Borba jugoslovenskih žena za slobodu

Prof. Paulina Lebl Albala

Prof. Paulina Lebl Albala

Profesorka Paulina Lebl Albala članica Međunarodnog „Pen Kluba“ – jugoslovenski ogranak

Izdavač: Jugoslovenski informativni centar

Njujork, januar 1943.

Prevela i prilagodila: dr Gordana Stojaković,

Mojim dragim sestrama u Jugoslaviji

Koje se danas bore, pate

I ginu za slobodu i pravdu.

Paulina Albala

 

Žene su, osnažene tako velikim kvalitetima[1], dostojanstveno  prebrodivši neprijateljsku okupaciju neprevaziđenim ličnim žrtvovanjem i obavljajući sopstvene i muške poslove,  podnele ogromne žrtve tokom Prvog svetskog rata, (samo je Srbija, središnji deo Jugoslavije, izgubila četvrtinu stanovništva, ili 1.100.000  od ukupno 4.400.000 stanovnika, što je najveći procenat žrtava među Saveznicima). Pošto su prethodno bili ograničavani i pod dominacijom moćnih suseda jugoslovenski narodi su oslobođeni i objedinjeni u zajedničku državu, a naše žene su bile ubeđene da će na kraju sporazum u Versaju doneti mir čitavom svetu. One su verovale u to, da, one su se klele u to, zato što su varteno želele da to bude pravo, da bude u skladu sa razumom: od sada će ratovi biti nemogući za sva vremena. Sa jednoglasnim odobravanjem one su prihvatile ideju Lige Naroda, koja je ispred njihovih očiju postavljala viziju pomirenog čovečanstva ujedinjenog u zajedničkoj uverenosti i želji o večnom miru.

Entuzijazam koji se raširio u našoj novoj državi, ubrzo pošto je Prvi svetski rat završen, podjednako je podizao muškarce i žene. Kroz plemenito rivalstvo svako je težio da uhvati korak sa modernim i progresivnim koji su zanemarivani tokom prošlih vekova. I ranije su naše žene stekle reputaciju odličnih radnica naročito u poljoprivredi u kojoj je angažovano 80% stanovništva. Ali sada su one ušle u mnoge intelektualne profesije, a prve među njima diplomirale su četiti decenije pre početka Prvog svetskog rata. Inače, kao društvene (socijalne) radnice one su usmerile svoje aktivnosti kroz dva pravca osnivajući feministički i pacifistički pokret.

Feministička ideja je postavljena vrlo široko. Ona znači samo postizanje političkih prava za žene, koja su nam za sada uskraćena, bar do početka ovog rata[2]. Ova borba je najpre bila strasna želja da se žene iz najnižih klasa uzdignu na viši stepen životnog standarda i da se one obrazuju kao svesni građani sa ciljem da steknu prethodno potrebna znanja i okrenu u svoju korist prava i odgovornosti koje uz to idu. Neke od ovih ideja su dosledno bile u svesti našim feministkinjama. Tokom vremena muškarci su bili neprikosnoveni lideri država i samo su oni određivali sudbinu nacija. Tokom vremena i iznova smo videli kao su lideri nacija počinili velike greške bolno povređujući čitave narode. Najbolja potvrda za to su česti ratovi izazvani kratkovidošću narodnih vođa. Suočavajući se sa takvim činjenicama naše feminističko stanovište glasi: žene prosvećene greškama muškaraca i vođene sopstvenim sposobnostima u realnom rasuđivanju činjenica i događaja naći će mnogo efektnije rešenje na planu međunarodnoih i društvenih problema. Uglavnom zbog ovih razloga je feministička kampanja u našoj zemlji bila podstaknuta a i osvojila je mnoge sledbenice (sledbenike). Pacifizam je postao suštinska grana naših aktivnosti. Mir, mir – ova čarobna reč je uspela da ima veliki uticaj na svest jugoslovenskih žena.

Na isti način na koji su iskusni lekari uvereni da je značajnija prevencija od lečenja bolesti,  tako su jugoslovenske žene došle do zaključka od samog početka, da sve mora da se uradi u cilju prevencije rata. Bolje je agitovati za mir, nego pripremati rat. Moralno razoružanje je bila krilatica koja je sve ispunjavala entuzijazmom. Srećne, jer su postigle ispunjenje svojih dugo očekivanih nacionalnih ideala,  žene su u zaborav bacile sve teške rane koje su im zadali neprijatelji i raširile su ruke protivnicima tražeći jednu stvar: da iz svog pamćenja izbace sumornu prošlost i da iskreno sarađuju gradeći bolju sadašnjost i srećniju budućnost.

U stvari u prvoj dekati posle rata jugoslovenske žene su pokazale zadivljujuću aktivnost.One su osnovale nacionalne ogranke mnogih imeđunarodnih organizacija čiji su direktni ili indirektni ciljevi da povežu sve žene radi tešnje saradnje u cilju uspostavljanja boljeg svetskog poretka. Srpski narodni ženski savez, koji je postojao i pre rata sada je promenio naziv u Jugoslovenski ženski savez[3], vrlo brzo je u svom sastavu imao više od 400 lokalnih udruženja širom zemlje razvijajući svoje aktivnosti kao vrlo progresivni deo Međunarodnog saveta žena[4], najveće organizacije žena na svetu. Ubrzo su su formirane sledeće organizacije: Alijansa ženskih pokreta[5], Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i Liga žena za mir kao ogranci uglednih međunarodnih organizacija.

I pored toga što su sve ove organizacije neumorno spovodile aktivnosti radi svojih posebnih ciljeva, one su imale zajednički cilj: da dovedu do međusobnog razumevanja, srdačnih odnosa i pomirenja među narodima. Prožete čvrstim ubeđenjem da se jedino duž tih planova akcije može pronaći spasonosni put one su krenule tim putem sa maksimun dobre volje i nepresušne energije.

Ali bilo je očigledno da se najpre trebaju ustanoviti čvrste veze između susednih država kroz važne kolektivne saveze, pa su takođe formirane i druge organizacije: Mala ženska antanta[6] okupljajući žene iz Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije sa ciljem da tešnje sarađuju na rešavanju problema prava glasa za žene, zaštiti žena i dece kao i drugih problema od kulturnog, ekonomskog i socijalnog značaja za žene.

Ubrzo zatim žene Poljske, Čehoslovačke, Bugarske i Jugoslavije osnovale su Savez slovenskih žena, sa ciljem da izgladi sve što može da provocira nerazumevanje i razdor i da promoviše prijateljstvo i saradnju među svim slovenskim narodima koji su tokom dalje i bliže istorije išli različitim putevima. Na žalost, ova organizacija nije uključila žene iz Rusije – najveće slovenske nacije.

Živo učestvovanje naših žena u radu mnogih međunarodnih organizacija je bilo mudro i profesionalno. Među tim organizacijama nasumičnim nabrajanjem izdvojila sam: Međunarodnu medicinsku organizaciju, Međunarodnu organizaciju profesorki, Međunarodnu federaciju pedagoga, Savez za zaštitu dece, Međunarodni crveni krst, Međunarodni Pen klub, Međunarodnu studentsku organizaciju i dr. Skoro je formirana ženska sekcija Fidac-a (Međunarodna federacija starih ratnih veterana) gde su u prvom planu mirovne aktivnosti. Uticaj žena u Balkanskoj konferenciji, mešovitoj balkanskoj organizaciji koju čine Grčka, Turska, Rumunija, Bugarska, Albanija i Jugoslavija je od velike vrednosti. Cilj ove organizacije je promocija tešnje međudržavne saradnje na političkom, finansijskom, ekonomskom, kulturnom i socijalnom planu a napredovanje ove saradnje je konstantno.

Fašizam se duboko ukorenio pa je problem razoružanja u Evropi dostigao vrhunac. Međunarodna organizacija za žensko pravo glasa, čija je prva predsednica bila gospođa Čapman-Ket a sadašnja Kobet-Ešbi, organizovala je Međunarodnu žensku konferenciju za razoružanje[7] u Beogradu, našoj prestonici, 1931. Ideja Konferencije je da raširi pacifističke ideje širom sveta i da nedvosmisleno demonstrira, ovde na jugu Evrope, da se dobrobit čovečanstva može osigurati samo ako nacije budu rešavale svoja neslaganja na pravi, pacifistički način, a ne pribegavajući oružju. Tokom Konferencije strane delegatkinje su imale priliku da se lično uvere kako se jugoslovenske žene iskreno i vatreno bore da za uvek odagnaju opasnost od rata. Prema pažnji sa kojom je ova međunarodna Konferencija pripremana, na osnovu ozbiljnosti procesa i energičnosti stavova jugoslovenskih delegatkinja koje su učestvovale u radu komiteta, i na kraju ali ne i najmanje važno, prema spontanom prihvatanju jugoslovenske javnosti, bilo je jasno koliko je duboko ukorenjena i široko rasprostranjena pacifistička ideja u našoj naciji.

Na nesreću, ova Konferencija za razoružanje, umesto da je donela olakšanje i nadu, bila je predznak gorih i teških dana koji su usledili. Iz Nemačke su neprekidno stizali alarmantni glasovi zbog toga što je nacional-socijalizam napredovao gigantskim koracima i što se očekivalo beskrupulozno tlačenje svih protivnika nacional-socijalizma. I kada je 30. januara 1933. Hitler preuzeo svu vlast i počeo da zadaje teške i brze udarce bledim ostacima nemačkog demokratskog režima, mnogi dalekovidi Jugosloveni osetili su zebnju u svojim srcima. Kao i svi ljudi koji su posebno osetljivi, jer su u prošlosti izdržali velike patnje, tako su Jugosloveni predosećali dolazeću opasnost na horizontu. Istina, između njih i naci-Nemačke bile su još uvek nezavisne države: Austrija i Mađarska, ali Jugosloveni nisu  zaboravili da je u prošlom ratu Austro-Ugarska bila samo oruđe u rukama Nemačkog osvajača i da niko neće imati moć da još jednom obuzda obnovu Nemačke na njenom uznemirujućem prodoru ka Aziji. Postojali su različiti paktovi i sporazumi i šta više postojalo je Društvo naroda, ali da li su paktovi i sporazumi mogli da zaustave agresora od bolesnih planova, zar je u istoriji postojao neko ko nije bio spreman da iscepa „parče papira“ da bi zavladao svetom?

Uskoro je usledio strašan udarac. Samo par minuta pošto je kročio na tlo voljene saveznice Francuske, u Marseju je 9. oktobra 1934. ubijen jugoslovenski kralj Aleksandar I. Istraga je dokazala da je Musolini direktno platio kriminalce i da je zločin pripreman u Mađarskoj i Italiji. I dok je čitava jugoslovenska nacija, ujedinjena kao nikada pre, gorko žalila smrt kralja u isto vreme je imala zloslutnu zebnju u duši, žaleći, jer je neko ciljao u njenu nezavisnost i celovitost. Neprijateljska namera je bila da se ubistvom kralja ubije simbol čitave jugoslovenske nacije, da se uništi celokupna nacija, najmoćniji protivnik Nemačkom prodoru ka Mediteranu i Bliskom istoku.

Jugoslovenske žene su hrabro i dostojanstveno podnele ovaj udarac. Bile su potpuno svesne da je neprijatelj bio nameran da rascepa njihovu zemlju na delove,  one su obećale da će se čvrsto držati svojih stavova i da će raditi neumornije nego pre. Niko ne bi mogao da kaže da su one bile preplašene i da su izgubile samopouzdanje. Niko ne bi mogao pogrešno da zaključi da su one bile slabe i da su odstupile os svog puta. Realnost je okrutna ali jugoslovenske žene su navikle na opasnost.

Dok je ključna karakteristika ženskih aktivnosti prvog perioda – posle Prvog svetskog rata, bila konstantni napor u rekonstrukciji države i saradnja radi izgradnje boljeg sveta, dotle je u daljem razvoju, u duhu novog vremena, drugi period ženskog aktivizma bio pre svega obojen mirovnim programima.

Šta više, u tom drugom periodu one su, možda sa većim intenzitetom nego ranije, nastavile sve aktivnosti ženskih organizacija koje su napred navedene i sve to u skladu sa principima moralnog razoružanja. Želimo ovde da posebno naglasimo rad naše Lige žena za mir koja je organizovala interesantne manifestacije i čije je članstvo bilo sastavljeno od predstavnika (ca) svih evropskih naroda. U nameri da promovišu pacifizam među mladima Liga je dodeljivala nagrade za literarne radove na temu Dan primirja (11. novembar), a tim povodom su u svim školama držana predavanja o značaju ovog dana. Cilj je bio da se u srca učenika ugrade pacifistički ideali.

Udruženje univerzitetski obrazovanih žena posebno je negovalo intelektualnu saradnju. „Balkanske večeri“ je bila priredba sa literarnim i umetničkim sadržajima iz različitih blakanskih država, a bila je velika atrakcija za prestoničku javnost. Razmena predavačica, izložbi i publikacija koje su se odnosile na različite naučne oblasti, grupna putovanja kroz balkanske zmlje – sve je to obogaćivalo direktna poznanstva i inspirisalo međusobno poverenje.

Ideje Lige naroda – naši studenti su ove principe obavezno učili – naše nastavnice  su oduševljeno prihvatile. Mnoge su odlazile u Ženevu sa posebnom namerom da na licu mesta izučavaju rad ove poznate međunarodne institucije uz koju su rasle nove nade.

Manifestacije međunarodnog karaktera dostigle su vrhunac na kongresu Međunarodnog saveta žena koji je održan u Dubrovniku, jugoslovenskom gradu na Jadranskom moru 1938[8]. Za trenutak sve delegatkinje (delegati) su imali viziju lepšeg sveta koji je moga da bude ustrojen ukoliko bi svi podneli istu žrtvu i cenu, koje mi, na nesreću, trošimo za uništavanje. Ali, ovi lepi dani kongresa, gde je bio sakupljen cvet žena sveta sa Lady Aberdeed na čelu, brzo su prošli a crna senka naci-Nemačke koja je pritiskala našu zemlju činila se većom nego ikad.

*  *  *

Kao logična posledica nestabilnosti kreirane u političkom životu Evrope, ovi pacifistički programi su polako izgurani u pozadinu a ratni problemi su se pojavili u prvom planu. Evo nekih tema o kojima se raspravljalo na predavanjima-kursevima naših ženskih organizacija: „Uzroci rata“, „Fašizam i nacizam“, Internacionalizam i nacionalizam“, “Rat u Etiopiji“, „Rat u Španiji“, “Rat u Kini“, „Metodi modernog ratovanja“, „Šta nas čeka u neposrednoj budućnosti“… Naše devojke okupljene u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta i Udruženje studentkinja organizovale su mnogobrojne kurseve razmatrajući aktuelna pitanja naročito ona koja su se odnosila na političke probleme. I u ženskim feminističkim novinama „Ženski pokret“, „Žena danas“, „Ženski svet“ ovi problemi su najčešće tretirani.U isto vreme nacionalni tonovi, koji su prethodnih godina bili u opadanju sada su postali naglašeni. „Sokoli“, sveprisutna nacionalna i široko rasprostranjena organizacija za telesno i nacionalno obrazovanje, privukla je našu omladinu, mladiće i devojke u sve većem broju. Sokolski domovi izgrađeni su u svim gradovima a i selima širom zemlje, budeći mase, postajući centri za negovanje nacionalnog i militantnog duha a u isto vreme čvrsto utemeljenog liberalizma. Sa usana svih njihovih članova entuzijastički su odzvanjale reči posvećenosti Otadžbini:

„Zovi samo zovi, svi će sokolovi dati život za tebe“.

Kada je Hitler, okupiravši Austriju u proleće 1938., stigao na granice naše zemlje i dao nam svoje „sveto obećanje“ da će granice između Nemačke i Jugoslavije biti „večne“, niko ove reči nije shvatio ozbiljno, a ponavljali smo ih sa najvećim skepticizmom. Već u to vreme niko nije imao poverenja u Hitlerova obećanja.

Nove okolnosti nametnule su nam odgovarajuća prilagođavanja svetu koji se stalno menjao. Ipak, bili smo duboko ožalošćeni zato što smo bili obavezani na redukcije: umesto širenje ljubavi oprosta i mira sada smo morali da širimo mržnju, odmazdu i rat. I mi smo bili nesrećni videvši da su sile mraka nadjačale sile svetla. Čitav se život u Jugoslaviji iz korena promenio. Evropa, zbog sopstvene slabosti i nesloge, kratkovidosti i egoizma, ćutke je prihvatila nemačko ponovno naoružavanje i napor da sveprožimajuća superiornost nemačke ratne industrije dovede do njene nesavladivosti. I mada su još uvek rečima širili dotrajale fraze o večnom miru, njihove čelične pesnice su pretile. Zbog toga što je Nemačka postala naš neposredni sused nikom nije bilo dozvoljeno da slobodno izrazi svoje mišljenje, da apeluje da ljudi udruže snage, da se pripreme za opšti otpor. Uvedeno je striktno cenzorstvo koje je slamalo svaku ideju. I kada je naša slaba Vlada, prestrašena, počela da zaključuje kompromise sa neprijateljskim silama, odričući se starog prijateljstva sa Francuskom, kada smo ubrzo videli raspad Male Antante – tog jakog bedema protiv germanske agresije na jugoistok Evrope- tada smo jasno videli opasnost koja nadire ka našim domovima i kuca na naša vrata. Niko više nije pitao „da li će nas napasti“ već „kada će nas napasti“?

Ali, budući da naša dnevna štampa nije imala ni jednu reč direktnog negodovanja  (nemački ambasador u Beogradu je konstantno protestvovao u našem Ministarstvu inostranih poslova zbog najmanje aluzije na opasnost od fašizma) stranac je mogao da pomisli da smo bili kratkovidi jer nismo videli nadolazeće zlo ili da smo bili naivni pa smo verovali da ćemo uspeti da ostanemo neutralni, ili što je najgore od svega, da smo sve te događaje odobravali. Ovo je bio spoljni aspekt. U svakodnevnom životu, u našim srcima rastao je moćni revolt a iza zatvorenih vrata, kada smo bili „među svojima“, mogli ste čuti samo gorke pritužbe protiv agresora.

U ta vremena opšte nesigurnosti i konfuzije, jugoslovenske žene nisu izgubile sposobnost da deluju brzo i odlučno. Sprečene da izražavaju svoje mišljenje u sopstvenoj zemlji, one su poslale mnogobrojna pisma i poruke u sedišta međunarodnih organizacija skrećući pažnju na opasnost koja nadolazi iz Nemačke i Italije. Na različitim skupovima i konferencijama već spomenutih organizacija, koji su se održavali van zemlje, one su ohrabrivale predstavnice (predstavnike) velikih demokratskih nacija koji su mogli da govore slobodno da sarađuju sa njima u podizanju glasova protiv agresora.  U svim tim slučajevima i kroz stvaranje svih odluka i rezolucija upućenih vodećim državnicima, da na vreme preduzmu neophodne mere protiv fašističkih sila, doprinos jugoslovenskih žena je bio vrlo značajan. Na nesreću, ovi lideri u čijim je rukama bila sudbina nacija, nisu pridavali neku važnost žalbama koje su im bile poslate a sudeći po posledicima samo su oni odgovorni jer su propustili da spreče II Svetski rat.

U našoj zemlji, međutim, mi smo nastavljali da ispunjavamo dnevne poslove a sa gorčinom smo primali novosti o stalnim ustupcima koje je demokratska Evropa činila fašističkim državama sa namerom da ih „umire“. Oči svih nas bile su uperene u predsednika Ruzvelta. Njegove velikodušne reči u osnovi njegovih stavova i poruka tokom prošlih godina bile su balsam koji je blažio naše ranjene duše.  Plemeniti predsednik ne bi dopustio trijumf nasilja. Znala sam mnoge jugoslovenske žene koje su na zid svojih spavaćih soba, pored ikone porodičnog sveca, kačile Ruzveltove slike. U vremena velikih kriza one su palile sveće ispred te slike i klečeći sklopljenih ruku ponavljale: pomozi, pomozi, predsedniče – samo ti možeš pomoći“.

Inače, mi smo čekali pomoć iz Rusije. Najveća slovenska nacija uvek je bila moćna zaštitnica južnoslovenskih naroda. Ali dok je starija generacija jugoslovenskih žena visoko cenila sve što je „Majka Rusija“ činila za nas u prošlosti, naše devojke kao i njihove kolege studenti, gledali su u Rusiji, kao najmoćnijoj sili koja će uništiti fašizam, oslobodioca i reformatora ljudskog roda u budućnosti. Divljenje Rusiji- to je bio jedan stav oko kojeg su se sretale sve žene u Jugoslaviji bez obzira na socijalnu i kultrnu pozadinu. Borba protiv fašizma često je nalazila izraz u privrženosti Rusiji kao njegovom najvećem protivniku. Mnoge naše mlađe spisateljice pripadale su ovoj grupi.

Minhenski sporazum[9] iz avgusta 1938.  bio je strašan udarac koji nas je gotovo sve onesvestio. Za nas je Čehoslovačka bila voljena bratska zemlja. Njena demokratska vlada i njen ubrzani napredak budili su naše divljenje i poštovanje.

Sada, iako je naša, sasvim kontrolisana štampa, donosila gotovo samo trijumfalne izveštaje koje je servirala nemačka zvanična agencija, čitava Jugoslavija je u stvarnosti bila utučena. Ispred čehoslovačkog poslanstva u Beogradu, u beskrajnom redu, stajala je naša omladina željna da se dobrovoljno prijavi u čehoslovačku armiju. Naše ženske organizacije, naročito Omladinska sekcija išle su od kuće do kuće objašnjavajući posledice čehoslovačke tragedije i u istro vreme prikupljale dobrovoljna sredstva. I pored toga što je sve ove kativnosti štampa prećutkivala, ipak su Čehoslovaci tih dana primili iz Jugoslavije svu materijalnu i moralnu podršku koja je bila moguća u takvim okolnostima. Njima je bilo pruženo obilje dokaza duboke podrške Jugoslovena tokom njihove nesreće.

Iako je Nemačka bila prijateljski nastrojena prema nama mi smo ostali ledeno hladni. „Neprijatelj naših prijatelja je i naš neprijatelj“.

Okupacija Čehoslovačke u martu 1939. nije nas iznenadila. Mi smo se između sebe samo pitali ko će biti sledeći. Na internim sastancima različitih organizacija, po privatnim kućama, na ulici i na svim mestima gde su se ljudi sretali postojala je samo jedna tema: ozbiljnost situacije u Evropi; mi smo strasno komentarisali svaki potez strane diplomatije, postavljali smo prognoze, a te reči, kao divlji požar širio se od osobe do osobe, od grada do grada, od banovine do banovine. Ali svako od nas, počev od najstarijih pa do najmlađih uglavnom smo se slagali u jednoj stvari: „mi se sigurno nećemo predati mirno kao jaganjci nemačkim vukovima, pa nek bude šta mora“. Nada našeg naroda, naši mladići i devojke, nosili su značku sa natpisom: „mi ćemo braniti našu zemlju“.  Ubrzo zatim ista mladež je dala dokaz da su mislili ono što su govorili i da te reči nisu bile prazne fraze.

Divljački napad Nemačke na Poljsku potvrdio je ispravnost naših predviđanja. Slovenske zemlje, jedna po jedna, postajale su nemački plen. I mi smo sa bolom pratili  golgotu voljene bratske Poljske, čija je istorija tako slična našoj, puna krvi i viteške borbe protiv agresora. Naše ženske organizacije su još jednom mobilisale sopstvene resurse u nameri da povećaju pomoć Poljskoj odakle je pristizao sve veći broj izbeglica iz dana u dan. Sedišta ovih organizacija postajali su prijateljska skloništa za brojnu poljsku decu a naše žene su obezbedile sredstva za život i sigurnost mnogim poljskim porodicama.

Da nam je Damoklov mač visio nad glavama, iznad glave svakog od nas, to smo jasno osećali. Velike sile su, ganjajući sopstvene egoističke interese, iznova uspostavile bojna polja u našim dušama – pa zar nisu to radile i mnogo puta u istoriji? –  i u skadu sa često viđenom praksom podsticanja jednog malog narod protiv drugog a pri tom šireći po svetu tekstove i reči pune prezira o neprekidnom konfliktu balkanskih naroda, o tom „večnom evropskom buretu baruta“.

„Budi spreman“ postao je naš slogan. Ali, budući da nije bilo moguće pokrenuti neku aktivnost javno, ženske organizacije su se tajno pripremale, prenoseći informacije poštom ili od usta do usta. Ženska odbrambena služba[10] je organizovana a zaprimila je stotinu hiljada ženskih prijava za volonterski rad u službi Otadžbine u bilo kom obliku. Posle temeljne analize svog tog materijala napravljena je validna klasifikacija na osnovu mogućnosti prijavljenih i svima su dodeljena posebna zaduženja.

*  *  *

Naglašavajući opštu solidarnost članice našeg Pen-a nisu se izlovale u kuli od slonove kosti već su težile da svojim najboljim kvalitetima pomognu opštu stvar. Sudbonosni događaji odjeknuli su takođe u njihovim dušama, a kao reakcija na utiske koje su primile iz spoljnog sveta, one su stvorle dela koja su nosila značajne karakteristike (sadašnjeg) vremena opšteg meteža. Eterična i fluidna poezija naše poznate pesnikinje Desanka Maksimović je iz kraljevstva nostalgije i sanjarenja odjednom postala patriotska poezija sa snažnim militantnim  tonovima. I svojoj poemi „Pobunjenici“ ona je pevala:

Draže od zdravlja i života

Draže od svega na svetu

Za nas je sloboda…

Cenzura je gušila sve, jedino su alegorija,  insinuacija ili aluzija bile dozvoljene kao javni izrazi misli i osećanja. I dok je jedna od naših spisateljica poznata i kao filozofkinja kroz seriju predavanja i napisanih članaka, koristeći smele insinuacije govorila o opasnosti fašizma i neophodnosti pobune protiv istoga, dotle je  autorka ovog eseja lično objavila niz eseja u vezi sa aktuelnim problemima maskirajući to čistom književnošću što pokazuju i potvđuju naslovi: „Hajne naš savremenik“, „Fransuska i savest čovečanstva“, Knjiga o deportaciji stanovništva: Musa Dag[11] Franca Werfel-a“… Liderka jugoslovenskih feministkinja, slovenačka sociološkinja i autorka održala je seriju predavanja na temu „Kako je Hitler došao na vlast“, a naša izvanredna književnica, gospođica Isidora Sekulić u pesmi „Sa uskršnjom poštom“ ispovedala je Bogu sav naš sputani bes i bol na sledeći maestralan način:

Nisu mi dali da govorim, o Bože!

Onda sam zajecala zbog naroda,

Istina malog, ali mog, o Bože!

Ovde ne postoji mnogo naših istina

Ali sve one, do poslednje peku i bole…

*  *   *

Katastrofa Francuske u junu 1940. bila je vrhunac bola za ceo jugoslovenski narod. Veličanstveni spomenik ljubavi za Francusku u Beogradu, kreacija našeg slavnog vajara Meštrovića je simbol duboko ukorenjenog prijateljstva i zahvalnosti koje vezuje Jugoslovene sa plemenitim francuskim narodom. Na taj nesrećni dan, 14. juna, kada su germanske horde marširale kroz Trijumfalnu kapiju u Gradu svetlosti, grupa jugoslovenskih žena zavetovala se da neće jesti ni piti toga dana sledeći ideju da kada duša žali zašto da i telo ne pati.

Padom Francuske Jugoslavija je izgubila poslednju nadu da će biti u stanju da sačuva nezavisnost. Službeno, naša Vlada je stalno ponavljala da nastavlja, ili još više, učvršćuje prijateljske odnose sa našim susedima, Nemačkom i Italijom, koji su ceneći spoljnim aršinima, bili ovaploćenje ljubaznosti prema nama. Ali „čuvaj se Danajaca i kad poklone donose“. Pritisak „prijateljskih“ Nemaca  se osećao sve jače iz dana u dan. Oni su potlačili čitav naš politički, ekonomski i finansijski život. Ali sve ih to nije moglo zadovoljiti. Od nas je traženo da demonstriramo solidarnost sa našim moćnim susedima kroz sve jače i nedvosmislene dokaze. Mi smo trebali da se prilagodimo njihovom konceptu, da sarađujemo sa njima na svaki način, da usaglasimo naše zakone sa njihovim. Tako je trebalo da počnemo sa Zakonom za Jevreje.

Odnos prema Jevrejima, nacionalnoj manjini u svim zemljama koja je bila lišena svake zaštite i moći i sasvim zavisna od većine, bio je kamen temeljac plemenitosti svake nacije. Ovaj test Jugosloveni su časno prošli.

Jugoslovenska nacija ima divnu uzrečicu: „brat je mio ma koje vere bio“. Na kraju, Jevreji su ovu zemlju stolećima nastanjivali, deleći sa svojim sunarodnicima dužnosti, radosti, patnju i borbu i svo to vreme su smatrani braćom druge vere. Na problemu Zakona za Jevreje naša Vlada se podelila, a kada su usvojili restrikcije u jesen 1940., i kada je jevrejskoj deci bilo zabranjeno da idu u srednje i više škole, tada su naše ženske organizacije bile prve koje su zvonile na uzbunu. Stotine žena pod pokroviteljstvom Narodnog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije i Unije za zaštitu dece Kraljevine Jugoslavije proteste je upućivalo Vladi jer zbog izbacivanja ovih učenika iz škola bilo je onemogućeno njihovo normalno školovanje a ugrožene su bile njihove društvene pozicije.

Tolerancija Jugoslovena i njihova otvorenost je najbolje bila ilustrovana u činjenici da su u Sarajevu, u Bosni, centru hiljada autohtonih Jevreja, mnogi profesori hrišćani, i muškarci i žene, organizovali posebne dobrovoljne, besplatne  instrukcije za jevrejsku decu koja su po tom Zakonu izbačena iz škola što je kao balzam sa bratske ruke umirilo teško povređenu jevrejsku dušu.

Sile Osovine su nas uveravale da neće ugroziti nezavisnost naše države, šta više, obećali su nam kao ustupak, važnu grčku luku u Solunu, pod uslovom da stupimo u Pakt. Ipak, čitava zemlja se uzbunila. Naši ljudi su duboko verovali da ne mogu živeti po meri  tlačitelja, niti se saglasiti sa njihovim nepravdama a ni biti prijatelj sa neprijateljima čovečanstva. Javno mnjenje je stalo na stanovište da bi takav jedan akt doneo sramotu nacionalnoj časti i da bi takva sramota samo krvlju mogla da se spere.

I kada se u zoru 27. marta desio puč, što je značilo da je poništen, dva dana ranije potpisan Pakt, dok se još mastilo nije osušilo, čitava nacija je bila u ushićenju i delirijumu.

Znali smo vrlo dobro Hitlera i bili smo sasvim svesni da neće Jugoslaviji zaboraviti šamar koji je dobio. Ali svi smo mi, svesni sudbine koja sledi, prihvatili neizbežno; koliko god crna sudbina u budućnosti može biti ipak nam je bila draža od života u sramoti. Svih tih dana jugoslovenski heroji su uživali bezrezervnu podršku svojih žena, a ta uverenost stvarala im je novu snagu za neravnopravnu borbu. Ni jedna žena, čak i one najnežnije, nisu imale ni trenutak oklevanja, kolebanja i malodušnosti. Sve su one, pa čak i deca, osećale da se tog trenutka pisala vrlo važna stranica istorije i da se sve moralo uraditi da ona bude što upečatljivija.

*   *  *

Hitlerovu osvetu, kada je deset dana kasnije počeo da guta našu zemlju bez objave rata, narod je dočekao hrabro i stoički kao sudbinu koju je izabrao. Baš kao u nacionalnoj epopeji Jugosloveni su u dilemi između „nebeskog“ i „zemaljskog“ kraljevstva  u ovom slučaju još jedanput izabrali „nebesko“, što je bio put časti i pored toga što je to podrazumevalo najgoru patnju na zemlji.

Poslednji ženski glas koji smo čuli iz Jugoslavije je bio glas voditeljke Radio Beograda. Stojeći hrabro ispred mikrofona dok su nemački letači dva dana neometano bombardovali grad, ova Jugoslovenka je, svom narodu u nevolji, nemilosrdnom neprijatelju i čitavom svetu izvikivala sledeće reči očaja, prkosa i nade:

„Nemačka avijacija je ubila desetine hiljada beogradskih civila. Prizori koji su usledili posle nečuvenog bombardovanja na Cveti prevazišli su sve moguće predstave užasa. Sve bolnice, sve crkve, sve škole i sve kulturne institucije su uništene. Ali Jugosloveni će ponovo izgraditi  još lepšu prestonicu.“

Od tada se ni jedan glas više nije čuo iz naše drage zemlje. Izdaleka su dolazili zvuci eksplozija granata i bombi, krici heroja koji su se borili, prolivali potoke krvi bez nade za pobedu i lelek osakaćenih žena i dece koji se dizao do neba. Izdaleka su bila vidljiva mora vatre i gradovi, naselja i sela pretvorena u pepeo i oblaci crvenog dima koji su dosezali nebo. Još jedanput je brutalni džin sa zemljom sravnio plemenitog viteza. Jugoslavija je bila zahvaćena smrtnom tišinom groblja…

„Sve je izgubljeno osim časti“.

 

*  *  *

Znali smo šta će da se desi. Znali smo kako su snažno pogođene: Čehoslovačka, Poljska, Danska, Luksemburg, Holandija, Belgija, Francuska, Grčka i kako su bile strašne njihove patnje. Osećali smo kakva se patnja sprema Jugoslaviji.

Sve smo to znali, ali isto tako nismo ni jednog trenutka zaboravili jednu stvar: slobodni muškarci i žene ne mogu biti pokoreni. Jugoslavija može biti pregažena ali ne i pokorena. Znali smo da je naša regularna vojska, bar ona koja nije uništena, većim delom odvedena u koncentracione logore u svojstvu ratnih zarobljenika. Ali opet smo znali da su deseci hiljada borbenih formacija, umesto da se predaju neprijatelju, pobegli u šume da organizuju novi otpor. Znali smo da su stari i mladi, žene i deca bili odlučni da nastave rat protiv omrznutog neprijatelja. Zaista, nismo izbacili iz naših misli najveličanstveniju tačku naše nacije: njenu ljubav za slobodom.

Tokom vremena naš narod se hrabro borio za svoju nezavisnost uvek dajući slobodi epitet „zlatna“ kao što je još u 17 veku hrvatski pesnik Ivan Gundulić slobodi posvetio sledeće stihove: „ o lepa, o draga o slatka slobodo…“

Odbraniti „zlatnu slobodu“ bila je krilatica koja se brzinom svetlosti širila zemljom. U junu i julu 1941. čitava armija je bila formirana, uglavnom od izbeglih vojnika, seljaka i civila. Svi oni zvani „četnici“[12] ili gerilci-partizani odbegli su u planine gde su ustanovili regularnu i borbenu silu. Nedugo zatim pritisak koji su vršili na neprijatelja snažno se osetio nanevši mu teške gubitke. Mada, kao što se i pretpostavljalo i bilo neizbežno, pojavili su se kvislinzi takođe, sramno započevši saradnju sa Nemcima, a celina naroda je bila protiv njih.

Među našim neustrašivim borcima žene: varošanke, seljanke i studentkinje su imale značajnu ulogu. Pošto su hiljade mladića bili ili ubijeni ili ranjeni ili oterani u koncentracione logore devojke su preuzele njihovo oružje, vršeći svoju dužnost. One su bile prisiljene da napuste svoje domove i da prekinu svakodnevni posao. Oterane iz škola, labotatorija, biblioteka, fabrika, daleko od svojih mirnih domova i svojih porodica, daleko od polja i stada one su se kao progonjene zveri raspršile po planinama.

One su odlučno napravile svoj izbor: „Hajde da se pridružimo našim borcima, hajde da se borimo i osvetimo!“.  I do današnjeg dana one se još uvek bore, a budući da ih život ne štiti, ginu. Još je u prošlom ratu u našoj armiji bilo žena dobrovoljnih ratnica. Danas nekoliko hiljada njih se bori rame uz rame sa našim četnicima[13] i partizanima. I u tim uslovima one rukuju danas u ratno vreme njihovim puškama istom spretnošću kao što rukuju srpovima ili koriste pera u vreme mira. One su odlučne bombašice koje odlično koriste bombe da dignu u vazduh fabriku, most, skladište municije.

„Njihove dužnosti u planinskim vojnim kampovima obuhvatale su različite aktivnosti. Pored direktne borbe, one su kuvale, bile bolničarke, prenosile medicinski materijal i poruke, pravile malokalibarsko oružje, municiju i granate, delovale kao izviđačice. One su bile inteligentne saboterke. Nedvosmisleno njihov najvažniji posao je bio da pomognu da se održe komunikacije između različitih gerilskih jedinica. Žene su bile glavni prenosioci pamfleta, letaka i plakata koji su ohrabrivali otpor i širili vesti o borbama na različitim frontovima Saveznika. To su skrivale u bluzama, marama, šeširima, torbama. One su imale značajnu ulogu u pokretu otpora koji se širio među pobornicima slobode u Jugoslaviji proizvodeći smrtonosno dejstvo“.[14]

Hiljade devojaka je bilo deportovano na prisilni rad u Nemačku: u fabrike, farme i domaćinstva. Odbijanje da se pođe značilo je smrt ili koncentracioni logor. Mnoge je zadesila i gora sudbina – da zabavljaju vojnike u nemačkim vojnim objektima… To je bio još jedan razlog više zašto su one želele da služe svom narodu.

U nemačkim saopštenjima smo s vremena na vreme mogli naći vesti o pogubljenim jugoslovenskim devojkama, koje su prožete patriotskim duhom rasturale letke, nosile poruke, bacale bombe na vojne objekte, prenosile naoružanje, skrivale svoje „komunističke“[15] drugove.  Mnoge su streljane kao taoci. Jedna je čak vodila grupu naoružanih seljaka u napad na grad Šabac koji su okupirali Nemci. Druga četa naših devojaka u Bosni danima se oduprirala nemačkom jurišu sa zadivljujućom hrabrošću. Kad su bile opkoljene i razoružane neprijatelj je bio iznenađen da vidi grupu slabo odevenih od bolesti iznurenih devojaka ali sa energijom za divljenje.

U Jugoslaviji su neprestano tokom borbe (Ruski i Jugoslovenski front su danas jedini u Evropi) bile odlični saborci muškarcima. One su time doprinele uništenju upečatljive snage varvarskih neprijatelja. Svojim delima one su povećale šanse za pobedu Saveznika, za pobedu Pravde i Slobode.

Slava koja sada daruje lovorove vence herojima neće propustiti da rezerviše neke i za žene, takođe. Sećanje na njihova dela sijaće blistavo među nama dok bude jugoslovenske nacije.

Nećemo nikad zaboraviti da su se žrtvovale sa radošću i dubokim uverenjem, iskupljujući svojim delima bolju budućnost podjednako za naše ljude i za čovečanstvo.

 

Njujork, januar 1943.

 

 

Paulina Lebl-Albala (1891-1967)

Jedna od najobrazovanijih žena u Jugoslaviji između dva rata, Paulina je učenica prve generacije Prve ženske gimnazije u Srbiji. Profesorka  srpskohrvatskog jezika i književnosti bila je na beogradskom Univerzitetu jedan od najboljih đaka Jovana Skerlića. Prevela je više dela iz strane, pre svega nemačke književnosti i objavila više književnih rasprava.

Posebno je značajna njena društvena delatnost na prosvećivanju jugoslovenske žene i unapređenju njenih prava.  Zbog zasluga na tome polju, stekla je priznanje i bila izabrana za predsednicu Udruženja univerzitetski obrazovanih žena Jugoslavije. U tom svojstvu je predstavljala jugoslovenske žene na raznim kongresima u zemlji i u inostranstvu. Bila je čvrsto ubeđena da je blizu vreme kada će srpska, odnosno jugoslovenska žena ravnopravno s muškarcem zauzeti najviše položaje u svim granama državnog i društvenog života.

U času sloma i okupacije Jugoslavije 1941, Paulina Lebl-Albala i njen suprug dr David Albala zatekli su se u Sjedinjenim Američkim Državama.  Sa bolom u srcu, oni su nemoćno doživljavali tragediju jugoslovenske države i njenih naroda, a posebno neizrecive patnje Jevreja, svojih sunarodnika u Srbiji i u drugim jugoslovenskim krajevima.

Tekst “Borba jugoslovenskih žena za slobodu” nastao je Njujorku, 1943. godine Paulina je u to vreme sarađivala sa Jugoslovenskim informativnim centrom.

 

 


[1] U kratkom uvodnom delu teksta Paulina Albala je dala osnovne informacije o Jugoslaviji, njenim prirodnim lepotama i herojskoj istoriji njenih naroda i doprinosu koji su večnoj borbi za nezavisnost i slobodu dale žene. Među istorijskim heroinama autorka je pomenula, kneginju Milicu, Jevrosimu, majku kraljavića Marka, Kosovku devojku , majku Jugovića… da bi dokazala tezu da su esencijalne vrline jugoslovenskih žena da sa radošću služe ljude ne obazirući se na materijalno.

[2] Drugi svetski rat (1939-1945)

[3] Prvo je osnovan Narodni ženski savez Srba Hrvata i Slovenaca (1919) da bi 1929. promenom naziva države u Kraljevina Jugoslavija i savez promenio naziv u Jugoslovenski ženski savez.

[4] Međunarodni savet žena (International Council of Women – ICW) osnovan je u Vašingtonu 1888.

[5] Tačan naziv organizacije je Alijansa feminističkih društava u Kraljevini SHS ( 1923). Organizacija je od 1926. reorganizovana tako da su je činile samo organizacije Ženskog pokreta i od tada nosi naziv Alijansa ženskih pokreta.

[6]Mala Antanta žena je osnovana 1923. na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Jugoslavije, Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije , “ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa , dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve mannja”. Pogledati:  “Žene Male Antante” u: Žena danas br. 10. Beograd. 1938:10.

[7] Radi se o Konferenciji za mir održanoj u Beogradu od 15. do 17. maja 1931.

[8] Kongres je održan 1936.  u Dubrovniku od 28. septembra do 10. oktobra. Videti:  „Sa kogresa u Dubrovniku“. Žena danas br. 1. 1936: 12-14.

[9] Minhenski sporazum je potpisam između Francuske, Velike Britanije i Italije sa jedne strane i Nemačke sa druge strane, a njime je Nemačkoj priznato pravo na Sudete – oblast u Čehoslovačkoj.

[10] Women`s Defense Service

[11] Novela „Musa Dagh“ austrijskog pisca Franca Wefel-a govorila je o genocidu koji je nad Jermenima 1915. počinila Turska.

[12] O dešavanjima u okupiranoj Jugoslaviji Paulina Lebl-Albala nije svedočila na osnovu ličnog iskustva i neposrednih saznanja jer je u SAD otišla 1940. Može se pretpostaviti da je o ratu u Jugoslaviji pisala na osnovu saznanja koja su mogla (ili nisu mogla)  stizati u Jugoslovenski informacioni centar u Njujorku, čija je saradnica bila (1942-1945). Tako se njeno poistovećivanje četnika i partizana ne može shvatiti kao činjenično stanje već pre kao odjek onoga što je izbegličkim kanalima bilo prenošeno što se danas s pravom mora tumačiti kao sporna interpretacija različitih interesnih i političkig grupa koje su bile na suprotnim pozicijama od KPJ.

[13] Četnici nisu ohrabrivali prisustvo žena u borbenim formacijama. Jozo Tomašević u „Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941-1945“ piše: „Jedna od fundamentalnih razlika između četničkog i partizanskog  pokreta bio je odnos prema ženama. Sudjelovanje žena u partizanskim borbenim  redovima i masovnim organizacijama partizanskog pokreta bilo je od takve važnosti da se svi partizanski rukovodioci slažu u tome da bez žena ne bi nikad mogli pobijediti. Dok je u partizanskim borbenim redovima bilo između 15 i 20% žena, nisam naišao ni na jedan podatak da su se među četnicima borile i žene. Zaista, žena uopće nije bilo u četničkim jedinicama; žene su služile samo – kao bolničarke, kuriri i povremeno za špijunažu. Budući da je socijalni status žene u onim krajevima zemlje gdje su četnici bili najjači (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina) bio vrlo nizak, vješta politika mobiliziranja žena nesumnjivo bi koristila četnicima u vojnom, političkom i psihološkom smislu. Ali izgleda da četnici nisu čak ni razmišljali o toj mogućnosti. Žene koje su stupile u partizanske redove, ili koje su uz njih pristajale, bile su omiljena meta četničke propagande, van sumnje usmjerene također i na muškarce konzervativnih shvaćanja. Tako se, na primjer, u jednom četničkom letku tvrdilo da partizani ubijaju sve crkveno vjenčane Srbe, da u Crnoj Gori ima 4.000 nezakonite partizanske djece, te da su obeščastili mnoge djevojke, koje su se zatim utopile. Sam Mihailović upotrijebio je riječ prostitutke, govoreći o partizankama: u telegramu od 12-13. decembra 1943. predsjedniku vlade Puriću, rekao je da u komunističkim redovima ima mnogo žena, koje su u pravilu ili bile prostitutke prije nego što su prišle partizanima ili su to postale tokom svog boravka u komunističkoj vojsci (http://www.znaci.net/00001/40_42.htm, januar 2013).

[14] Autorka nije navela odakle je preuzet pasus koji je jasno stavljen pod navodnike.

[15] Autorka je pridev „komunističke“ stvila pod znake navoda što navodi na pretpostavku da je i napred navedeni pasus pisan na osnovu izveštaja o aktivnostima komunista i partizana u okupiranoj Jugoslaviji. To dalje navodi na pretpostavku da su se borbene i sve druge aktivnosti žena protiv okupatora, ovde nabrojane, dešavale unutar fronta koji su organizovali komunisti, mada to autorka eksplicitno ne navodi. Pitanje je da li je iz njujorške perspektive i mogla to otvoreno da navede, budući da je 1942. Jugoslovenska vlada u izbeglištvu postavila pukovnika Jugoslovenske vojske i vođu četnika u okupiranoj zemlji,  Dragoljuba-Dražu Mihailovića za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.