dr Gordana Stojaković, 28.08.2014.sarajevo2014_2

Žene na marginama istorije

Beleška sa međunarodnog skupa Peace Event Sarajevo (juni, 2014):

Prvorazredni međunarodni događaj Peace Event Sarajevo 2014. održan je od 6. do 9. juna u glavnom gradu BiH. Više od stotinu okruglih stolova i radionica održano je na sledeće teme: kultura mira i nenasilja, žene i mir, mir i socijalna pravda, pomirenje suočavanje s prošlošću i militarizam i alternative. Događaj je bio praćen nizom kulturnih programa u slavu mira, a njegov sastavni deo je bio i Omladinski kamp. Velika regionalna medijska pozornost koja je okružila susret mnogobrojnih mirovnih aktivistkinja/aktivista, istraživača/istraživačica i teroretičarki/teoretičara, kojima je Sarajevo bilo mesto susreta i razmene iskustava. Srbija je, na žalost,izostala.  Zato svi koji žele da se obaveste o Peace Event Sarajevo 2014 imaju mogućnost da to urade ako posete veb adresu www.peaceeventsarajevo2014.eu/home.html

U okviru ovog impozantnog skupa održavala su se dva događaja kojima sam prisustvovala i o kojima će nadalje biti reči. To su Konferencija Žene u ratu (Women in War Conference) i Radionice Fondacije Roza Luksemburg u jugoistočnoj Evropu pod nazivom Mir i levičarske perspektive (Peace and Left Perspectives).

Konferencija Žene i rat – Mesto žene u ratu 1914-2014. okupila je istraživačice, mirovnjakinje, aktivistkinje ženskih organizacija iz čitavog sveta sa zadatkom da sa rodnog aspekta preispitaju različita iskustva žena u ratovima u gotovo svim delovima sveta. Pitanja o kojima je bilo reči  odnosile su se na iskustvo žena koje su u ratovima bile žrtve, borkinje, one koje su uspele da prežive ili čak bile počinioci zločina, a razmatrale su se na okruglim stolovima i radionicama prema sledećim temama: Turobne realnosti rata,  Preživeti, u dobru, u zlu,  Borkinje,  Sesija o Srednjem istoku, Rat i posle njega, Suočavanje sa društvom posle rata, Šta je pravda, Seksualno nasilje u ratu. U okviru Konferencije predstavljeni su izveštaji o situaciji posle genocida u Ruandi, iskustva žena Afganistana gde rat traje trideset godina kao i desetak video radova na temu žena i rat. Preko stotinu pedest učesnica iznova je preispitaivalo dominantnu militarističku paradigmu i načine za inauguraciju politike i kulture mira, razumevanja i saradnje. Za mene je to bio feministički skup, ne samo prema odabiru tema, suštinskom shvatanju uloge i položaja žena u ratu, načinu na koji je skup strukturiran, već i po tome što su učesnice skupa u svim ulogama (organizatorke, radioničarke, panelistkinje, volonterke, publika) bile žene. Na momente sam imala osećaj već viđenog i doživljenog unutar sada već rastočenog feminističkog pokreta u Srbiji. Bila je to situacija da su žene ženama prenosile znanje, stavove, iskustva sa kojima smo se sve uglavnom slagale.  I tu je manje više sve i ostalo – u zatvorenom krugu istomišljenica.

Reminiscencije

Feministički je bio u budžet Konferencije tako da smo se snalazile uglavnom zahvaljujući solidarnosti organizatorki i volonterki iz Sarajeva, ali i sarajevskim ugostiteljima koji su poklonili hranu koju smo delile za ručak. Čekajući u redu za ručak govorila sam drugaricama da je ovako slično morala biti i „Crvena pomoć“ koju su komunisti organizovali da pomognu radnicima u štrajku. Ida Sabo je svedočila da su skojevke išle na pijac, a piljarice i prodavci hrane rado davali ko je šta mogao, pa bi se zatim od toga hranile radničke porodice. Ovog puta za već pripremljeni, ukusni vegatarijanski obrok učesnice Konferencije zahvalnost duguju ljubaznim sarajevskim ugostiteljima.

Na samo pet minuta hoda od mesta gde se dešavala Konferencija Žene i rat, Fondacija Roza Luksemburg (RLS) u jugoistočnoj Evropi je organizovala niz radionica, a ja sam uspela da budem na dve: Roza Luksemburg i evropska levica u predvečerje Prvog svetskog rata i NATO 2014: govore o miru a nastavljaju rat. Brilijantna reprezentacija teorijskog rada Roze Luksemburg koju je dala Ankica Čakardić, naročito u delu koji se odnosio na pitanja reproduktivnog rada podstakla me je da razmišljam o fenomenu isključivanja rodnih aspekata rasprava na levici. Pitanje koje se nametalo je zašto nije bilo moguće na svaku ili bar na jedan deo tema radionica RLS dati i rodni aspekt? Da se razumemo, to što je među prezeterima/prezenterkama bilo žena ne znači da je automatski bila zastupljena analiza strukturne povezanosti roda i kapitala. Upravo je prezentacija Ankice Čakardić dobar primer za tu tvrdnju. Ugledna feministička teoretičarka je u dvadeset minuta zadatog vremena elaborirala opštu političko-ekonomsku analizu teorijskih radova Roze Luksemburg o perverznoj logici kapitala, ali ipak na samom kraju izlaganja nije propustila priliku da ukaže na aktuelnost teze Luksemburg o reproduktivnom radu. Dakle, Čakardić je prvo pokazala besprekorno poznavanje materije o kojoj govori, a zatim i poznavanje materije o kojoj retko ko govori, a odnosi se na polovinu čovečanstva i time skupu makar na kratko stavila rodna sočiva.

Postavlja se pitanje da li je dominantni diskurs i na levici kreiran u odnosu na ono što prevashodno interesuje muškarce kao što je recimo bila bleda prezentacija Jean-Numa Ducange–a o istorijiskom aspektu kontroverzi i debata unutar francuskog socijalizma sa posebnim osvrtom na aktivnosti Žan Žoresa, doduše dobrim delom izazvana njegovom interpretacijom na engleskom jeziku, čije se razumevanje nije popravilo ni uz pomoć simultanog prevoda. Sličan utisak  je ostavilo izlaganje Dereka Weber-a o  previranja u krilu  radničkog pokreta u Austriji pre Prvog svetskog rata. U jednom momentu u završnici oficijelnog izlaganja bila sam savim zbunjena za mene neočekivanim pominjanjem reči samoubistvo u vezi sa Rozom Luksemburg. Kako niko nije reagovao cenim da se izgovoreno nije desilo već je i to bila posledica, ovog puta, moje izgubljenosti u prevodu.

Pitanje odsustva feminističkog diskursa nametnulo mi se i na drugoj radionici o NATO-u gde je najautentičniji deo donela publika mnogobrojnim pitanjima i primerima od kojih su ona o bombardovanju bosanskih Srba 1995 i Srbije 1999 ostala za neka druga vremena. Intrigantna su bila i pitanja o uticajima moćnih fondova koji kroz finansiranje projekata i pojedinačnih intelektualnih poduhvata lobiraju za ulazak u NATO kao prvu stepenicu ulaska u EU, a zatim i teza da McDonald’s ne može da se širi bez McDonnell Douglas borbenih aviona.

Na žalost propustila sam radionicu RLS posvećenu stogodišnjici Prvog svetskog rata gde prema agendi  nije bilo mesta za ženski mirovni aktivizam, logično jer se radilo o građanskom (buržoaskom) feminističkom pokretu. Ne mogu da ne pomenem nedovoljno poznat mirovni angažman Roze Švimer[1] i drugih liderki Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa koje su posle sarajevskog atentata u direktnim susretima sa vodećim svetskim političarima ( Lojd Džordž, Vudro Vilson) a onda i preko Internacionalnog komiteta za permanentni mir obilazeći gotovo sve evropske vlade tražeći da se problemi rešavaju za stolom, a ne na bojnom polju. Njihov napor nije uspeo kao ni politički rad za žensko pravo glasa. Ali, komunistkinje koje su došle kasnije stajale su delom i na njihovim ramenima, jedno bez drugog ne može.

Na RLS radionicama ispred publike su bili pretežno predstavnici akademske zajednice i institucija relevantnih za temu o kojoj se raspravljalo. Na Konferenciji Žena i rat pretežno su govorile žene koje problem poznaju iz sopstvenog iskustva, mada su neke istovremeno bile i iz akademske zajednice a istraživale su problem(e) koje su same preživele ili je on pogodio njihovu porodicu, neposredno okruženje. Da li je bilo moguće ukrstiti deo sadržaja oba događaja na razdaljini od pet minuta hoda ili je to utopija koja ne uzima u obzir suštinu problema koja nas ostavlja zatvorene u krugovima bez dodira? Zar život i delo Roze Luksemburg nije i ženska priča? Ako govorim iz tela to ne znači da ne koristim etablirani naučni instrumentarij preisptujući problem ili događaj koji me interesuje. Ako govorim o istoriji svakodnevnog života umesto o događajnoj ili političkoj istoriji ne znači da ne govorim o relevantnoj istoriji. Problem je u pozicijama moći koje, kako u akademskoj zajednici, tako i na levici, određuju šta je centar a šta margina. Moć (kako to gordo zvuči) ne zalazi na margine, jer je margina često subverzivna, govori iz stomaka i ne pristaje na ustaljene forme.

U Novom Sadu, u junu 2014.