaista i osećaju ravnopravnim u odnosu na muškarce, očito je najpre bila posledica potrebe za nedostajećom radnom snagom, zatim deo emancipatorskog plana. Ekonomska samostalnost žena građena je na podeli na muške i ženske poslove, što je dovelo do dvostruke pa i trostruke opterećenosti žena: s jedne stane udarnički proizvodni rad, s druge rad u domaćinstvu i još povrh svega društvo politički rad. Rešenje za slaganje ženskih uloga koje su položaj žena često činili neizdrživim bilo je već više puta konstatovano (Sabo, prema Stojaković, 2007), a Tomšič ga je samo iznova upotrebila. Radilo se o nabrajanju sledećih koraka u razvoju društva:  modernizacija domaćinstva, razvoj uslužnih delatnosti, trgovine i industrije široke potršnje što je sve trebalo da izmesti deo domaćičkih poslova iz kuće. Jedino se nije znalo kada će nabrojani procesi započeti, ali se te 1952 . znalo, a Tomšič je otvoreno rekla, da oni  nisu bili prioriteti socijalističke izgradnje, naročito ne modernizacija domaćinstva (Tomšič, Žena danas 93. (1952): 1).

U vezi sa temeljnim stavovima koje je o AFŽ-u iznela Tomšič na poslednjem kongresu organizacije postoji interesantan  kontrast: s jedne strane ona je u istorijskom smislu govorila o AFŽ-u kao o čvrstoj i moćnoj organizaciji koju su žene volele, a s druge strane konstatovala da je to postala organizacija koja je getoizirala žene i kako je Tomšič tvrdila ohrabrivala stavove da se za ostvarivanje sopstvenih prava one bore protiv čitavog društva (Tomšič, Žena danas 112 (1953): 10).  Argumentacija o nepotrebnosti AFŽ-a je slična onoj  koju je pre Drugog svetskog rata koristila KPJ u odnosu na feminističke građanske organizacije kada je definisanje posebnih ženskih zahteva u borbi za ženska prava KPJ tumačila između ostalog i kao borba protiv muškaraca (Božinović 1996:  128). Problem u vezi sa argumentacijom o potrebi ukidanja AFŽ-a je bio i u tome što su organizacijom uvek rukovodile komunistkinje visoko pozicionirane u sistemu KPJ, koje nisu primenile poznati diskurs samokritke kako bi ocenile i sopstveni rad u AFŽ-u ili pokušale da analiziraju probleme u vezi sa procesom emancipacije kojim je kao i drugim procesima u socijalističkoj Jugoslaviji rukovodila KPJ.

Posledica novih direktiva u vezi sa ženskim aktivizmom i uopšte položajem žena u društvu mogle su se vrlo brzo osetiti što je bio znak krhkosti novih, tek osvojenih ženskih uloga. U referatu na IV kongresu AFŽ-a Tomšič je upozorila na promenu položaja žena u društvu koja se u nekim situacijama regredirao ka tradicionalnim ulogama žena u kapitalizmu: udaja kao način izdržavanja žena i zavisnost od muževa koji zarađuju. Tendencije o kojima je Tomšič upozorila bila su po njenom sudu posledica nepravilno shvaćene decentralizacije, demokratizacije društvenih odnosa  i shvatanja o ulozi žena u društvu koje je okaraterisala kao ostatak malograđanskih shvatanja pobeđenih nazadnih snaga. Ali  neovisno od toga i pre promena društveno-političkog plana bilo je delova socijalističke Jugoslavije gde su tradicija i običaji u porodičnim odnosima i u vezi sa položajem žena bili jači od novih socijalističih zakona, kao što je bilo područje Kosmeta, gde  je ipak bilo aktivnosti AFŽ-a. U takvim sredinama AFŽ je često bio jedina podrška ženama u pravljenju makar i skromnih iskoraka iz porodičnog kruga.

Tomšič je propustila da nove tendencije regresije u pogledu položaja žena ozbiljnije razmatra u kontekstu neuspeha socijalističkog ideološko-političkog plana emancipacije žena koji se zaustavio na bedemima tradicionalnog,  privatnog i porodičnog života i na granicama različitih kulturološko-patrijarhalnih normi u koje su žene živele. Deo tog neuspeha bilo je i gašenje AFŽ-a i promena odnosa prema poželjnim ženskim ulogama. U kontekstu novih društvenih odnosa Tomšič se zaustavila na nivou javnog upozorenja zbog „očitih nastojanja da se žena pretvori u lutku koja misli da je za njen društveni položaj od najvećeg značaja njen spoljašnji izgled, i da samo time, a ne svojim radom, sebi ozbeđuje mesto u društvu“ jedan broj žena se „okrenuo modi i prevaziđenim načinima ponašanja (Tomšič, Žena danas 112 (1953): 10).  Ova promena bila je vidljiva naročito u „dnevnim i drugim novinama“ (Isto, 10).

Izveštaji, reportaže i vesti o radu organizacija AFŽ-a u Vojvodini objavljeni u AFŽ štampi su pokazali da zahtevi za gašenje organizacije nisu bili uzrokovani potrebom koju je iskazalo članstvo[23], već posledica političke odluke KPJ i ulaska FNRJ u novi fazu ekonomskog i društvenog ustrojstva i da su komunistkinje, liderke AFŽ-a bile najpre predstavnice interesa KPJ, a ne autentične predstavnice interesa žena. U AFŽ štampi nije bilo protesta zbog ukidanja AFŽ-a.  Može se reći da su komunistkinje- liderke AFŽ-a smatrala da su rezultati procesa emancipacije prihvatljivi[24] i da je ulazak nedefinisanog broja žena u odbore Narodnog fronta (Socijalističkog saveza) sam po sebi dovoljan za predstavljanje autentičnih interesa žena. U stvarnosti, delegatkinje žena su bile upućene da se bave „ženskim“ temama za čije definisanje nisu imale presudni uticaj. Novoosnovane ženske organizacije, osnovane „odozgo“ nisu opstale jer nisu pratile potrebe svakodnevnog života žena. Autentični interesi mase žena iz sela i grada više nikada nisu bili tako masovno i respektabilno efikasno u fokusu jedne organizacije kao što je to bio slučaj u AFŽ-u.

Na kraju kada se govori o AFŽ-u i procesima emancipacije žena u prvim godinama stvaranja socijalističke Jugoslavije mora se zaključiti da se radi o periodu poleta, optimizma i beskrajnog rada,  kada su mase žena napravile korake od sedam milja na društvenoj lestvici, otvorile prostor slobodnog izbora u privatnoj feri,  osvojile mnoga zanimanja i nove profesije (kao što su novinarstvo i pravosuđe), a zatim je KPJ domete s početka velikog emancipatorskog vala proglasila dovoljnim uprkos potrebama žena u svakodnevnom životu.

 

Literatura

Božinović, Neda (1966) Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku.Beograd: Devedesetčetvrta.

Petranović, Branko (1981) Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.

Rowbotham, Sheila (1983) Svest žene – svet muškaraca. Beograd: Studentski izdavački centar USSO

Savić, Svenka (1993). Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet

Stojaković, Gordana (ur.) (2001) Znamenite žene Novog Sada I. Novi Sad : Futura publikacije.

Stojaković, Gordana (ur.) (2002) Neda – jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije.

Stojaković, Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke

Stojaković, Gordana (2012) Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953)

Tomšič, Vida (1980) Ženska v razvoju socijalistične samoupravne Jugoslavije. Ljubljana: Delavska enotnost/Naša žena.

Šušnjić, Đuro (1973) „Analiza sadržaja“ . Kritika sociološke metode: uvod u metodologiju društvenih nauka . ur. Đuro Šušnjić. 247-248. Niš: Gradina.

Vasić, Vera (1995) Novinski reklamni oglas, Studija iz kontekstualne lingvistike. Veternik: LDI.

 

Rezolucije, uredbe, referati i zaključci:

„Rezolucija Drugog kongresa AFŽ Jugoslavije“, Zora januar (1948): 22-23.

„Rezolucija AFŽ Jugoslavije Izražavamo svoje puno poverenje u rukovodstvo KPJ sa drugom Titom na čelu“, Zora, jul (1948): 5-6

„Doneta je Uredba o osnivanju dečjih jasala i vrtića“, Zora avgust-septembar (1948): 15.

„Zaključci Petog plenuma Glavnog odbora AFŽ-a Srbije“,  Zora novembar (1948): 7-8

„Rezolucija o osnovnim narednim zadacima KP Srbije“, Zora januar (1949): 4-6.

„Šta se na Kongresu odlučilo i kako da radimo“, Žena danas 81 (1951): 1

„Zaključci Petog plenuma AFŽ Jugoslavije održanog 15 i 16 juna 1951 u Beogradu“, Žena danas 84-85 (1951): 2-3.

„Referat Vide Tomšič- Mesto i uloga ženskih organizacija u današnjoj etapi razvitka socijalističkih društvenih odnosa“, Žena danas 112 (1953): 6-12

 

Članci:

B., Tito „Potrebno je da se i muškarac i žena obostrano bore za otklanjanje negativnih shvatanja o odnosu prema ženi – Posle Kongresa Maršal Tito primio je grupu delegatkinja, na čelu sa Vidom Tomšič, kojima je između ostalog rekao“, Žena danas 112 (1953): 1).

“Jedna nova mera za zaštitu majke i deteta”, Glas žena 11 (1950): 6.

„Novi život naših radnica“, Glas žena 1 (1948): 5

Tomšič, Vida „Masovni politički rad među ženama – jedan od najvažnijih zadataka AFŽ-a“,  Zora,  januar (1948): 9-10.

Tomšič, Vida „Partija je pokazala ženama pravilan put njihove borbe“, Zora, avgust-septembar (1948): 1-3.

Tomšič, Vida „Organizacioni zadaci AFŽ-a“, Zora, oktobar (1948):  4-6.

Tomšič, Vida „U izgradnji socijalizma mi idemo putem koji nam je ukazao Peti kongres KPJ. Iz referata drugarice Vide Tomšič na svečanoj akademiji povodom proslave 8. marta“, Zora mart (1949): 1-3.

Tomšič, Vida „Žene Jugoslavije u borbi za izgradnju socijalizma“, Glas žena, mart (1949): 1-3.

Tomšič, Vida „Zadaci i rad organizacije AFŽ-a u socijalističkoj rekonstrukciji sela“, Zora juni (1949): 1-2.

Tomšič, Vida „Kako treba raditi u našoj organizaciji“, Glas žena, septembar (1950): 1-3.

Tomšič, Vida „Kako treba ubuduće raditi među ženama“, Zora, oktobar-novembar (1950):  2-5.

Tomšič, Vida „Povodom 8. marta – Uloga žena u socijalističkoj izgrdnji. Pretstavnica Antifašističkog fronta žena Jugoslavije i član CK KPJ drugarica Vida Tomšič održala je 7. marta preko Radio Ljubljane ovaj govor“,  Žena danas 93 (1952): 1,7.

[1] Promene ženske situacije u svakodnevnom životu u Vojvodini možemo pratiti počev od sredine 18. veka. U Novom Sadu, na primer, među značajne datume upisujemo događaj kada je Marija Štrajt kao babica postala prva žena gradska službenica (1749) ili kada je Marta Neškova kao prva Srpkinja završila srednju školu (1757) (Stojaković ur. 2001: 25, 63-64 ) .

[2] 1943-1945. Demokratska Federativna Jugoslavija (DFJ); 1945-1963. Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ)

[3] Sistem AFŽ štampe je bio zasnovan na hijerarhiji gde je Žena danas bila mesečnik koji je prenosio aksiomatske poruke, ili kako se tada govorilo direktive i to liderkama srednjih i i nižih odbora AFŽ-a, a svi ostali AFŽ listovi su prema matrici koju je kreirala Žena danas prenosili političke poruke, prezentovali i kreirali stvarnost na makro (politički plan) i mikro planu (svakodnevni život).

[4] Ovo nije bilo prvo preispitivanje KPJ o potrebu da postoji AFŽ kao posebna organizacija žena. Prvi takav slučaj zabeležen je 1944. kada su organizacije AFŽ u Vojvodini delovale u skladu sa potrebama žena a ne u odnosu na prioritete koje su davali partijski čelnici. Tada je Jovan Veselinov-Žarko, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu pismom upozorio Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine da postoji opasna tendencija osamostaljivanja AFŽ-a, odvajanja AFŽ-a a u neku potpuno samostalnu organizaciju (Stojaković,  2007).  Ovu situacije u korist postojanja AFŽ-a rešila je Mitra Mitrović obrazlažući da to nije organizacija koja se isključivo bavi pitanjem žena već je to pokret žena u borbi protiv fažizma (Stojaković,  2012: 42-43).

[5] Uredbom o osnivanju dečjih jasala i vrtića iz 1948. predviđa se da se ona osnivaju u preduzećima, ustanovama i organizacijama ako ima više od 20. dece zaposlenika čiji su roditelji za to zainteresovani. Ista Uredba određuje da se pri izgradnji novih preduzeća ustanova, organizacija gde će raditi više od 200 radnika moraju projektovati prostorije za dečje jasle koje će izdržavati ta preduzeća, ustanove i organizacije (Zora, avgust-septembar 1948: 15).

[6] Takvi slučajevi naročito su bili prisutni u seljačkim radnim zadrugama u Vojvodini počev od 1951. kada su mnogi rukovodioci i predsednici zadruga smatrali da zbog materijalnih troškova održanja brigu o dečjim obdaništima treba da preuzmu zadružni savezi (Stojaković,  2012: 82).

[7] Ovoj Uredbi je prethodila Uredba o zaštiti trudnih žena i majki dojilja (1949) gde između ostalog stoji i ovo: “Ako u domaćinstvu nema ko da neguje dete, majka dojilja ima pravo da radi četirui sata jednokratno sa pravom na 75% plate po vremenu, ili da puno radno vreme deli na dvokratno a po sporazumu sa rukovodiocima ovo može da se produži sve dok dete ne navrši 3 godine”.. (Glas žena br. 11 (1950): 6).

[8] Radilo se o iznosu od 3000 dinara, a jednokratna novčana pomoć se povećavala se za 1000 dinara za svako novorođeno dete koje ostane živo, tako da se kod rođenja desetog deteta koje ostane živo roditeljima isplaćivao iznos od  10.000 dinara. U isto vreme dečji dodaci su bili mesečni iznosi koji su se kretali u rasponu od 175 do 500 dinara. Treba reći da je uvođenjem dodataka za decu ukinuto državno izdržavanje internata, učeničkih i studentkskih domova, ali je još jedno vreme veći deo rashoda dečjih vrtića, obdaništa, jasli snosila država (Glas žena br. 11 (1950): 6 ).

[9]  AFŽ Jugoslavije je bio krovna organizacija svih republičkih organizacija AFŽ-a, ali u isto vreme nesamostalna organizacija jer je prema Statutu bila kolektivni član Narodnog fronta Jugoslavije. Pokrajinska organizacija AFŽ-a Vojvodine bila na vrhu vertikale koju su činile seoske, gradske okružne i sreske organizacije AFŽ-a. U isto vreme Pokrajinska organizacija AFŽ-a Vojvodine je bila sastavni deo AFŽ-a Srbije.

[10] Primer ove različitosti je Srbija gde se u Vojvodini već dva veka pre AFŽ-a podržavalo obrazovanje ženske dece i izlazak žena u javnu sferu, gde su dometi organizacija AFŽ-a bili značajni i Kosmeta gde od 1945. počinje borba za izlazak jednog broja žena iz kuće, skidanje zara i feredža (Stojaković,  2012: 74).

 

[11] Vida Tomšič je do II Kongresa AFŽ-a Jugoslavije (1948) bila članica Glavnog odbora AFŽ-a Slovenije a od II Kongresa AFŽ-a Jugoslavije predsednica Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije.

[12] Žena danas je bio mesečnik štampan u Beogradu u period 1943-1981, Glas žena je bio mesečnik štampan u Novom Sadu u periodu 1948-1950, Zora je bio mesečnik štampan u Beogradu u period 1945-1961. Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine štamao je i listove na mađarskom jeziku – Dolgozó Nő (Vajdasági Dolgozó Nő) (1946-1951) i na rumunskom jeziku  Femeia nouă (1950-1953).

[13] U svakodnevnom životu se dešavalo da se u aktivu o savremenom povrtarstva utvrdi da postoji jedan broj nepismenih žena ili da se ustanovi da je potrebno organizovati predavanja o ličnoj higijeni, suzbijanju vašaka, bolesti prljavih ruku ili kako održavati higijenu u domaćinstvu… ili se pokazala potreba za aktivima za za umlade majke na temu zakonske zaštite majki u radnom odnosu. To je značilo da su aktivnosti kreirane u odnosu na potrebe koje su se sukcesivno izkazivale u svakodnevnom životu žena određenog mesta i opštine.

 

[14] Da bi se podržao sistem AFŽ-a  od 1947. uvedene su profesionalne funkcije počev od gradskih ili mesnih odbora AFŽ-a. To je rezultiralo boljom organizovanošću unutar AFŽ sistema i uvođenjem komplikovanog sistema evidencije i statistike koja pruža dobar uvid u sve aktivnosti žena počev od osnovnih do republičkih organizacija i na kraju AFŽ-a Jugoslavije.  Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavije dao je uputstva glavnim sreskim i gradskim odborima AFŽ-a o vođenju statistike. Cilj je bio uvesti „knjigu rada“ koju su osnovne jedinice organizacije uvek morale uredno da vode. Bilo je potrebno i nužno  znati koliko u organizacijama ima „ženskih glasača, koliko je žena obuhvaćeno radom organizacije, koliko je aktiva po pojedinim pitanjima…“  (Stojaković,  2007).  Da bi se to ostvarilo osmišljeno je 12 vrsta formulara u zavisnosti od toga koji odbor popunjava i kom odboru AFŽ-a šalje. U formularima su se nalazile sledeće rubrike: naziv sela odnosno osnovne organizacije, čitalačke grupe /broj grupa, broj obuhvaćenih žena/, broj seoskih odbornica /odbornice AFŽ-a/,broj održanih sednica za 3 meseca, jer su se izveštaju slali tromesečno/,žene u dobrovoljnim radnim akcijama, konferencije /broj, broj žena/, aktivi /12 grupa aktiva/: čitalačke grupe, analfabetski tečajevi, domaćinstvo, pomoć trudnim ženama i porodiljama, pravilna nega novorođenčadi, uredno pohađanje škole seoske dece, živinarstvo, povrtarstvo, kuvanje…  (Stojaković, 2007).

[15] Međunarodna organizacija komunističkih i radničkih partija –Informbiro je posebnom Rezolucijom osudio KPJ jer „zataškava klasnu borbu u jugoslovenskom društvu, naročito na selu gde jača kulački element…“ (Petranović 1981: 477)  Od 1948. Kada je Rezolucija Informbiroa donesena do 1952. FNRJ će biti pod snažnim političkim i ekonomskim pritiskom socijalističkog bloka na čijem čelu je bio SSSR.

[16] Svakodnevni život zaposlenih i društveno aktivnih žena se potpuno promenio u odnosu na period pre II svetskog rata. Jedan  radni dan u fabrici čarapa „Vukica Mitrović“, opisan u Glasu žena (br. 1. 1948: 5) u članku „Novi život naših radnica“ daje informacije o tome. Radni dan radnica započinjao je u 5 sati. Udarnički su radile do 13 sati. Od 13 do 14 sati  organizovane su čitalačke grupe i politički kružoci, jer je bilo potrebno edukovati žene za politički rad, upoznati ih sa njihovim pravima da bi mogle da koriste sve pogodnosti koje im je novo društveno uređenje zakonom garantovalo. Posle ovako strukturiranog radnog vremena žene je čekao još jedan radni dan u kući, a za jedan deo radnica i aktivnosti u AFŽ-u, Narodnom frontu, sindikatu.

[17] U sladu sa tim Izvršni odbor Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije je doneo odluku o osnivanju Udruženja univezitetski obrazovanih žena, jedine građanske ženske organizacije (osnovane 1927 u Kraljevini SHS) kojoj je dozvoljeno da obnovi rad u socijalističkoj Jugoslaviji. Inicijativni odbor organizacije izabran je 18. aprila 1951. u Beogradu u prostorijama Narodnog fronta (Žena danas 83 (1951): 8).

[18]  Na opštinskim izborima u Vojvodini 1952. među apstinentima su dominirale žene…. U 201. selu u Vojvodini bilo je šest sreskih odbora bez i jedne žene odbornika i devet sreskih odbora sa po 1 ženom – članicom… (Stojaković,  2007).

 

[19] Cilj je bio smanjiti smrtnost dece u nekim delovima Vojvodine gde su žene krile porođaj, porađajući se u štalama, odsecajući pupak srpom, pa su deca umirala od sepse. Kao odgovor na ovu pojavu AFŽ je uz odgovarajuće pokrajinske službe, organizovao edukacije širom Vojvodine, a u nekoliko vojvođanskih sela otvorio stalna savetovališta za majku i dete.

[20] Vojvođanska ekipa, u okviru ove akcije, obišla je 48 sela da bi praktično poučile žene koje nikad nisu izlazile van kućnog praga. Pokazale su im kako treba održavati domaćinstvo, kuvati, negovati i vaspitavati decu, održavati ličnu higijenu. Tom prilikom pregledano je 700 trudnih i bolesnih žena (Stojaković, 2007).

[21] U Novom Sadu je 1952. osnovano udruženje „Naša deca“ sa zadatkom da pruža „socijalnu zaštitu majci i detetu“ (Slobodna Vojvodina  18. januar (1952): 3). Novosadski dnevni list Slobodna Vojvodina je tim povodom obavestio javnost da je novo udruženje već tada imalo 700 članica. Razmere pometnje u vezi sa statusom AFŽ-a posredno su zabeležene u pomenutom članku Slobodne Vojvodine jer se u tekstu kaže da su mnogi mislili da je AFŽ ukinut, što autor teksta negira i objašnjava da Udruženje žena preuzima samo jedan deo zadataka…“ (Isto, 3).

[22] Izraz sam pozajmila od Nede Božinović koja je o ukidanju AFŽ-a rekla: „Opet patrijarhat na djelu. Svaki put se nađe izgovor da se žena vrati nazad. Ovdje se nije radilo o čistom patrijarhatu, nego o socijalističkoj ideologiji… Bilo je teško prihvatiti ženu kao ravnopravnog čovjeka…“ (Stojaković ur. 2002: 48).

[23] O tome je svedočila Neda Božinović:  „Bona, veli što ukinuste `afižu`? – Dobro rekoh, sada postoji Savez ženskih društava. – Ajde, veli naša `afiža`… Gadan grijeh ste počinili. Gdje ćemo mi sada da se okupljamo? Naši muževi idu u kafanu, piju, igraju karte, kockaju se, a mi sedimo u kući čuvamo djecu. Od kako nema `afiže` mi se više ne sastajemo” (Stojaković ur. 2002:47-48)

[24] Postoji sličnost sa okolnostima ukidanja Ženotdela u Sovjetskom Savezu 1929. kada je privilegovani sloj žena smatrao da je proces emancipacije dovršen, Žeotdel  nepotreban, dok je u realnom životu bilo sasvim obrnuto  (Rowbotham, 1983: 102).

NAPOMENA: Bez dozvole autorke, dr Gordane Stojaković, nije dozvoljeno preuzimanje integralnog teksta kao i pojedinih njegovih delova (odlomci, fotografije). Dozvolu možete zatražiti od autorke, putem mail-a: gstojakovic021@gmail.com