Navršava se 76 godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena Jugoslavije
Piše: Gordana Stojaković
Objavio: S.T.R.I.K.E. 20. decembra 2018.
Žene u borbi protiv fašizma ravnopravne sa muškarcima
Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽ Jugoslavije) osnovan je u toku Narodnooslobodilačke borbe (NOB) sa ciljem da okupi žene u borbi protiv fašista pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ideloški rad organizacije je bio oslonjen na temeljna opredeljenja KPJ da žene moraju biti ravnopravne sa muškarcima u svim segmentima života i rada.
AFŽ Jugoslavije osnovan u decembru 1942. u Bosanskom Petrovcu, mada je i pre tog datuma bilo organizovanih žena koje su bile uključene u antifašistički otpor sa istim zadacima i načinom rada. U Vojvodini je žarište antifašističkog oružanog otpora bilo u Sremu.
Period obnove: masovan izlazak žena u javnu sferu
U periodu 1946 – 1947. članice AFŽ u Vojvodini najviše su se angažovale u obnovi i izgradnji zemlje, ali i zbrinjavanju dece bez roditelja, ranjenika, invalida, kolonista, starih ljudi, otkupu hrane, organizovanju proslava. Žene su prvi put mogle da biraju i da budu birane u organe vlasti Demorkratske Federativne Jugoslavije.
U periodu 1948 – 1950. članice AFŽ-a su svojim radom podržale Petogodišnji plan. Obnova zemlje, industrijalizacija i „uvođenje žena u privredu“ bili su osnovni zadaci. Žene su masovno podržale stav Tita i rukovostva KPJ protiv Rezolucije IB-a.
U periodu 1950 – 1953. počinje i okončava se gašenje aktivnosti AFŽ-a. Nejasne direktive date na Trećem kongresu 1950. uticale su na slabljenje organizacije. U tom periodu su postavljena vrlo važna pitanja dvostruke opterećenosti žena i načina organizovanja ženskog aktivizma. AFŽ je formalno ukinut na IV kongresu organizacije 26/27. septembra 1953.
Masovan izlazak žena u javnu sferu u periodu 1945-1950. jedna je od ključnih osobenosti društvenog života socijalističke Jugoslavije. Žene su glasale na izborima za savezne, republičke, pokrajinske i lokalne organe vlasti. One su i birane u organe vlasti i uključivale se u privredni razvoj zemlje. Ženama su ideološkim i partijskim odlukama bile namenjene aktivne uloge u kreiranju društveno-ekonomske sfere: radnice, udarnice, zadrugarke, političarke (‘društveno političke radnice’), ekonomski samostalne žene koje su ovladale različitim profesijama i onim koje su, do tada, bile rezervisane samo za muškarce. Pri tome se priznavao poseban društveni plan obrazovanja i edukacije žena kako bi savladale nasleđenu neobrazovanost i uključile se u privredni i politički život. Ipak je i dalje bila važna uloga žene kao majke (ne samo sopstvene dece već i dece koja nisu imala roditelje) kao i čitav arsenal uloga iz ekonomije nege i brige (briga o porodiljama, doiljama, invalidima, učenicima u domovima, kolonistima).
Nema obnove na planu patrijarhalne svesti
Društveni i politički angažman žena je počeo da se smanjuje od 1950. kada se uvodi samoupravljanje, a privredna preduzeća moraju da pokažu pozitivan rezultat. Do tada realizovana društvena briga o deci i majkama sada postaje skup projekat. Ženama se nudi visok dečji dodatak tako da mnoge napuštaju posao. Jedino se žene na selu posebno podržavaju, jer projekat socijalističkog preobražaja sela nije bio završen.
Promene u ekonomskom i političkom sistemu, gde su lokalni organi vlasti imali sve veći značaj, tražila je od izabranih osoba veće znanje i sposobnost u radu. Žene su sada morale da se kvalifikuju znanjem i sposobnostima, a ne potrebom da se izabere predstavnica žena. S druge strane patrijarhalna svest koja je vremenom prevladala učinila je da žene na svakom poslu moraju mnogo više da se dokazuju. U toku NOB -a i posleratne obnove patrijarhalno shvatanje o položaju žena je odmah bilo prepoznavano i osuđeno kao nazadno i pogrešno. Početkom pedesetih godina ‘otupela’ je oštrina razračunavanja sa patrijarhalnim shvatanjima. Dešavalo se da su u Vojvodini 1951, 1952. žene masovno vraćale kandidature za izbore na lokalnom i regionalnom nivou, jer se muževi i porodica nisu sa tim slagali. U prvim posleratnim godinama takva situacija nije bila moguća. Na izborima za lokalne organe vlasti u Vojvodini primećeno je da su birači-muškarci bili protiv žena-kandidata.
Tekovine jugoslovenskog socijalizma na planu ravnopravnosti žena Žene Jugoslavije su u periodu 1945-1953. nepovratno iskoračile u društveni i privredni život zemlje. Uvođenjem jednakih prava za žene u odnosu na muškarce i posebnom zaštitom majke i deteta socijalistička Jugoslavija je osigurala visok stepen ravnopravnosti žena. Ali, i tada je bilo jasno da je pitanje ravnopravnosti žena zbir mnogih pitanja koja se moraju rešavati u dugom vremenskom periodu, uporno i strpljivo i to ne samo kroz ekonomski i tehnički razvoj zemlje već radom i zalaganjem samih žena.
S.T.R.I.K.E. ,okotobar 2018.
Konferencija Organizirane žene na ljevci u organizaciji Centra za ženske studije, Zagreb i Udruženja za kulturu i umjetnost CRVENA održana je 13. oktobra u Sarajevu. 
Grupa istaživačica iz Zagreba, Sarajeva, Beograda i Novog Sada tom prilikom je prestavila rezultate istraživanja u vezi sa onom generaciji žena na ovim prostorima koja je između dva svetska rata, sa pozicija feminizma i antifašizma, masovno učestvovala u javnom i političkom životu, što je neizbrisivo oblikovalo društvo i generacije nakon njih, sve do danas.
Fotografija: Crvena/facebook
Deo istraživačkog opusa predstavile su (hronološki): Gordana Stojaković, Barbara Blasin, Jelena Tešija, Ana Lovreković, Ivana Pejić i Jelena Petrović.
Aleksandra Kolontaj
Povodom Dana žena 2018.godine
Piše: Gordana Stojaković
Mart je mesec kada tradicionalno obeležavamo Međunarodni dan žena, no mart je povod da se setimo da je revolucionarka Aleksandra Kolontaj rođena 31. marta 1872, a da je osamdeset godina kasnije u istom mesecu i umrla (9.marta 1952.) Njeno ime se najčešće vezuje za pitanja ženskog oslobođenja, odnosa žena prema socijalističkoj revoluciji i obratno. I pored toga što nije prva koja je o tim pitanjima pisala i svedočila ličnim životnim izborima, njeni tekstovi su i danas nezaobilazni izvor znanja, iskustva, kontraverzi i postignuća o ženskoj emancipaciji u socijalizmu.
Sećanje
Sonječka
Piše: Gordana Stojaković
Životni put Sofije Sonje Drljević (1942. – decembar 2017.) je podjednako deo našeg socijalističkog, feminističkog i anarhističkog iskustva koje se može upisati kao postignuće unutar jednog od talasa jugoslovenskog ženskog pokreta i kao inspiracija svima koje dolaze. Mnoge žene danas mogu da posvedoče da su koračale uz nju, iza nje ili su rasle, ili čak opstale, zahvaljujući njenom okrilju unutar AŽIN-a, sigurne kuće u kojoj su mesto imali svi koji su to želeli. Bila je među prvima koja je u javnom prostoru svedočila feminizam u socijalističkoj Jugoslaviji. Malo je poznato da je bila učesnica prve TV debate o feminizmu kod nas. Pročitajte ceo tekst
Beleška
Kosta Nađ, narodni heroj Jugoslavije
20.10.2017.godine
Gde nam je Kosta Nađ?
(Povodom obeležavanje godišnjice oslobođenja Novog Sada)
Pre sedamseset tri godine, 20.oktobra oslobođen je od fašističke strahovlade Beograd, glavni grad Srbije (i Jugoslavije). To je bio jedini glavni grad u Evropi koga su, uz učešće boraca Crvene armije, posle ogorčenih borbi, oslobodili pripadnici regularne Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Tri dana kasnije, 23. oktobra 1944. jedinice Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije ušle su u Novi Sad. Novi Sad je oduševljeno pozdravio oslobodioce.
Proslava sedamdesettrogodišnjice pobede nad fašizmom i oslobođenja Novog Sada je bila prilika da se podsetimo da su u borbi za pobedu antifašizma pale ogromne žrtve. Kao baštinici tradicija antifašizma treba da znamo i to da je jedan Novosađanin bio u prvim redovima te krvave borbe, prvo u Španiji, a zatim u Jugoslaviji. To je naš sugrađanim Kontantin Kosta Nađ, jedan od prvih generala Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, a od 1944. komandant Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Vojvodine. Za doprinos pobedi nad fašizmom proglašen je za narodnog heroja 1951. Kosta Nađ je rođen u Petrovaradinu 1911. gde je završio osnovnu školu, a kasnije započeo zanatsko školovanje u „Ikarusu“.
Svake naredne godine kada slavimo Dan oslobođenja Novog Sada u II svetskom ratu treba da, jednom zauvek, usvojimo znanje o tome da Kosta Nađ zaslužuje da se nađe u SVIM publikacijama (i drugim medijima) koje se bave znamenitim građanima Novog Sada.
Gordana Stojaković
S.T.R.I.K.E. 27.08.2017.
Milena Šijački-Bulatović: uloge koje neće biti zapisane
Vreme od kog postoji samo sećanje na osobe koje zauvek odlaze od nas uvek dođe prerano i neželjeno, donoseći tugu, jer umire i deo naše duše. Danas nas je napustila Milena. To je bila moja uzor-žena, ona koja se nije plašila životnih izazova, ona koja je uspevala da sopstvenom životnom snagom pokrene klonule i uplašene, zatečene u njenom okrilju. A bilo je nas takvih.
24.04.2017. godine
objavio: S.T.R.I.K.E.
Gordana Stojaković
Znamenite žene Novog Sada po drugi put među Novosađankama i Novosađanima
Znanje i kreativnost mogu biti obmanjujući fenomeni. Eto, recimo kao u u mom slučaju. Od pre neki dan saznala sam da sam bila u krivu jer sam umislila da sam skoro pre dvadeset godina osmislila prvu turističku turu koja u osnovi ima žensko nasleđe: Novi Sad iz ženskog ugla (Ženske studije i istraživanja 1999, reprint 2002). Bio je to deo projekta Ženskih studija i istraživanja „Znamenite žene Novog Sada“, gde sam (a možda i to umišljam) dala preko šezdeset biogafija Novosađanki koje su ostavile traga u kulturnoj, privrednog i političkoj istoriji grada. U isto vreme osmislila sam desetak plakata koje su istu temu obrađivali na jednostavan način a koji su bili namenjeni školskim prostorima. Da nisu na zidu Zavoda za ravnopravnost polova bila bih sigurna da sam ih sanjala.
03.02.2017. godine
objavio: S.T.R.I.K.E.
Gordana Stojaković
Protesti žena – prethodnica velikih promena[1]
Istorija beleži da su dve velike svetske revolucije Francuska buržoaska revolucija (1789-1795) i Februarska revolucija (1917) započele marševima/protestima žena iz radničke klase
U Parizu je masa od oko šest hiljada gladnih žena 5. oktobra 1789. marširala ka Versaju tražeći od kralja i Narodne skupštine da intervenišu kako bi se ublažila nestašica hleba. Njihov marš i protest pred kraljevskom palatom u Versaju završio se tako što je kraljevski par bio primoran da se u koloni, sa protestantkinjama, uz povike i uvrede, vrati u Pariz. Protestantkinje su smatrale da će se Parižanima skupoća i nestašica hrane ublažiti ako kraljevska porodica živi među građanima Pariza. Ovaj događaj, potaknut ekonomskim nevoljama žena koje su ugrožavale svakodnevni život njihovih porodica, za što su dobrim delom kao domaćice bile odgovorne, bio je različito tumačen od strane savremenika i istoričara. Jedan od savremenika, kolonu žena u kojoj je bio i kraljevski par, video je kao zastrašujući prizor „opakih žena“[2].
[1] Zahvaljujem drugarici i prijateljici Jovanki Zlatković za komentare i sugestije koje mi je dala pročitavši tekst a koje sam ja sa zahvalnošću usvojila.
[2] Ofen Karen, Osporavanje muške aristorkratije: Feminizam i Francuska revolucija dostupno na http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-13/79-osporavanje-muske-aristokratije-feminizam-i-francuska-revolucija
26.11.2016. S.T.R.I.K.E.
Ida Sabo (1915-2016)
Ida Sabo, legendarna partizanka preminula je u Novom Sadu 24. novembra u 101. godini.
U znak sećanja na slavnu revolucionarku objavljujemo intervju sa Idom Sabo. Sa njom je razgovarala Gordana Stojaković a intervjuu je objavljen 2007. godine
SEĆANJE IDE SABO O ŽENAMA U RADNIČKOM POKRETU, NOB-u i AFŽ-u JUGOSLAVIJE I VOJVODINE
Po drugi put o slučaju tekstilne radnice Ljubice Ljubičić i nešto malo o Klari Cetkin
Piše: Gordana Stojaković
Objavio S.T.R.I.K.E. 27.04.2016
U ovom radu istraživala sam činjenicu da je na Trećoj internacionalnoj konferenciji žena komunistkinja održanoj u Moskvi 1924. 
Klara Cetkin radništvu Istoka i Zapada poslala borbeni „poklič povodom ubistva Ljubice Ljubičić“[1]:
“Поводом вести о бестијалном убиству ткачке раднице Љубице Љубичићеве у београдском затвору изјављује III Интернационална Конференција жена комуниста пролетеркама Југославије своје топле симпатије и најдубље саучешће. У име милиона радних жена Запада и Истока изјављује Конференција да ће свака кап проливене крви из радничке класе бити освећена у часу када се армије радника свију земаља буду подигле у борбу. Доле са џелатима радничке класе! Вечна слава борцима за ослобођење радничке класе!”[2]
Predizborna kampanja
Rambo Amadeus: “Jedno te isto.”
Objavio. S.T.R.I.K.E. 20.04.2016.
piše: Jovanka Zlatković
Poruke sa bilborda su nasumično odabrane. Korišćene su kao podnaslovi. Izostavila sam poruke manjih stranaka koje nemaju para za reklamiranje na bilbordima kao i raznih opskurnih stranaka poput onih koje se zalažu npr. savez Srbije sa Rusijom. Što je jednako blesavo kao zalagati se za savez Srbije sa SAD… Besmisleno jer u obe države vlada kapitalizam najgore vrste, sistem pohlepe, eksploatacije i uništavanja ljudi. Što reče Rambo Amadeus – “jedno te isto, jedno te isto..”
Izveštaj sa tribine
Junakinja filma, Slađana Hadnađev
objavio: S.T.R.I.K.E 15.04.16.
Istraživanje o položaju žena u policiji grupa S.T.R.I.K.E. je predstavila u 12. aprila u CK 13 a kao uvod u temu tribine prikazan je dokumentarni film “Žena, majka, policajka”.
Istraživanje u celini možete videti i preuzeti ovde.
Izveštaj sa tribine pročitajte u nastavku.
JEDNO SEĆANJE
Piše: Gordana Stojaković
Nebojša Popov i Gordana Stojaković u Zrenjaninu, 1. maja 2011.
objavio: S.T.R.I.K.E. 09.04.2016.
Prvi aktivistički festival radničkog filma „Da nam živi živi rad“ održan je 1. maja 2011. u Zrenjaninu u Građanskoj čitaonici. Filmska produkcija nastala tokom radničkih borbi protiv pljačkaške privatizacije, kao deo te borbe, označila je inauguraciju i promociju novog (starog) odnosa prema Međunarodnom prazniku rada. Nije bilo ništa tačnije i jasnije od činjenice da je nova (stara) kultura tradicionalnog prvomajskog radničkog bunta pokrenuta u Zrenjaninu u Građanskoj čitaonici Nebojše Popova. Tu, na njegovom imanju okupili smo se tog 1. maja da podržimo borbu zrenjaninskih radnica i radnika, ali i svih drugih zaposlenih i nezaposlenih ljudi, svih nas koji smo tražili način da se borimo za pravo na rad i pravo na dostojanstven život.
Bilo je nečeg ohrabrujućeg u tom skupu, možda zbog toga što smo postali hrabriji i srčaniji verujući u mogućnost ponovnog organizovanja obespravljenih, ali i zbog svega što je Nebojša Popov govorio o uzrocima i posledicama uvođenja liberalnog, koruptivnog kapitalizma u sve sfere života i rada. Moja sećanja o tom prvom prvomajskom zrenjaninskom skupu se uglavnom i odnose na ono što je Nebojša Popov govorio, ali i na poštovanje koje smo mu svi mi pokazivali zbog toga što je bio jedan od retkih intelektualaca koji je dosledno stao u odbranu obespravljenog radništva i građanstva.
Nebojša Popov i osnivačice grupe S.T.R.I.K.E
No, nije Nebojša Popov bio samo radnički tribun. U pauzi prvomajskog programa ubrao je cveće iz bašte Građanske čitaonice i poklonio ga mojim drugaricama i meni. Po tome ću ga najčešće pamtiti.
Povodom otvaranja „Svratišta za seksualne radnice“, NVO Prevent iz Novog Sada.
NVO kaže seksualni rad, a država – kažnjava
Objavio S.T.R.I.K.E. 21.03.2016.
Piše: Gordana Stojaković
Istraživanje[1] grupe STRIKE o prostituciji u Novom Sadu rađeno 2013. pokazuje je da je unutar ovog fenomena moguće izdvojiti tri ključne grupe učesnika. Prva su muškarci koji traže i kreiraju tražnju, druga grupa su trafikeri i posrednici (u obe takođe dominiraju muškarci) i treća grupa su u velikoj većini žene koje su, bar u uličnoj prostituciji, primorane da prodaju seksualni pristup svom telu. Istraživanje je pokazalo da su muškarci koji indukuju tražnju nevidljivi za institucije sistema i medije i zato oni ne trpe odijum javnosti zbog toga što su aktivni učesnici u prostituciji. Unutar druge grupe, kako je istraživanje pokazalo, država (policija i pravosuđe) se efikasno obračunavala sa trafikerima, ali ne i sa posredničkom mrežom, odnosno sa makroima. Unutar treće grupe u kojoj dominiraju žene koje prodaju seksualni pristup svom telu, žene u uličnoj prostituciji su bile te koje su izložene kaznenim merama institucija, osudama medija i odijumu društvene sredine. Zaključak istraživanja je bio: dekriminalizovati prostituciju i dati mogućnost ženama uključenim u, pokazalo se, duboko patrijarhalni sitem prostitucije da javno progovore o svom položaju, a da se ne inkriminišu, te da mogu slobodno da prijave nasilje bilo koje vrste. Naročito ono koje dolazi od predstavnika državnih institucija.
Povodom Dana žena
Klara Cetkin (1857-1933) nemačka socijalistička i komunistička političarka, borkinja za ženska prava
Istorija borbe žena u interpretaciji Britanskog saveta u Srbiji
Objavio: S.T.R.I.K.E. 10/03/2016.
Piše: Gordana Stojaković
Povodom 8. marta, Međunarodnog dana žena Britanski savet (Srbija) je objavio[1] infografiku koja treba da prikaže jedan pogled na istoriju borbe za ženska prava na međunarodnom
planu. Na prvi pogled, zgodni sažetak za sve koji žele brzo da saznaju nešto o zahtevima koje su žene, preko istaknutih borkinja za ženska prava, postavljale u različitim društveno -ekonomskim kontekstima. Ali, na drugi pogled odabir situacija i ličnosti otvara mnogo više pitanja nego što nudi odgovora.
Osnovna teza koju infografika nudi je da su se za istoriju ženskih prava borile, i nove sfere za žene u svim sferama života i rada izborile – Anglosaksonke. Pravilo potvrđuje par primera van tog korpusa a to su situacije iz Sudana i Portugala, koje upućuju da se kolažni prikaz odnosi na čitav svet, a na tu tezu se naslanjaju i navedene odluke Skupštine Ujedinjenih nacija.
Javni sektor: diskriminacija zaposlenih u turizmu
Turizam ne stanuje u Uredbi o šifarniku radnih mesta Vlade Srbije
objavio: S.T.R.I.K.E.
piše: Gordana Stojaković
Na nedavno završenom beogradskom Sajmu turizma premijer Aleksandar Vučić je najavio ozbiljna ulaganja, pre svega u region Podunavlja kako bi turistički kapaciteti i ponuda mogli adekvatno da odgovore turističkoj tražnji na regionalnom nivou. Ozbiljna ulaganja koje je premijer najavio trebalo bi da omoguće kreiranje konkurentnog turističkog proizvoda našeg Podunavlja, a to, pored učešća turističke privrede, porazumeva i oslanjanje na strukturu zaposlenih u turističkim organizacijama na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou. Na žalost, administrativnim potezima Vlade Republike Srbije pretežni deo strukture turističkih organizacija izostavljen je iz sistema koji treba da uvede pravičnost u sistem zarada korisnika budžeta. Turizam kao delatnost izbrisana je gumicom kretora/kreatorki projekta kreiranja platnih razreda unutar javnog sektora.
Gordana Stojaković
Gordana Stojaković
Pouke tribina o diskriminaciji žena
S.T.R.I.K.E. 29/10/2015
Tribine Žene u tranziciji u organizaciji grupe S.T.R.I.K.E. i partnerskih organizacija održanih u Subotici i Kragujevcu tokom 2015. imale su za cilj da obaveste javnost o diskriminaciji, mobingu i drugim oblicima kršenja prava radnica sada i ovde, da ohrabre potlačene radnice da govore o sličnim iskustvima, da se u javnom prostoru pokrenu aktivnosti koje mogu uticati na promenu ili bar na diskusiju o mogućim načinima borbe protiv uočenih nepravdi.
Ove tribine su organizovane u prostorima sindikalnih i radničkih organizacija uz učešće zainteresovanih radnika/radnica, uz prisustvo predstavnika medija, ali i predstavnika organizacija koje su finansirale ove aktivnosti.
Da li će u Srbiji levica u nastajanju ponoviti greške feminizama u nestajanju?
Gordana Stojaković
Gordana Stojaković, S.T.R.I.K.E., oktobar, 2015.
Pišući publikaciju Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007)[1] interpretirala sam načine na koje su se feminističke i levičarske organizacije i grupe bavile ili određivale u odnosu na društvene promene i probleme (1978-2011). Cilj mi je bio da na osnovu analize odabranih feminističkih i levičarskih glasova preko ključnih parametara analize (ima li kapitalizam alternativu ili ne, identiteti i svakodnevni život) nagovestim moguće zajedničke linije borbe, ukoliko takve postoje.
[1] Stojaković Gordana (2011) Solidarnost ili lajkovanje: Dnevnik feministkinje o feminizmu i levici u Srbiji (1978-2007). Beograd: Ženski informaciono-dokumentacioni centar (ŽINDOK).
Povodom izložbe fotografija u Muzeju Vojvodine
S.T.R.I.K.E. 26/09/2017
Povodom izlaska iz štampe turističke karte Fruške gruške gore u petak (25.septembra ) je u muzeju Vojvodine otvorena izložba fotografija „Sve boje Fruške gore“ Dragana Kurucića. Turističa karta je projekat Turističke organizacije Novog Sada (TONS) i realizovan je prema ideji članice grupe S.T.R.I.K.E. Gordane Stojaković, inače zaposlene u TONS-u koja je predvodila ekipu tokom višemesečnog terenskog obilaska Fruške gore a na osnovu kojeg je nastala zanimljiva, informativna i slikovita mapa Fruške gore. Gordana Stojaković je i autorka tekstova za kartu Fruške gore koju su upotpunile fotografije Dragana Kurucića a koju je dizajnirala akademska slikarka Mirjana Isakov.
Subotica 28.maja 2015.
Zapanjujuća svedočanstva
U Subotici je u četvrtak, 28. maja 2015. u prostoru Otvorenog univeziteta održan okrugli sto “Žene, tranzicija, diskriminacija”. Događaj je organizovala grupa S.T.R.I.K.E. (Novi Sad) u saradnji sa udruženjem Solidarnost (Subotica) i aktivistkinjama Ženske sekcije Zrenjanskog socijalnog foruma (ZSF).
Cilj okruglog stola je bio da se na osnovu ličnih iskustava radnica Milice Lupšor i Vesne Đorđević pokrene rasprava o diskriminaciji žena na radu kao i o korelaciji između procesa tranzicije, promenama u radnom zakonodavstvu i sve prisutnijeg trenda opšteg sužavanja prava zaposlenih. Cilj okruglog stola „Žene, tranzicija, diskriminacija“je bio i da ponudi odgovore na pitanja o mogućnostima samoorganizovanja žena u zaštiti svojih radnih prava, izlaznim strategijama iz sfere najamnih radnica i šansama za samozapošljavanje.
Rasprava je otvorena projekcijom dokumentarnog filma “Obrani berači”, autorke i rediteljke Milice Lupšor u produkciji ZSF. Tema filma je rad nadničarki i nadničara, kao vid diskriminacije posebno raširene u Vojvodini čije su žrtve u najvećoj meri žene.
dr Gordana Stojaković
Čiji su fruškogorski manastiri i da li su oni još uvek kulturna baština svih nas, pitanje je koje autorka postavlja i sebi i nama ali prvenstveno nadležnim institucija koje se bave zaštitom spomeničkog nasleđa. Ko je dozvolio arhitektonske “intervencije” na manastirskim objektima koje skrnave i uništavaju jedinstveno kulturno nasleđe, “srpski barok”, karakerističan za fruškogorske manastire?
dr Gordana Stojaković, april, 2015. godine
Her story is repeated: Žene na periferiji kapitalizma u dve epizode
Прва епизода: Краљевина СХС (1927)
Druga epizoda: Republika Srbija (2014)
Autorka anlizira dva događaja u ženskom pokretu naše regije: upad članica Ženske stranke u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS 1927. godine kada su putem Peticije tražile pravo glasa i “Žensku platformu za razvoj Srbije 2014-2020” predstavljenu krajem prošle godine na Konferenciji na Paliću. Kroz analizu sličnosti i razlika u idejama i idealima, pogledima na realnost kao i načinima delovanja pomenute dve grupacije akterki ženskog pokreta koje deli gotovo devet decenija, autorka dolazi do vrlo zanimljivih zaključaka koji, između ostalog, ukazuju i na apsurde pa i krizu u savremenom feminističkom pokretu u Srbiji.
Jovanka Zlatković, april, 2015.godine
Učesnici konferencije u Zrenjaninu, 11-12. april 2015.
O iskustvima radničkih kooperativa
Konferencija Zrenjaninskog socijalnog foruma (11.i 12. april)
Osnovni cilj organizatora Konferencije o iskustvima u vezi sa radničkim akcionarstvom u svetu i regionu (Zrenjanin, 11 i 12. april 2015) bio je da potakne diskusiju o tome u kojoj meri su modeli ekonomske demokratije prihvatljivi za autonomne levičarske grupe u Srbiji . Odnosno, da li su te grupe, okupljene prvenstveno u pokretu Levi samit Srbije, spremne da artikulišu i ponude alternativna ekonomska rešenja po uzoru na uspešne svetske i regionalne modele preduzeća gde su zaposleni vlasnici i kojima sami upravljaju na principima demokratskog načina organizovanja.
Organizator konferencije, Zrenjaninski socijalni forum , uz podršku Fondacije Rosa Luxemburg obezbedio je izuzetno relevantne učesnike konferencije iz sveta i regiona koji su govorili o sopstvenim iskustvima u vezi sa radničkim akcionarstvom, odnosno, zadrugarstvom ili kooperativama.
dr Gordana Stojaković
O položaju zaposlenih majki koje imaju decu sa smetnjama u razvoju[1]
Terminologija, klasifikacija i pravna zaštita
ŠOSO „Milan Petrović“
Svetska zdravstvena organizacija je dala kompleksan odgovor objašnjavajući termin deca sa smetnjama u razvoju podrazumevajući da se radi o deci koja imaju poteškoće u razvoju i nisu u mogućnosti da postignu ili održe zadovoljavajući nivo zdravlja i razvoja, ili čije zdravlje i razvoj mogu da se pogoršaju bez dodatne podrške, ili posebnih usluga na planu zdravstvene zaštite, rehabilitacije, obrazovanja, socijalne zaštite i drugih oblika podrške (M. Lazor at. al. Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju. Novi Sad: Novosadski humanitarni centar. 2008. str. 6). Strategija obrazovanja i vaspitanja dece i učenika sa smetnjama u razvoju je, radi efikasnijeg organizovanja sadržaja i mreže obrazovanja, uvela sledeću „klasifikaciju funkcionalnih razvojnih poremećaja“: oštećenje senzornih funkcija, poremećaji kongitivnih funkcija, poremećaji kontrole mišića, oštećenja fizičkog zdravlja deteta, emocionalni dečji poremećaji i poremećaji u organizaciji ponašanja i spoljšnji faktori u odnosu na dete koji ometaju njegov razvoj i funkcionisanje u granicama sposobnosti (Isto, 7). Iz navedenog niza klasifikacija možemo steći dojam o tome kakve vrste pomoći i podrške su potrebne deci sa smetnjama u razvoju, ali i njihovim majkama i čitavoj porodici.
Svedočenja
Vesna Đorđević, mart 2015.godine
Dugo nisam mogla da pišem o nepravdama, bolima i nesrećama koje sam proživela i osetila na svojoj koži u ovom vremenu tranzicije. Nepravde i dalje bole ali čini mi se manje ako svoju priču podelim sa drugim ženama, sa ljudima.
Odbijena
Pohađala sam Farmaceutski fakultet u Sarajevu. Kada je trebalo da upišem četvrtu godinu izbio je rat i ja se vraćam kući, u Srbiju. Ubrzo ostajem bez oca, on umire. Želim da završim školovanje i upisujem se na Farmaceutski fakultet u Beogradu. Međutim, tu sam naišla na profesorku koja me je “obarala” – 5 puta. Na kraju mi je rekla: “To ti je kazna zato što si otišla da studiraš u Sarajevo.” Rat je već uveliko besneo. Ispisujem se sa fakulteta, krećem da tržim posao farmaceutskog tehničara. Nisam imala novca a ni veze. Gde god sam konkurisala za posao bila sam odbijena. Uvek uz neki izgovor, najčešće da imam malo dete kod kuće. Jeste, u međuvremenu sam rodila ćerku ali nisam odustala, uporno tražim posao. Od tada pa do danas. Kao i onda i sada me odbijaju. Jedino se izgovor promenio. Ćerka je porasla i sada mi zameraju da nemam dovoljno radnog iskustva. Umesto u svojoj struci prihvatila sam da radim u privatnom preduzeću kao pomoćna radnica i to sam i danas, posle 15 godina.
S.T.R.I.K.E. na licu mesta
Berlin, 8. marta 2015.godine
Berlin, 8.mart 2015.g
Međunarodni dan žena je dan kada se treba podsetiti svih žene koje su svoj život i rad posvetile borbi za ženska prava. Za žene nikad nije bilo zauvek osvojenih društvenih pozicija. Sve što su izborile, težeći da se izjednače u pravima sa muškarcima, izborile su teškom mukom, često uz velike žrtve. Treba uvek podsetiti da je ženama tek sredinom 19. veka bio dozvoljen pristup univerzitetima, što znači da su tek u drugoj polovini 19. veka mogle da se kvalifikuju za jedan broj zanimanja ( uglavnom prosveta i zdravstvo) kako bi mogle da same osiguraju egzistenciju, a da to ne bude brak. Ekonomska samostalnos žena je uvek bila jedna od ključnih pretpostavi ženskog oslobođenja i emancipacije.
Međunarodni dan žena je dan kada treba da sagledamo položaj žena danas. U slučaju Srbije to znači da napravimo registar izgubljenih prava u odnosu na vreme socijalističke Jugosalavije. Besplatno (i kvalitetno) zdravstvo, školstvo, za jednak rad-jednake plate danas su istorijske kategorije. Vratili smo se gotovo vek unazad uz uveravanje političko-oligarhiske elite da napredujemo, da idemo udobrom pravcu. A život koji živimo je zbir tragičnih prizora: od ubijanja žena u porodičnom nasilju do egzodusa mladih ljudi iz Srbije; od života na ivici gladi do alarmantnih demografskih pokazatelja…
dr Gordana Stojaković, februar 2015.godine
Koje su ženske organizacije radile između dva svetska rata u Nišu? Kakva je bila ekonomska pozicija ženskih organizacija, ko su bile Hristina Bošković i Radmila Vučković u niškom ženskom korpusu i zašto je u Nišu tako kasno formirana feministička organizacija koja je bila nosilac eksplicitnih političkih ženskih zahteva, istraživala je Gordana Stojaković.
Istoriju ženskog aktivizma u Srbiji počev od sedamdesetih godina 19. veka otkrivamo poput neоčekivano nađenog niza krhotina, najčešće rasutih u ženskoj štampi. Tu pre svega mislim na istoriju ženskih organizacija nastalih na našem tlu. Radi se o autohtonom iskustvu nastalom hrabrošću, upornošću, obrazovanošću i novcem naših (pra) prabaka i njihovih drugarica u uslovima ženske obespravljenosti, naročito južno od Save i Dunava[1]. I pored zakonskih prepreka i nametnutih društvenih obrazaca žene su krajem 19. veka masovnije izašle u javnu sferu najpre preko humanitarnih organizacija, koje kasnije postaju plodno tlo za razvoj prosvetnih, a zatim i političkih ženskih organizacija. Svest o potrebi da se pomognu siromašni, nemoćni i obespravljeni bila je podržana ne samo aktivističkim radom značajnog broja žena, već i novcem koji su žene poklanjale u vidu priloga, zaveštanja u novcu i imovini. Nije izuzetak činjenica da su mnoge ženske organizacije imale fondove za tačno određene namene, kuće u kojima je pored sedišta organizacije bilo i obdanište, „đačka trpeza“ ili neka druga humanitarna ili prosvetna aktivnost.
Intervju sa sindikalnim liderom Zoranom Radosavljevićem za S.T.R.I.K.E. – 20. februara 2015.godine, pripremila, snimila i transkribovala dr Gordana Stojaković
Zoran Radosavljević
Povodom učestalih sporenja sindikalnih organizacija sa državnim ustanovama, kao poslodavcima, oko kolektivnih ugovora razgovarali smo sa Zoranom Radosavljevićem, predsednikom Sindikata zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti Novog Sada. Podsetimo da je potpisivanje kolektivnog ugovora početkom februara 2015. između predstavnika tri reprezentativna sindikata zaposlenih u novosadskim javno-komunalnim preduzećima i predstavnika Grada Novog Sada pobudio interesovanje kod zaposlenih u javnim preduzećima, državnim organima i javnim službama novosadske lokalne uprave. Mediji su zabeležili da je kolektivni ugovor potpisan ali su izostale informacije u vezi sa sadržinom Kolektivnog ugovora. O tome, kao i o položaju zaposlenih posle donošenja novog Zakona o radu, Zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, problemima na aktuelnoj sindikalnoj sceni, mogućoj privatizaciji javnih preduzeća, sudbini zaposlenih u preduzećima u stečaju, razgovaramo sa Zoranom Radosavljevićem, kompetentnim sagovornikom, dugogodišnjim sindikalnim liderom koji je sredinom decembra 2014. ponovo, kao jedini kandidat, izabran za predsednika sindikata novosadskih komunalaca u narednom petogodišnjem periodu. Sindikat zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti je deo Saveza samostalnih sindikata Grada Novog Sada. Krovna organizacija im je Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS).
Tržište rada – Najugroženije trudnice
S.T.R.I.K.E. 22.01.2015.
Pokrajinska ombudsmanka Aniko Muškinja Hajnrih u interrvjuu za S.T.R.I.K.E. kaže da se od ukupnog broja žena koje su tražile pomoć ombudsmana u proteklom period najviše njih žalilo zbog problema na radnom mestu.
Diskriminacija žena
Iz beležnice o iskustvima žena
Piše: Vesna Đorđević, ženska sekcija UG Ravnopravnost, 25.12.2014.
Danas žena u Srbiji koja ima bilo kakav posao ustaje i leže sa strahom da taj posao ne izgubi. Svaki dan je stresan, i na poslu i kod kuće. Kako preživeti do sledeće plate? Da li će uopšte i biti plate ovog meseca? Da li će me danas neko maltretirati, hoće li me pustiti da radim? Da li ću imati pare da dam detetu za užinu?
To je svakodnevica obične radne žene bez obzira da li radi u državnoj ili privatnoj firmi, pekari, apoteci ili kao sezonska radnica u voćnjaku. A o toj svakodnevici govore žene koje dolaze u naše udruženje za podršku ženama izloženim diskriminaciji i zlostavljanju na radnom mestu.
Kada dođu, ne žele da kažu puno ime, ne žele da snimimo njihove priče, ne dozvoljavaju fotografisanje. Vole da budu u privatnom, sigurnom prostoru. Tek tada počinju da govore kako ih poslodavci ponižavaju, maltretiraju, zlostavljaju. I priznaju da nemaju snage da se tome suprotstave. Njihove priče traju i po 3-4 sata, prija im što postoji neko ko će da ih sasluša i podrži.
Njihove potresne priče smo zabaležili, prenosimo neke od njih: