Aleksandra Kolontaj

Povodom Dana žena 2018.godine 

Piše: Gordana Stojaković

Mart je mesec kada tradicionalno obeležavamo Međunarodni dan žena, no mart je povod da se setimo da je revolucionarka Aleksandra Kolontaj rođena 31. marta 1872, a da je osamdeset godina kasnije u istom mesecu i umrla (9.marta 1952.) Njeno ime se najčešće vezuje za pitanja ženskog oslobođenja, odnosa žena prema socijalističkoj revoluciji i obratno. I pored toga što nije prva koja je o tim pitanjima pisala i svedočila ličnim životnim izborima, njeni tekstovi su i danas nezaobilazni izvor znanja, iskustva, kontraverzi i postignuća o ženskoj emancipaciji u socijalizmu.

Ali, da li se delo Aleksandre Kolontaj iscpljuje na ovom mestu ili postoji još nešto što bi pomoglo da je vidimo u nedovoljno poznatim ulogama unutar utvrđenog revolucionarnog panteona? Da malo drukčije postavim isto pitanje: da li su pitanja o ženskom oslobođenju najčešće bolela žene koje su iz sopstvenog iskustva pokušavale da sagledaju rešenja, kao što je bio slučaj sa Kolontaj, i da li je, u tom kontekstu, ovaj napor nekim čudnim putevima istoriografije iscrpeo veći deo biografije ove i nekih drugih revolucionarki?

Aleksandra Kolontaj

Da li je Staljin stao na stranu žena ili sve zavisi kojim podacima baratate dok branite sopstvenu ideologiju?  

Polazeći od premise da je oslobođenje žena moguće postići u socijalizmu kroz oslobođenje radničke klase Kolontaj je proširila marksistički pogled na uzroke potčinjenosti žena ugazivši van sfere rada i proizvodnje. Pored ekonomskih uzroka ženske opresije razmatrala je kulturološku i psihološku dimenziju položaja žena u kapitalizmu i socijalizmu. Rezultati njene analize su već dobro poznata gledišta o potrebi odumiranja braka i porodice u obliku kakvom ih poznaje patrijarhalni kapitalizam, zatim o transformaciji seksualno-moralnog kodeksa na način da učešće žena u sferama života i rada bude „na štetu individualne sreće, na štetu porodice“[1] a unutar seksualnog plana dihotomije javno/privatno viđena je kroz drugarstvo koje će zameniti predstave o nejednakosti među polovima i o „potčinjenosti žena u polnim odnosima.“[2]

Zalaganja Aleksandre Kolontaj u kontekstu stvaranja novog društva i novih rodnih odnosa dvadesetih godina 20. veka u sovjetskoj Rusiji ima odjek i u savremenoj istoriografiji gde se razmatraju modeli i dometi ženskog oslobođenja u kapitalizmu i socijalizmu i u njima odgovarajućim patrijarhatima. Ovde bih skrenula pažnju na ocene koje je o delanju i idejama Aleksandre Kolontaj dala Gizela Bok u  knjizi  Žena u istoriji Evrope (Clio, 2005). U poglavlju „Putevi ka diktaturi: političko i privatno“ unutar odabira konteksta[3] opterećenog preokretima tokom prvih godina sovjetske Rusije, prema Bok „anarhističke reforme“ Aleksandre Kolontaj izazivale su sporenja, čak ocenu njenih savremenika da se radi o građanskom žoržsandizmu[4]. Polemika koja se vodila o novoj, smeloj seksualnoj politici, koju je Kolontaj promovisala, a prema Bok okončao je Staljin koji je „stao na stranu žena i tokom deset godina menjao kurs“ rehabilitujući porodicu, podržavajući žene u proizvodnji, ali istovremeno i materinstvo kao „stvar od velikog narodnog značaja“[5], zabranio je abortus, otežao razvod braka uvodeći takse za prvi drugi i svaki sledeći razvod iste osobe, povećao alimentaciju, uveo dečji dodatak bez obzira da li su majke zaposlene ili ne, uveo poseban porez za neoženjene, neudate i parove bez dece, gradio domove za boravak predškolske i školske dece… Podatke sa kojima je Bok baratala, a koji su uticali na zaključak o (kako ona tvrdi) Staljinovom zauzimanju pozicije u korist žena, našlo se, unutar registra nedostataka i problema u svakodnevnom životu žena, i sledeće: domovi za decu i menze bili su „mizerno opremljeni i to je u buduće trebalo tako da ostane“; lutajuće bande zapuštene dece, među kojima su bili i siročići, krale su ubijale, prosile, bile deo prostitucije, a njihov broj je 1921. bio „sedam milona“[6]. Na kraju niza je i prinudna kolektivizacija na selu, glad kao posledica masovnog progona i deportacije seljaka. Bok navodi da je u periodu 1931-1932. bilo šest milona mrtvih kao posledica gladi i još dva milona žrtava političkog progona. Dalje, Bok navodi da su u Moskvi za „siromašne žene“ otvarane „institucije za besplatan abortus“[7], da među njima- po istraživanju koje je tada rađeno- samo zanemarljivi procenat žena nije želelo decu dok je većina bila prisiljena na to i to usled životnih okolonosti. Zatim, tu su podaci o povećanju broja napuštene dece i o tome da su se „sirotišta pretvarala u mesta gde se umiralo.“[8] Olakšan ravod braka i masovne vanbračne zajednice često su se pretvarali u brak od jednog dana, nedelje, meseca što je u praksi išlo na teret žena koje su napuštene sa decom bile prinuđene da dođu u pretrpane gradove gde ih je čekala nesigurna stvarnost. Rasprave o neobaveznim i kratkotrajnim seksualnim odnosima, deerotizaciji, predstavi nove žene, novoj bračnoj nestabilnosti, dečijim bandama- često viđene kao posledica razvoda brakova -koje su u dve trećine slučajeva inicirali muškarci, bile su deo javnog diskursa o stvaranju novog društva. Bok naglašava da se promene ženske situacije dešavaju tokom građanskog rata, ratnog komunizma, nove ekonomske politike, niskih zarada, nezaposlenosti, pomanjkanja stambenog prostora, prinudne kolektivizacije na selu, a sve navedeno nije mogao biti plodan okvir za „smelu moralnu i seksualnu politiku“[9] koju je zagovarala Kolontaj.

Demonstracije žena za hleb i mir, 8.marta 1917.g u Petrogradu, Rusija

Pišući o borbi za oslobođenje žena u kontekstu  haotičnog vremenu stvaranja socijalističkog društva u Sovjetskom Savezu tokom dvadesetih godina dvadesetog veka Šejla Robotam (Sheila Rowbotham) je čitav proces videla različito od Bok. Najpre, je konstatovala da je partijska elita bila iskreno za emancipaciju ali, problem je bio na koji način to treba postići. Robotam je pisala da je Aleksandra Kolontaj bila zagovornica ideje, koju su  ranije zastupali Marks i Engels, da će se u komunizmu ljubav razviti, a ne nestati i o tome da su Kolontaj pogrešno pripisivali autorstvo koncepta „slobodne ljubavi“, a ona je poručivala ženama da se oslobode „ropstva ljubavi prema muškarcu.“[10] Kolontaj je smatrala da će se u komunističkom društvu izgraditi  novi moral koji će podrazumevati suštinsku i primenjenu jednakost muškaraca i žena, nestanak svakog osećanja svojine u bračnim odnosima, te da će se sposobnost da se voli razviti u solidarnu ljubav koja će delovati kao pokretačka snaga društva umesto konkurencije i samoljublja u kapitalizmu. U suštini smatrala je da se novi moral mora razviti  izgradnjom odgovornosti za aktivizam u najširem smislu, a ne nametanjem direktiva.

Zaokret u odnosu na ideologiju i zakone sa početka dvadesetih godina desio se tridesetih godina dvadesetog veka i kako Robotam sugeriše, citirajući Trockog, zbog „materijalne i kulturne slabosti države.“[11] Prema Robotam uzdižući materinstvo na pijedestal Staljinova vlada je  ženama oduzela pravo i mogućnost da odlučuju o pitanjima koja ih se tiču, gurajući ih na prevaziđene pozicije potčinjenosti i zavisnosti od muškaraca. Činjenice koje tim povodom navodi su: žene nisu mogle da odlučuju o broju dece koju će rađati, razvod braka je bio otežan, žene koje nisu bile udate izgubile su sva prava koje su posle Oktobarske revolucije uvedena, jer recimo nisu mogle da traže izdržavanje za dete, homoseksualnost je proglašena krivičnim delom, ukinut je abortus, ukinut je Ženotdel tako da žene nisu mogle da se bore za sporna pitanja i da rešavaju probleme koji ih tište… Priznajući da su postojali izvesni pomaci unutar ženske situacije (pravo na rad i zbrinjavanje dece) Šejla Robotam je zaključila da je Staljinova strahovlada sprovodila samo one mere koje su u datom trenutku odgovarale biroktatizovanoj eliti koja je na političku pozornicu podigla društvenu korisnost kao vrhunski kriterijum napretka.

revolucionarka Mitra Mitrović (1912-2001)

revolucionarka Mitra Mitrović (1912-2001)

Paralele: Aleksandra Kolontaj … pa Mitra Mitrović…

Nastojanja Aleksandre Kolontaj i drugih revolucionarki dvadesetih godina 20. veka, da doprinesu reformi rodnih odnosa na način da (malo)građanskom suprotsave proleterski i revolucionarni princip nisu išla jednostavnom uzlaznom linijom. Bilo je i glasova žena koji su se podigli protiv tektonske reforme bračnih i porodičnih odnosa, a mnogi od tih glasova su išli i u pravcu ograničenja seksualnih sloboda muškaraca. Kako Bok dobro primećuje to je bila već viđena ideja građanskog feminističkog bloka  protiv dvojnog morala. I posebna ženska organizacija Ženotdel imala je deo platforme kojom se, sa drugih pozicija, bavio građanski feministički pokret: zaštita majki i dece, obrazovanje žena, pomoć siromašnima, zahtevi u vezi sa radnim pravima žena, zdravstena zaštita žena i dece i sl. Da li je pozivanje na specifične interese žena, koje je već prežvakao građanski ženski pokret bilo dovoljno da izazove nelagodnost ili otpor jednog dela revolucionarne vrhuške? Jeste. Aleksandra Kolontaj je najviše zbog potezanja navedenih zahteva morala da brani Ženotdel od tvrdnji da organizacija kreće ka feminističkim pozicijama. Slično se desilo i u slučaju AFŽ-a, još 1944. kada je Mitra Mitrović[12] morala da objašnjava potrebu da se žene okupljaju u okviru sopstvene organizacije i pobija zahteve visokog partijskog funkcionera iz Vojvodine (koji je iz bezbednosti skrovišta) tražio gašenje organizacije optužujući afežeovke u Vojvodini da se okreću afežeovskim, a ne partijskim prioritetima. A radilo se o tome da se žene van partijskih struktura najmasovnije angažuju u onim prilikama i po onim pitanjima koja zadiru u svakodnevni život koja pri tom imaju opšte korisni karakter, doprinose čitavoj zajednici i donose boljitak deci.

U sovjetskoj i jugoslovenskoj revoluciji žene su viđene kao nedostajući i odlučujući korpus bez čijeg aktivnog učešća nije bilo moguće napraviti socijalističko društvo. No, najveći broj, zbog nasleđene zaostalosti, nije ni mogao iz mesta da uskoči u mnogostruke slojeve društvene transformacije, pogotovo što su se preoblikovanja svih sfera života rada, za koja su zapadnoevropskim kapitalističkim demokratijama trebale mnoge decenije, u Rusiji i Jugoslaviji zgusnuto dešavale u jednoj[13]. Da bi se olakšao i kontrolisao ulazak žena u javnu sferu i transformacije u privatnoj sferi osnovan je Ženotdel, masovna organizacija žena po čijem modelu je osnovan i funkcionisao AFŽ Jugoslavije. Osnovni cilj obe organizacije je bio da okupi, edukuje i uključi žene u borbi za transformaciju društva u socijalističko. Obe organizacije su viđene kao delovi boljševičke/komunističke partije za rad među ženama. Ali, ništa u životima žena nije bilo jednosmerno, ma koliko to Partija zahtevala. Ženotdel i AFŽ su bile ženske sigurne kuće, labaratorije za izlazak žena u javnu sferu, koraci od sedam milja kojima su mase žena prevazišle vekovnu potlačenost i na kraju dale odlučujući doprinos izgradnji novog socijalističkog društva. Prost inventar činjenica o opismenjavanju i edukaciji žena i njihovu uključenost u svet rada i političku scenu govori u prilog činjenici da su one, pomoću svojih organizacija sa pozicije ciljne grupe, krenule ka poziciji interesne grupe i da su pri tom naučile da osvajaju slobodu, pobeđuju, ali i primaju udarce.

Obe organizacije su dekretima odozgo ugušene prostim proglašavanjem da je postignut zadovoljavajući stepen emancipacije žena. Socijalistički patrijarhat je stao na noge, poslao žene u kuću i ustanovio orden za majke sa više dece. U jugoslovenskom slučaju drug Tito je bio kum svakom desetom detetu, što je bila izuzetna čast a i poneka privilegija. No, nisu ženske organizacije bile tako labave tvorevine, bar AFŽ to nije bio. Uz ogradu da se dometi AFŽ-a ne mogu ceniti kao istovredni u svim delovima socijalističke Jugoslavije i uz ogradu da se sledeće tvrdnje odnose na AFŽ Vojvodine, stoji da je gušenje organizacije trajalo gotovo tri godine, praktično od uvođenja samoupravljanja. Politička kampanja ukidanja organizacije bila je praćena povećanim dečjim dodacima, ukidanjem profesionalnih funkcija unutar AFŽ-a, ohrabrivanjem (do nametanja) osnivanja drugih ženskih organizacija iz registra građanskih i feminističkih[14].

Sudbinu organizacija na izvestan način sledile su Aleksandra Kolontaj i Mitra Mitrović. Početkom dvadesetih godina 20. veka Kolontaj je kao jedna od liderki Radničke opozicije utišana i kroz diplomatsku službu izmeštena iz središta dešavanja. Mitra Mitrović je  početkom pedesetih godina savim precrtana iz političkog života socijalističke Jugoslavije. Slično kao Klontaj, ali ne  prvenstveno zbog ženskog pitanja, već zbog toga što se Mitra Mitrović zalagala za pravo na drugačije mišljenje i odbranu disidentskog stava Milovana Đilasa.

Bratstvo revolucionara o svemu, a revolucionarki o –  po nečemu

Da li se doprinos Aleksandre Kolontaj iscrpljuje emancipatorskim strategijama unutar teorije i prakse marksističkog feminizma? Mislim da je samo jedan deo njenog nasleđa favorizovan. Problem je što se drama seksualnih i bračnih odnosa unutar rasprave o iskustvima socijalizma i u realnom vremenu i u istoriografiji kretala matricom: platforma revolucionarki na čelu sa Kolontaj…, Mitrović, Tomšič… (uz neizostavnu kritiku platforme građanskih feministkinja) i na kraju odlučujuće dijagnoze Lenjina, Trockog, Staljina, Tita, Kardelja… Sva ostala pitanja revolucije, izgradnje socijalističkog društva, osim dela Roze Luksemburg, istoriografski, u odlučujućem obimu pripada bratstvu mnogih generacija revolucionara. S druge strane delo ili životni put samo po koje revolucionarke se ponekad izvuče iz naslaga istorije da bi potvrdio prethodni stav ili ohrabrio one koje i danas biju neku sličnu bitku. Ovo drugo je i cilj ovoga rada.

Nasleđe Aleksandre  Kolontajn

Šta je to još važno u životnom i revolucionarnom iskustvu Aleksandre Kolontaj, a što se retko pominje? Aleksandra Kolontaj je, kao boljševikinja, bila deo odličnog kruga saradnika Našeg slova, lista koji je od 1915. tri godine izlazio u Parizu i čiji je uticaj bio izuzetan. Urednik lista je bio Antonov-Osvenko, a zatim Trocki. Među saradnicima pored Klontaj su bili Martov, Lunačarski, Rjazanov, Lozovski, Manuilski, Sokolnikov, Čičerin, Uricki, Radek, Rakovski, Majski, Angelika Balabanov i dr. Naći se među revolucionarima koji će obeležiti istoriju Oktobarske revolucije, u kontekstu tada najmoćnijeg propagandnog oružja, znači da je Kolontaj posedovala iznad prosečno obrazovanje, isto takvo znanje marksističke teorije i sposobnost za  propagandni rad. Ovome treba dodati činjenicu da je 1917. u Njujorku, uz Buharina i Volodarskog, Kolontaj uređivala list Novi svet. Iste godine im se pridružio i Trocki. Period njene proboljševičke agitacije pokazuje da je imala dobre spisateljske i govorničke sposobnosti. Ali, nije Kolontaj samo bila među najuspešnijim revolucionarnim perima, ona je bila uspešna kao govornica i agitatorka. U odlučujućim mesecima pred Oktobarsku revoluciju ona je uz Lunačarskog i Volodarskog slovila za najuspešnijeg agitatora. Njihov zadatak je bio da okupe „snage revolucije“[15] koje će kao vulkan protresti čitav svetski poredak. Samo taj podatak je dovoljan da se češće pominje unutar prvog revolucionarnog ešalona koji je odlučno doprineo pobedi Revolucije nego što se to inače čini.

Kolontaj: borba za radnike

Revolucija u Rusiji se kretala nepoznatim putevima i u zimu 1920/1. stigla do ključne dileme odnosa proleterske diktature i proleterke (socijalističke) demokratije: ako radnička klasa slobodno glasa da li će uništiti proleteresku diktaturu i obrnuto? Ova dilema je bila u korenu sukoba koji se među boljševicima rasplamsao povodom položaja sindikata u novonastaloj revolucionarnoj državi. U tom kontekstu Kolontaj je uz Šljapnikova, na čelu Radničke opozicije, zastupala stav da partija i država ne mogu kontrolisati sindikat, te da kontrolu nad privredom treba da imaju sindikati, fabrički odbori i kongres proizvođača. Radilo se o boljševičkoj frakciji koja je zahtevala da se radničkoj klasi poveri sudbina revolucije i da se odmah ispuni obećano: iste zarade, besplatna podela hrane, odeće i stanova radnicima, zatim besplatno zdravstvo, školstvo… Ma koliko su zahtevi[16] Radničke opozicije u vezi sa trenutnim potrebama radnika bili daleko van realnih mogućnosti revolucionarne države[17] osiromašene građanskim ratom, izolacijom, glađu, utoliko su bili suštinski važno pitanje o posledičnoj vezi diktature koja je zatim usledila i pojave nejednakosti i privilegovane birokratije. Dakle, Aleksandra Kolontaj je na sopstvenim plećima nosila teret revolucionarnih ideja o ženskoj emancipaciji i novog morala u odnosima muškaraca i žena i disidentstvo u jednom od ključnih pitanja organizacije socijalističke države. Zato je važno da se doprinos Aleksandre Kolontaj revolucionarnom iskustvu prikaže kroz sve slojeve njenog teorijsko-aktivističkg i privatnog plana.

Sifražetkinje-britanski pokret za prava žena početkom XX veka

Šta nam govore iskustva žena?

Feminističke teorije i prakse koje dolaze sa građanskog, socijalističkog, marksističkog, radikalnog i drugih  iskustava čvrsto su isprepletene bilo da se radi o preuzimanju, negiranju ili ignorisanju. Sažetak potrage za emancipacijom i oslobođenjem žena može se razumeti i kao borba protiv muške kontrole: ženske radne snage, pristupa ekonomskim i drugim pozicijama moći, ženske seksualnosti i reproduktivnih kapaciteta. O svim nabrojanim aspektima raspravljaju predstavnice pobrojanih teorijskih feminističkih pristupa. Ali ono što je od suštinske važnosti su iskustva žena u socijalizmu, koraci koji su vodili mnogim važnim iskustvima koja se danas preuzimaju bez jasne  naznake da je to nasleđe koje dugujemo Aleksandri Kolontaj, ruskim boljševikinjama ili jugoslovenskim i drugim komunistkinjama koje su iskovale u svakodnevnom životu. Stavovi da se oslobođenje žena ne može postići samo uništenjem kapitalizma, već se mora potući i patrijarhat, telima i životima su svedočile generacije žena u socijalizmu te isto mora biti tako upisano i u istoriju i teoriju feminizma sa bilo koje strane dolazila. Zašto se to ne dešava razlog je pomanjkanje interesa i volje na levici da se tema nasleđa žena u socijalizmu dugoročno stavi u fokus istraživačkog, publicističkog i naučnog rada.

Tema koja pogađa polovinu čovečanstva ne može biti samo prigodna martovska priča na koju mi pristajemo. Savremeni socijalistički i marksistički patrijarhat, koji je Neda Božinović opisala kao- “ja sam za ravnopravnost žena ali samo do mog praga” – nema interesa da život gleda očima žena[18]. Zato nam je Aleksandra Kolontaj i dalje nasušno potrebna.

 

Novi Sad, 6  mart 2018.

 

Povodom Dana žena preporučujemo i tekst Aleksnadre Kolontaj o istoriji Međunarodnog Dana žena koji je prošle godine objavio portal Counterfire povodom stogodišnjice boljševičke revolucije u Rusiji.  http://www.counterfire.org/articles/history/18811-kollontai

[1] A. Kolontai (19..) Nova žena. Beograd: Štamparija N. M. Vesnić, 63.

[2] Isto, 60.

[3]Period posle Oktobarske revolucije Gizela Bok vidi kao gubitak socijalnog i duhovnog uporišta. Unutar vremenske linije 1917-1924. ona ovim redosledom ređa teme koje su se ticale položaja žena: zakonska jednakost žena, zakoni o zaštiti žena i dece u sferi rada, zabrana noćnog rada, osmočasovno radno vreme, zemlja seljacima, zabrana nasilja u porodici, borba protiv alkoholizma, zaštita majki i dece, porodiljsko odsustvo za punom platom uz šestosatni radni dan i pauzama za dojenje u određenom trajanju, slobodan abortus,  sloboda za ženu od „robovanja u kući“, kolektivizacija kao odgovor za kućne poslove i briga o deci kroz domove za decu, menze, besplatan razvod koji je u jednom trenutku mogao i da se pošalje dopisnicom… Videti: Bok Gizele (2005). Žena u istoriji Evrope. Beograd. Clio, 300-311.

[4] Isto, 308.

[5] Isto, 308-309.

[6] Isto, 304.

[7] Isto, 305.

[8] Isto, 305.

[9] isto, 305-306

[10] Rowbotham Sheila (1983) Svest žene – svet muškaraca. Beograd: Studentski izdavački centar UKSSO, 101.

[11] Trocki prema Rowbotham, 102.

[12] Stojaković Gordana (2012). Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 42-43.

[13] Ovde mislim na period: 1919-1929. od formiranja do gašenja Ženotdela u sovjetskoj Rusiji i 1942-1953.  od formiranja do gašenja AFŽ-a u socijalističkoj Jugoslaviji.

[14] Stojaković, Gordana (2014). Vida Tomšič- Zašto je ukinut AFŽ, str. 16. www.pravonarad.info http://www.afzarhiv.org

 

 

[15] Deutscher Isaak (1975) Naoružani prorok – Biografija Lava Davidoviča Bronštejna-Trockog. Zagreb/Rijeka: Sveučilišna naklada Liber /Otokar Keršovani, 178.

[16] Isto, 298-300.

[17] Kao i u mnogim drugim situacijama Lenjin je na čelu glavnine boljševičkog članstva postavio  platformu po kojoj će parija kontrolisati sindikate uz nameru da se zadrži i autonomnost organizacije u meri da može da utiče na donosioce odluka u privredi. Videti: Deutscher, Naoružani prorok, 299.

[18] “Sasvim je tačno da u običnom životu ne postoje granice muškom egoizmu. Da bismo promenili uslove života moramo naučiti da ih gledamo očima žena”. Trocki prema Rowbotham, 85.